Glasanje, koje bi u idealnom smislu trebalo da bude kolektivni sud o umeću vladanja, predstavlja jednu od pogrešnih osnova demokratije. Danas niko ne bi pokušao da brani čudačku ideju da je većina intelektualno sposobna i sa dovoljno znanja o tome kakva administracija i vlada treba da budu prilikom donošenja službene odluke.
Zadržavajući isti kriterijum, takva egalitaristička pretpostavka bila bi isto što i stav da je svako sposoban da daje mišljenje o medicinskim pitanjima. Stvarna situacija će vrlo lako pokazati da je to apsurdno. Pretpostavimo da je osoba teško povređena. Desetine posmatrača gledaju taj događaj. Šta će biti praktični kriterijum koji će odrediti ko može pomoći povređenom? Pa, naravno, oni koji su kvalifikovani za to, a to su lekari ili medicinske sestre. Glasanje bi bilo potpuno beznačajno jer većina nikada nije kvalifikovana za medicinske intervencije, kao što nije kvalifikovana ni za upravljanje.
Ako je ovakav način razmišljanja logičan u slučaju povređene osobe, evidentno je da ako uzmemo sudbinu miliona pojedinaca, možemo zaključiti da je ono što viđamo prilikom izbora vlade neodgovornost koja je potpuno neshvatljiva. Imamo različite primere besmislenosti "demokratskog" temelja koji potvrđuje superiornost većine ili drugim rečima, da je neko mišljenje većeg broja pojedinaca superiorno u odnosu na drugo koje brani, na primer, kvalifikovana manjina.
Kako prihvatiti da je dvesta boca jeftinog vina, samo zbog svog broja, superiorno u odnosu na samo jednu čašu visokog kvaliteta? Ili kako da prihvatimo da je hiljadučetristopedeset osoba, najrazličitijih zanimanja, među kojima je najmanje fizičara, kvalifikovanije od jednog specijaliste u rešavanju pitanja kvantne fizike?
U osnovi demokratske iluzije je negiranje prirodne hijerarhije, čiji je najjasniji izraz u hinduističkoj doktrini kasti, hijerarhiji koja se postavlja naniže od vrha do dna, tj. od najvišeg kvaliteta, spiritualnog, do najnižeg, drugim rečima – materijalnog. Mentori moderne demokratije su je zasnovali na grubom i najrasprostranjenijem materijalu.
Negiranje kvalitativne superiornosti i hijerarhije počinje krajem Srednjeg veka, preciznije 1313. godine, uništenjem Reda templara od strane Filipa Lepog, tadašnjeg francuskog kralja. Ovaj monarh je naredio da se opkoli papina palata te je papa umro ponižen nekoliko dana posle ove uvrede. Filip Lepi je onda odlučio da naredi imenovanje poslušnog pape, koji bi dopustio njegovu pohlepu i političke projekte, a što bi bilo neizvodljivo pod autoritetom stvarnog pape.
Negiranje svešteničke superiornosti (koje je tipično ponašanje pobunjenih kšatrija) podrazumeva negiranje Jedinstvenog, odnosno Boga. Ali, poštujući logiku, da li je moguće da se brani takvo negiranje?
