Barbarogenije, Ljubomir Micić






Moja nova pesma je besna munja matere sunca
Sav obruča zemlje je gorući ekvator
Hej otkuda vi zraci pobune marsove

Moji su osećaji otupeli za obične ljubavi ljudske
Ti čija se to mržnja ukočila pod mojim pogledom
Moja su pleća preuska za buntovne valove novih planeta

Mada ponosan ljubim jednu jedinu ženu
Avaj
Samo sam nov zemaljski čovek starog nevremena

Lako je vama laka marsovska telesa
Vi možete padati i lomiti krila koliko vam drago
Vi možete u slobodi da se uzdignete
Ja
Ja ne smem ni da pokleknem
A kamoli pasti na ovoj planeti

Još divljački sam vezan i ne mogu da se propnem
Ah divlje bi da riknem u planine balkanskoga kontinenta

Zverski uhvaćen u lisičine istoka i zapada
Jaoj

O vi marsove bedevije i suludi fantomi
I vi ždralovi raskrinkane evropske venere
Vi ne znate za grčeve ove tužne jednom pregažene zemlje

Vi ni ne slutite proklete turske meridijane
Vaša su braća uzalud lokala mladu balkansku krv

Neka ― na mnogaja leta: vaša mržnja i moja ljubav
Naša je zastava danas nebo
Moja je otadžbina odvajkada zemlja

I još ćemo se vijugati na bogovskim vešalima
Aman


Antologija dadaističke poezije, Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1985.

Slika, autor u Parizu, 1932, filter RDM.


arhiva