Jesenjin i Tagore. Ovo nije priča o njima. Jesenjin i Tagore, omiljeni su pjesnici moje majke. Čitala je mnoge, ali nisu joj se dopali kao Jesenjin i Tagore. Kad sam išao u Prokuplje, majka me pitala, kud ideš? Na festival Rade Drainac. Ne volim ga, čitala sam ga, ali ne volim ga, rekla je majka za Rada Drainca. Tamo, u Prokuplju, organizatori su mi poklonili neke knjige, časopise i jednu magnetnu fotografiju Rada Drainca. Iznenadih se, Rade Drainac je isti kao moj deda Šaban Džanković koji je, četrdeset godina, svakog dana vozio autobus na relaciji Bijelo Polje–Ulcinj. Desnom rukom držao je volan, lijevom cigaru, a na glavi mu je vazda bio crni šešir. Majko, rekoh, vidi – Rade Drainac je isti kao tvoj otac… Čak su imali sličan osmijeh. Obradova se majka onoj magnetnoj fotografiji. I danas je drži u kuhinji, iznad šporeta… Čudan način da se zavoli pjesnik. Moj deda. Šaban Džanković. Koji je, četrdeset godina, svakog dana vozio autobus Bijelo Polje–Ulcinj. Desnom rukom je držao volan, lijevom cigaru. A na glavi mu je vazda bio crni šešir. Nikada nije otišao na odmor. Nikada nije uzeo slobodan dan. Ujutru u pet, krenuo bi od Bijelog Polja prema moru, vozio bi kroz maglu, kroz kanjon Morače… tamo, u Ulcinju, parkirao bi autobus i spavao. Nikada se nije okupao u moru. Popodne bi krenuo kući. Vozio bi. Desnom rukom, držao bi volan, lijevom cigaru. Uveče bi obukao pidžamu i legao. Hranio je ženu i četvoro djece, a jednu ćerkicu, Ajselu, spustio je u zemlju prije no što je navršila godinu. Prije no što je rekla tata. Ja sam bio njegov najstariji unuk. Kada je deda Šaban legao, pozva me. Dođi da te deda, posljednji put, poljubi. I poljubi me. I pokloni mi ručni časovnik koji je dobio na poklon od transportnog preduzeća, povodom četrdeset godina rada. Stariji mi rekoše, da odem u drugu sobu. Otišao sam u drugu sobu i čitao sportsku štampu. Ni desetak minuta nije prošlo, a deda je već otputovao sa ovog svijeta. Čudno je to što sam posredno saznao za njegov odlazak: niko mi nije rekao da je deda izdahnuo; samo mi rekoše: Idi brzo, kupi kilo kafe, dolaziće narod. Nedugo zatim, u igri, slomio sam staklo na ručnom časovniku. Ali ostale su kazaljke. Gole kao prošlost.
