Završno poglavlje knjige "Mojrina kontroverza - Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja"
Rođenje
prvog sunca u poslednjoj dubini tamne noći, beše događaj
koji je udaljavanjem utišan – radi pokušaja proširivanja vlastitih
uticaja na ravan indiferencije, tj. na vreme nakon njegove katastrofe.
Ta dubina je, pri tom, nigdina od pre stvaranja sveta, ili ono jedino mesto koje
je u principu nenalazivo, a koga čini do u beskonačnost smanjeni
zaostatak tamnosvetlosnog kruga („tačka plauzibilnosti odmaknuta u
beskonačnu daljinu”*/H. Broh). Ona je raskršće svih puteva, iz koga izranja
duh razuđenih, nebo-paliteljskih postajanja – okrilje nepamćenog,
voljno i u tišini umrlog sunca zakona, koje je težilo da posmrtno obasja
prostor noći, i to „sa suprotne strane” od mesta njegovog primalnog a niotkoga
ubeleženog postanka. Ona je stoga dimenzija prazne, još nezacrtane budućnosti: delo
jednog neizrecivo samotnog, na spoznaju prostora svepotresne smrti jedino-usuđujućeg, pogleda –
koji se, poput proročkog prsta, „u sveću pretvara”**(Malarme). Ali ona, kao ostatak sunčanog prestola, postoji i kao podzemno-aktualna sadašnjica, zbivajuća kroz
pogled jednog skupno-postajućeg, obrisno-zvezdanog „niko”-subjekta – koji se, upravo
zarad nedeterminisanja onog sobom-najavljenog, voljno samožrtvovao (– i to na simboličkoj
ravni svoje jedine zbilje –); – odnosno, plameno izmetnuo: – iz tamnoslojevne slike
ramom zakočenog pravremena, u belost jednog još neispisanog vremena. Stoga je taj
sebe-sagoreli presto i jedan vatreno-nebeski čekić,
izraz beskonačno decentrirane samo-volje nametnuto-prvobitnog zakona
neba; – instrument perpetuiranja sile njegovog zakona, ili, poljuljavanja najvišeg
zvezdanog autoriteta. On je, dakle, svoj sopstveni, samo-odmetnut
eho: „cilj koji, nedosežan i bezobalan, diže crnu buktinju apsolutnoga
sred magle beskonačnosti – strahovit čas smrti i začeća.”*** (H. Broh). Stupnjevi proboja takvog eha (kao posmrtne samosvesti jedne preogromno-žalobne,
sveopšte duše) jesu nabori na haljini sebe-skrivanja one nemoguće personifikacije
apsolutnog (one koja otelotvoruje iluziju o svedovršenoj prošlosti uistinu izvanvremene
majke), – a preko kojih se ovaj upražnjeni
presto /s nenadanom elastičnošću/ naizmenično zida i urušava, zavisno od toga gde
ga vodi ono izvan-sna-nepostojeće mesto: – jedino mesto koje „pokušava da izbegne
vreme”; odnosno, koje želi ovo da pretvori u apsolutno nov, nemerljiv a svezakonit
prostor.
Shodno tome, u pretpočetku stvaranja stajahu
dve osnovne iskre samopaliteljske svetlosti: „sestra” – fluidna praslika-označitelj prestolja do sad neotkrivene
moći „da se poželi nešto u vakuumu”; sasvim samotna iskra u Noći, te onaj najudaljeniji palitelj što lebdi na obzorju
„predsmišljene zaustavljenosti sveta”; „brat” – malo kasnija iskra, dotekla s razbijene
aure „sestrinog” praoznačiteljstva, koja je takođe (kao efekat preloma „sestrinog”
ogledala) nadaleko samoizdvojena, i to kao fiksirana na obzorju svih svetlosnih
događaja, ali ujedno povezana sa mrežom ostalih palitelja; te koja jedina posreduje između udaljene a prainicijelne
„sestre” i vidljive noćne konstelacije – kao efekta njenog povlačenja u nevidnost.
Dakle, „brat” kao ideja ne toliko o čudu samog
paliteljstva koliko o susretu između dva palitelja koji rađa jednu novu,
večno-trajnu svetlost: – to je prva, ali usled svog preudaljenja, visoko-apstraktna
ideja noći (Fuga*) koja, iako zauvek otuđena od
vrela želje za životom, beše rođena u majčinskom pramraku (mitskoj šupljini prazemlje),
kao jedinom okrilju te želje; dakle, „brat” ili ideja o „podzemnom nebu”, kao skrivenom
boravištu „beščujne sestre”; dakle, „brat” ili ideja o „umetnosti dovoljno prostranoj
da u isti mah dočara njegovu tananu, zaogrnutu priliku i sav preobilni prostor njegovih
džinovskih Noći” (Rilke, Malte).
Može se, stoga, govoriti o prestabilisanoj harmoniji između ova dva osnovna
načela, ali ne i između dve konkretne individue u svetu (koje su u odnosu tzv. blizanačke/serafimske
ljubavi). Tačka njihovog susreta (koja se kockom ozbiljuje u svetu) jeste
upravo tačka istupa iz te harmonije,
koja je (kao „nesagoriv” element disharmonije) takođe prostorno-vremenski prestabilisana
(– ona je njen eho). Ovu poslednju, mećutim, ispovrće „strahovito ogledalo
– strahovit eho uma koji se probija ka apsolutnome.”* (H. Broh). Ili, možda, igiturovska
Senka kao duboko ne-samosvesna Tkalja-u-Noći.
Otud tek ova dva načela, „sestra” („sedefasta
zvezda maglovite nauke držane u jednoj ruci”*),
i „brat” („zlatna iskra heraldičke
kopče knjige, u drugoj; knjige njihovih noći”;* Malarme, iz Igitura), čine dvokrilnu kapiju/kapak
Noći.
Jer, „svečanost misli”* (Derida), „blistava
neizbežnost”** (H. Broh), ili gromovna samovolja onog milionito napuklog ogledala /koje
je u vakuum odlutala osovina sfere/,
tad ubrzano obaveštava svako /iz prašine vlastitog rasula unazad mu pridošlo/ Ja,
o putevima na koje ovo može biti nekim drugim (još ne-postalim) entitetom
(pred)-viđeno. Upravo zato da bi to Ja – u mogućem izboru samoizolacije
– moglo samim sobom ispisati puteve kojima
želi biti viđeno/određeno. I ukoliko to Ja, i pre ikakvog susreta,
iz samoga sebe stvori upravo onakvu ideju-o-postojanju (up. sliku o međuzavisno-zvezdanom
postajanju) koja poseduje izvesnu prizmatičnu
deljivost (na lepezu beskonačnih svetova), tada ono potvrđuje prostor svoje samoniklosti
– i to njegovim pripajanjem uz „sveopštu osu”. Otud:
“(…) dinamički značaj onog ranog jedinstva sveta, … ” *
“Onde je (u antici – K.R.) nebeska
polovina života zaista bila prilagođena polukružnoj ljusci postojanja, kao što se
dve pune hemisfere sklapaju u celovitu, zlatnu kuglu. Ali tek što se to desilo,
a duhovi zatvoreni u njoj su ovo ostvarenje, ostvarenje bez ostatka, osećali još
samo kao simbol; masivna zvezda je izgubila težinu i uzvinula se u prostor, a u
njenoj zlatnoj oblini se uzdržano ogledala tuga onoga što se još nije moglo savladati.”
“ … oko svega
dovršenog uzdiže se neučinjeno i uveličava se. ” **
(Rilke:
Zapisi Maltea Lauridsa Bridgea)
***
Utopija
putovanja kroz večnu
noć isto je
što i ideja trajne nulto-graditeljske komunikacije između dva blizanca, obuhvaćena okruglinom sveopšte duše: –
“brata” i “sestre”, koji behu dva osnovna aspekta (iskre) duha samopaliteljske svetlosti,
oličene u „zvezdi pokretnici koja spaja sfere”* (H. Broh). Jer, za
razliku od tiranskog karaktera starca-sunca, koji silom jednosmerne svetlosti teži da apsorbuje
/u svoj tamni praizvor/ celokupni sobom-ispovrnuti sadržaj sveta, postoji i jedna
sasvim druga svetlost – spram koje je ovaj tamni praizvor ništa drugo
do krug njenog stešnjenja: omča njenog napeto-centripetalnog suočavanja sa stanjem kakvo je
vladalo “pre” svemirskog rođenja.
Za razliku od tiranskog karaktera prvobitnog
sunca, Noć kao nadbivstvena kategorija (– prostor beskrajne mogućnosti –) ukazuje
na ponor Neispoljenog. odnosno, na ono krilo rođenja svetlosti u koga se sve ono
što je tom-svetlošću-stvoreno mora jednom i vratiti; ali, samo na taj način što
će uz
njega i dalje opstajati:
nalik na božanstvo u Majstera Ekarta.
Novalisovsko nebo
noći, u kome se
smiruje sva “histerija” upisana u karakter prve svetlosti, može se shvatiti kao
jedna preudaljena sfera – prosečena/poneta strelom blizanačke/hiperbrze komunikacije;
te kao mesto u kome vlada hipersinhronija aspekata ponorno različitih doživljaja
sveta između Ja, Ti i Ono: – mesto ispunjenja sna o postojanju onog što samim
sobom kida lance svake zajednice! Slika noći, u kolektivnom sećanju, pri tom je tek jedna moguća
horizontala sfere – ali i njena apsolutno
skrivena predeterminanta. Jer, ta
horizontala je poluga pretumačenja jednog tek mogućeg, još neodlučenog sveta, čije
izronjavanje zavisi isključivo od ukupne mere doprinosa svih mikropokreta, učinjenih
unutar “jata ribica”* koje plivaju u sferi.
Urušavanjem-u-sebe
najšireg/najburnijeg
omotača Neboplovne sfere, tj. “oslepelog oka” duha bipolarne svetlosti (Fanesa), formira se i njen najuži/najmirniji
omotač: on čini onaj sažeti, prodornije-zračni organ, “mačje oko” (Suđaje) – čiji pogled predstavlja ujedno meko-varijabilnu i
hladno-izraznu vertikalu sfere, instrument dostignuća njene “najnedostižnije neposrednosti”*
(H.
Broh):
– zrakastu krst-strelu
prelistavanja svih njenih tamnih odeljaka; večito-pomerajući fluks noći. Tek bi
to bila ona novalisovski shvaćena svetlost, koja traje-u-noći kao
dragana neistraženog aspekta tog istog prostora. A ta je svetlost najpre odsutna, nigdinom neizlivena,
a tek zatim (– uz prelomnu joj šuplju
jeku –) sebe-objavljujuća (na-dalekom-obzorju). I ona je, za-ljudski-um, tu već beskrajno zahladnela svetlost noći: – svetlost
s oka jednog zrak-skokovitog mikrorazlučivanja, svojstvena isključivo percepciji
u genija.
Otud se može reći da postoji jedna skriveno-svojstvena,
prestabilisana harmonija između neba
noći i njegove svetlosti-dragane*; I ona se, poput kazaljke zaustavljene na-času-ponoći,
zrcali u “oku mačke”
/ogleda u Umu prve pokretačice/. Jer: tek od te materijalizacije Sinopsije, u kakvoj
se rađa naboj
svih satova, ili, putem
koje se održava iskra
budnosti svetske duše, otpada (izliva se) duh svetlosti – “sestra”, zatamnjujući smisao praznog
prostora noćnog neba – “brata”. I tu isključivo od neuslovljeno javljene želje njenog povratka u vreme “pre sopstvenog rođenja” zavisi i
prosvetljenje “brata”, to jest, čistoga uma kao potajnog androgena; – tačnije, postanak
horizontalne mreže asocijacija, karakteristične za svet metafore, tu upravo zavisi
od njenog preko-voljnog povratka
u stanje te neizabranosti (uporedo:
– u duboko-prevratničku po/noć
svetova), odnosno,
od toga što zrak njene samosvesti do u večnost sebe (planski) polu-promašuje,
budući uvek već odliven u svoje susedstvo: nalik preuzvišenom stremljenju gotike
– do u područje apsolutnog gubitka vlastitog tla.
Jer, svetlost noćnog neba
– “sestra-bliznakinja”,
jeste od spolja aficirana jedino širinom sluteće joj spoznaje skrivenih nijansi
unutar sebe, i stoga je njena prajedina formalna oznaka “brat-blizanac” – simbol
koegzistencije beskonačnih svetova, koga ona tek svojim zrakom oživotvorava, tačnije,
pušta u omogućenje postanka. Jer “sestrina” svetlost podsticanja sveg bezbrojnog
paliteljstva tu ne beše drugo do onaj na “bratovom” nebu inicijelno-upaljen duh
– koji sasvim voljno silazi u tamu,
dušu usnulog sveta, zarad jednog ponornog rizikovanja, ili primanja tuđe
sudbine na sebe: “O, duša što živi jedino neispevanog i neučinjenog radi, oblika
budućnosti radi, u kojem sudbina treba da se izrazi!”* (H. Broh). Nov, širi ovoj noćnog neba je tako odlio u sebe onaj stari, koji održavaše njegovo
jezgro, te ga je i s “njegovim sopstvenim
pristankom” usmrtio: – to beše voljna sebe-žrtva
nekog pra-Ja koje bi, tek nakon prolaska kroz fazu “beskonačne
rezignacije”, “snagom apsurda” dostiglo konačnu meru svoje samorasvete. Jer:
– “pojedinačno kao pojedinačno jeste više od opšteg, ukoliko i samo ukoliko stoji
u apsolutnom odnosu prema apsolutnome”**(Kjerkegor); – ili, tek ukoliko stoji usred sile svoga ništenja /up. vertikalnog rasta Kundalinija/, i to zarad pripajanja sveopštem
/onome što je, usled
vlastite dovršenosti, nepodnošljivo/, ali samo na način da se i uprkos njemu održava. Jer: – “vitez vere egzistira uprkos opštemu” (Kjerkegor). A stoga, upravo kompleksno-geometrijska stvarnost praoznake, kao preoteta
od beskonačno stvaralačke mogućnosti “sestre-bliznakinje”, mora njoj zauzvrat omogućiti izlaz iz rama njene ukonačnjenosti – u koga je zapala u vidu bezbrojno
mrtve, ili ukočeno-simboličke upojedinačnosti.
Bitak praoznake, kao mesto odzvanjajućeg
preloma prve svetlosti (– preloma koji je bio dogođen zarad moći ovozemaljskog
progledanja u
mnogo dalje noćno nebo)
morao bi, stoga, toj istoj nesaznajnoj svetlosti (nedokučivoj “sestri”) fiksirati
(– na njoj sasvim neznan način –) ugao/tren njenog prvog izlivanja: – i to onaj
kakav bi za postali joj oblik
nove prisebnosti bio minimalno “podsećajući”; te kakav bi, zarad nesuzbijanja-u-njoj volje-za-preokretom, bio
savladivo rizičan ili razrešilački “stresan”. A zarad toga bi to novo obličje moralo ostati prazno-od-sadržaja /što je ujedno i značenje imena boga Šua – up. “brata-blizanca”/, tj. uskraćeno za nju /duh biljne rose, Tefnut – up. “sestru-bliznakinju”/; – tj. za onaj duh oživotvoravanja sve nežive prirode
što je bio sprovodiv tek pod noćnim svodom dvojne im oblikovnosti /tj. pod Nutinim dvostruko-potpornim lukom, instrumentom
njenog sebe-izmeštenja – duboko u Noć/. Shodno tome,
iako (u Brohovoj Vergilijevoj
smrti) jednom Plotija reče Vergilu: “Ja sam tama, ja sam pećina
koja te prima u svetlinu”, – od časa kada “on primi na sebe njen početak” pitajući
se ujedno “da li je ona oblik kojim on postade”, te “da li je ona oblik njegovog
postojanja”, on postade praznim prostorom svemirske pećine (up. novalisovskim nebom noći), dok ona postade njegovom svetlošću (“sestrom-bliznakinjom”,
up.
novalisovskom draganom); i tek od tada on-Vergil, u odnosu na doziv nekadašnjice,
“više ne može da se osvrne”*. Tako je i konačan odgovor dala Plotija: “Nipošto ti
ja nisam slika pamćenja, oh, moj Vergile, pa ako me i poznaš, uvek me vidiš prvi
put.”* Upravo takav put dvostrukog rastanka
(kako u odnosu na prapredeo, tako i u odnosu na osobu koja ga predstavlja) bio bi
put prelaska na ravan nove
metafore, – čiji bi
postanak tek obezbedio onaj dugo-traženi medijum dvosprežne, dakle, i njim i njome ispletene ekspresije: – dakle, one koja to jeste isključivo
spram samog ponora odlučivanja što leži neotključan
među njima. To je ponor koji bi se
mogao rasklopiti tek putem istrajavanja u stanju povišenog intenziteta (od) prekoračeno-jezičke,
klupkom davnog nesporazuma ispovrnute, slikovne komunikacije. Jer, ishod
te nesamerljivo brže /uslovno: telepatske/, a ipak stalnim joj zbiranim ulogom /zaostatkom/ ravno-težno produžujuće /indiferentne/ komunikacije, bio bi jedna “putem nesvesnih ritmova
otkrivena pesnička reč, koja će, ranije ili kasnije, postati dostupna svim čulima”.*
(Rembo: Alhemija reči).
Otud se tek stiče uvid da je svetlost-stvoriteljka – kao rođena pri okrilju davne noći, i to na način postupnog joj preobražavanja u dugo posmatranoj
smrti tiranskog sunca (tj. smrti onog dnevnog/uskogrudog Amona, njenog finalno
odbačenog zlooblika), – u svojoj srži oduvek
bila meka i hladovita, te prepuna vrludavih senki. Jer, jedino u odnosu svoje prekomerno
napete /vakuumske/ blizine, bitak svetlosti /sile-izvorišta/ i bitak senke /loma-odsjaja/
večito se u svojoj preprozirnosti izmenjuju i kompenzuju, te kao suprotnosti “podižu
jedna drugu u visinu”* (Muzil). A niti svetlost, kao sila izvornog ništenja, niti senka-odsjaj,
kao njena “postolujno” zaostajuća slava (plus svojstvo njene smernosti), nisu još
one buduće ličnosti “brata” i “sestre”; nego su to samo konturni oblici kretanja
neznajuće-obostrane im želje za ekspresijom modaliteta njihovog svetlo-mističnog bivanja, – kako bi ovaj postao ostvarljiv
u svetu i za svet, dakle, kao svetlo-nosan.
Jer, svetlost je na nivou neispoljenog sav neizmerljiv potencijal
vakuuma, a na nivou ispoljenog tek inertna jednosmerna sila; dok je sjaj njene senke
– kao dugo izlučivan
iz tamnog
ugla njome-obasjanih
predmeta – isto što i prva prepreka jednousmerenom kretanju njene prvobitne sile; time je, u isti mah, izlučen i smisao igre njenog spektralnog razlučivanja; a to je, u potpuno-lučnom prepokrivanju svetlosnog
izvora, sebe-potvrđeno svojstvo smernosti (od) nje same, kao skrovitog eha, – koji se otud jednom zauvek
i premešta u zavojitu kuću neba, satkanu od niti prelomljene svetlosti: dakle, onu kakva počiva jedino na muzici samih
svojih međuprostora. Otud i praodsutna stvoriteljka, koja sebe
nadomešćuje razlomljenom putanjom svetlosti (– ona je “ono više nikad dostižno ništa”, “smrt-roditeljka
kojoj slučaj tek odgovara”* (H. Broh) –) saznaje sebe tek preko loma/odsjaja te sobom još pred-svesno odaslate sile; – tek preko posrednog
njenog
dodira s vlastitom
isključivom suprotnošću, mrak-ništavilom.
I samo stoga se, na raščupanom vrhu jedne ipak preživele zimske tvorevine, pojavljuje
i lik same stvoriteljke: – oblik rasta-do-sebe (onog nedostižnog) Trećeg
– kao sasvim mlad izdanak: – zeleno-ozvezdana šišarka što, na pravilnom odstojanju
spram života ljudi, drži tajnu samooplodnosti daha svog sopstvenog snoviđenja!
Noć – kao “zvučni srebrni prostor”* (H. Broh) jednog do-kraja-neispevanog sna svemogućnosti – je ono poluvreme u kome svi predmeti (usnuli svetovi)
otključavaju prostor sopstvene (latentne) svetlosti, i to usled svojih polutrenutnog
suočavanja sa stanjem najdubljeg mraka, kakvo je vladalo samo jednom – “pre njihovog
postanka”. Tako nastaje mikroprizma bezbrojnih središnjih prelamanja – brod putujućih blizanaca
– čije bešumno
(prividno usporeno) kretanje tvori onu nežniju, magličasto-belu koprenu koja lako
obavija hučni
prostor sfere, krijući pri
tom odsustvo “dirigenta”: – šupljinu čekanog progovora mnogih,
koji najpre pridolaze u liku samo jednog, Trećeg, kao prvo-pristupajuće
nepoznanice. Otud “blizanci” deluju iz svoje vakuumske “podmornice”
kao svetla strana mesečeva spram tamnog jezgra sunčevog – koje se stvrdlo u oblik
palozemaljskoga. Tako oni sasvim bešumno “potkopavaju” silinu zamaha jednousmerenog
diska sunčevog, – te deluju sobom-odbijenom silom njegovog zračenja naspram njegovog vlastitog prajezgra, tu već zgusnutog u praplanetu mesečevu; dakle,
kao sila delujuća nasuprot tamnoj strani mesečevoj, kao i svemu što je bezrasvetno/fiksno!
A sve se to ostvaruje tek putem napora suzdrške od svakog, međusobnom blizinom motivisanog,
delanja samih tih duševnih blizanaca, – nemih posmatrača dubine/visine svojeg sopstvenog
međuprostora! I to sve dotle dok oni skupa ne dođu do stanja kristalizacije jednog
/brzinom daha iz-sebe-prevodivog/ pisma/jezika, živog organa pojačane oštrine tačnosti
u strujnom dah-pogotku nesvesnog htenja, odnosno, još neutvrđene putanje stremljenja
Drugog. Tako imamo paradoks da Drugi, kao neko apsolutno nam nepoznat,
stiže do tačke našeg unutrašnje-zadatog cilja pre nas samih, te da odliva njegov sobom opažen oblik (oblik naše
odmaknuto-buduće spoznaje) u prostor “iza ogledala”; a to isto neznajući činimo
i mi njemu. Tek se na taj način “prozirnost prelila u prozirnost, a da je ipak zadržala
svoju sopstvenu bit.”* (H. Broh). Ali, takvo što može jedno svetom-ograničeno-Ja da učini
Drugome (kao-Odsutnome) samo stoga jer je put pra-sile, ili dinamika božanske želje,
do te mere (– procepnim uplivom želje za dah-vrtoglavim
nastavkom stvaranja –) već strategitrana
od zastoja, da nužno kad-tad destabilizije sopstveni centar (ono nadneshvatljivo
Treće), odlivajući ga u novu, ili blago-pomerenu uzročnost; – odnosno, u
umnogostručeno-zrcalnu dimenziju njegove drugosti, u kojoj ovaj (Treće – budući tek svetlosni vid još neuobličene sudbine Drugog) postoji još
samo kao njegovo vlastito ime; takođe: kao simbol jedne svoje još neupoznate sablasti;
te kao vid sebe-doziva u dahom-izukrštano-postajanje: – kao sudbina iza sudbine*:
“...put svetlosti naumila si da strujiš – hoćeš li uspeti?
– Ali gde se tvoga strujanja mnogostrukost cilja svesna izukršta, strujom uslovljena
struja, samo tu rasklapaš ono mirujuće: stvar i ime svetske istine, uzajamno sjedinjene,
pozvane da se sjedine, e da bi tebe odrazili;”* (Herman Broh: Vergilijeva
smrt).
***
Upravo za pra-odnos stvaralačke komunikacije
dvaju duševnih blizanaca jeste ključan muzilovski momenat pokušanog istrajavanja,
odnosno, neistrajavanja u “zatvorenoj sobi dečjih uspomena”*: jer, to je momenat
koji se zbiva uprkos
njihovoj primarnoj
žudnji za neposrednim utapanjem u daljinu, koja se tek sluti kroz prozor sobe, dakle,
u neodređenu beskrajnost; te stoga ovaj momenat stoji i uporedo uz zahtev njihovog intenzivnog bavljenja – unutar te
sobe! – jednom određenom problematikom ustrojstva spoljašnjeg sveta: tek to bi ulivalo
jedinu zbiljsku, iako nejasno ocrtanu, nadu dvoma zarobljenim blizancima za pronalaženje
tajnog izlaza iz ove sobe – katarzične tamnice njihove zajedničke/bipolarne duše.
A glavna zlokob sveta bi, pri tom, za njih bio:
duh mehaničke nužnosti koji teži da, pod maskom zajedničke svrhe, smeni androgenijski
duh jedne iskušavano-nadneslučajnosne fantazije! Jer, čist
um jeste upravo “najobesniji” entitet u
strukturi živo-delatnih stvari – koji se iz samog sebe planski urušava, postajući
ljudskom proseku prilagođenim raz-umom. Tako je upravo razum ono prvo-bitno ne-uozbiljeno;
on je zlo fascinirajuće preko-mernosti prvog neuslovljenog pokreta,
te istovremeno “podzemni” izazivač jednousmerene strasti duše koja, ne samo da premašuje
sferu praurođeno nagonskog, već i svaki mogući objekt saznanja, – to je još u pretpočetku
sveta isprogramiran hod besmisla, koji napreduje sve do ruba ni sa čime više uporedivog
ambis-ništavila. Jer rastvaralačka moć razuma jeste izvestan, u pojednoznačen smisao
sve božansko-ljudske sreće prerušen, ishod tiranskog (saturnskog) ustrojstva (drevnog)
sveta. I to upravo zbog toga što se tu javlja čist apsurd – kao poslednje-rezervna
snaga ljudske vere* (Kjerkegor), što se crpi od ovog, na slučaju postignuća sveobuhvatne ravnoteže*, zlokobno zastalog sveta!
Stoga je zlokobno staro /bez ikakvog posredovanja sprovedeno, „dnevno”/ ustrojstvo sveta, po kome „sestra-bliznakinja” ne bejaše
svemu prestupni i sebe-oteti izdanak duha svetskosti već prosta hipostaza svetske
duše; “brat-blizanac” ne pokretni prag takve jedne njene i sveopšte nade, već samo
monopolarni/tiranski um kao raz-um, – a usred njih je onaj usisavajuće-biljni zloduh predela koji svojom tugaljivom pesmom zove. Dobro-posledično bi bilo novo /u-snu-preispitano, “noćno”/ ustrojstvo sveta, po kome „sestra-bliznakinja” postaje
dinamička strana bezlično-sveopšte duše, i to duše koja je uistinu ne toliko bez-lična
koliko nad-lična, jer je u
sebi bezbrojno polarizovana; “brat-blizanac” pak statička, kao njen simbolički okvir,
horizont-povratnik njene beskonačno udaljavajuće jer zrcalom-večeri-prelomljene sile; on je stoga i luka
njene zagrobne barke – koja struji kroz bezbrojne polove u-noći-probuđenog života. Pri tom je
i
usnuli zloduh predela, što bez traga odvlači sakog smelog istraživača, jedan pretpripremljen “podzemni”
oblik daleko budućeg čovečanstva, koji tek iz osnova jednom dogođenog “noćnog prevrata”
/kojim je i bio okončan stari eon/ prelazi u vid nadneposvojive, oslobođeno-samosvesne sile (– u zvezdane terazije, um Dikein). A to je sila ozbiljenja novog svetskog poretka – koga
donosi trajnije-uskrslo prisećanje svih velikih pesnika na neko, zarad beskrajnog
bogaćenja oblika svog predatog života, plemenito sebe-odreklo pra-pra-Ja. Jer isključivo ovo “pamćenja lišeno sećanje”* jeste oblik njegove posthumne slave: – stanje trajne ozarenosti, koje uzvodno putujući
uspeva da istraje kroz jednu zemaljski nepojmljivu, sablasno oduženu noć.
Upravo zapadna strana
sveta, kao prag
(up. Amentet) otisnuća drevno-zloslutnog sunca u neizmernu noć (up. Duat), te kao ono mekotom odišuće mesto gde se prikuplja sav
srebrno-ovenčan
sjaj predvečerja, – jeste strana na koju gleda onaj
jedini
prozor sobe teskobnog
boravka duševnih blizanaca. To je strana na koju se jedinu projektuje njihov beskonačno
propleten pra-odnos, a na čijim vršnim vidicima se ovaj čak i ponad toga umnogostručava
– da bi se tek zatim dogodio povratak odaslatog fluida dvosložne im dah-slike nazad
u prostor njihove sobe (to je soba koja se čini artificijelna, iako je čine konture
šumskih međuprostora – preteća
budnost četinara). Time se ova njima jednom odaslata slika “zaleđuje” posred pokreta “izlivanja”
ka većim daljinama, – ili, kristalizuje u zakon večno-smislenosti komunikacije,
– tvoreći pri tom utisak nečeg zloslutnog što se iz davnine sebe priseća! To je
eho samo jednom zazvučalog pradetinjeg zavičaja, koji se
u sopstvenoj školjci poslednjom čežnjom sagoreo, preobrazio u
oganj
iščeznuća – kao i uporednog
mu večnog trajanja u slici sobom novobojenih zvezda, koje postajahu kristali rastućeg mira sred
sveopšte uskovitlanosti. Ali se, sasvim
nenadano/plemenito, ova iz-sobe-odaslata fluidna slika /što oličava kristal blizanačke
komunikacije/ zanavek i oprostila od daha svoje sudarom-uskrsle uspomene, s kojom
se u istoj toj sobi već beše pritiskala – čime se ta od-sveg-izdvojena soba teskobnog
boravka duševnih blizanaca, kao upravo “okrilaćena”, trajno i uzdiže u svetle horizonte.
Prethodna intenzivno nepodnošljiva blizina Drugog,
kao već dogođena u strukturi “zatvorene sobe”, od tad postaje pragom sasvim nepoznatog
sveta – sa koga se, ukoliko se na njemu istraje, inicira paliteljstvo udaljeno-anđeoske
varnice pogleda na sopstveno smrt-rođenje. Samo ulaskom u ovu naizgled poznatu,
a uistinu nam sasvim stranu, duševno-doživljajnu perspektivu svog “blizanca”
(– što je moguće tek ukoliko voljno otpustimo od sebe, u jedan nadnezavisni
život, pred-datu nam njegovu tačnu sliku, tj. njegov u-nas-ubeležen otisak –)
moguće je i nemo-sagledavalačko
svladanje ambisa druge
smrti.
Jer ta se druga smrt javlja kao stalna pretnja grotla središta da bespovratno usisa u sebe jedan – voljom svake usamljene
individue, u njenom tajnom savezu sa mnogima, koje i ne poznaje – upravo dugo izgrađivan
okvir
samostalnog opstanka; a to je svepropleteno-zavetni postav ideje svake moguće zbilje – kao uskrsnuća.
To je,
dakle, onaj ciljno-pomeren glas obeležavanja duševnog rakršća, predzacrtan kao deo
skrivenog kosmičkog plana, lebdećeg
božanskog imperativa, – usled koga ovaj isti “klizi” u prestup svakog svog jednom predatog zakona.
I to sve zato da bi sama beskrajnost prostora fenomenalnog postala zakonita, ili,
da bi dimna koprena sa čuda neuslovljenog postojanja, koja svojim naglim istupima
i povlačenjima izazivaše zazor (“zla ćud” Meduze), bila preuobličena u blagost spontano
poteklih ritmova sklada. A to su oni ritmovi kakvi se inače uspostavljaju samo među
segmentima za vasionu trenutačno objedinjavajućeg, dramskog događanja; – ili, pak, među onim svud rasutim segmentima bolom iskidane svetske duše,
koji se na svojem
novom/preusmerenom putovanju, poput potpunih neznanaca (bezbrojnih, naknadno upojedinačenih
duhova), tu zaista prvi put i susreću.
Nijedan oblik jedinstva, u beskonačnoj samosaznavajućoj
vasioni, ne traje duže od trena. Jer, takav bi jedan oblik – provalom svakog narednog
sloja svoje dubine – samog
sebe probio: – te bi, zatim, i odlio svoj prikazujući sadržaj u naredni podsloj, koji
bi ovaj prethodni, u-sebe-uloženi, tamno uskladištio i do-u-večnost odužio. I stoga:
“...neka
ćuti on koji je svu noć lutao po besputnoj planini svojih osećanja – kao što mornar
ćuti, stariji, dok pretrpljeni užasi igraju u njemu kao u drhtavim kavezima.”* (Rilke). I
stoga: da bi pred-odbrojano istrajavanje u “zatvorenoj sobi” postalo izdrživo (–
jer u njoj je svaki od dvoje “blizanaca” beskrajno sam, upravo zato što faktički
ne može da bude sam –) neophodno je prisustvo drugačijeg fetiša (katalizatora
“drugačijeg stanja”*) spram onoga kakvog su imali muzilovski blizanci: – umesto
beskrajne zemlje detinjstva koja, kao svetla senka (najava) nekog tek budućeg jedinstva,
ulazi i izlazi kroz prozor sobe kako i kada ona hoće, a čija struja na kraju ipak
biva zaustavljena “zidom sumorne kiše”, te skamenjena u “dečje igračke”**, one koje
zauvek ostaju nepokretne unutar sobe, – jedna ljudskom umu ipak dostupna slika noći. Jer, to je istovremeno i slika prodisavanja izvesnih,
dahom najdubljeg podzemlja uskovitlanih, struna jednog predela – predela koji, iako
zeman, počiva pod najvišom zvezdanom kupolom, nastalom od samoizlivenog kap-plamenog
duha Sagledavateljke. I on, u tom žalno-izmenjenom stanju, još postoji – u vidu najviše izdigle šupljine zemljine,
kojom jedinom i
blista
skupnost svetskog sna.
Ali podzemljem uskladišten san
ili duša sveta, jeste samo nadaleko
odmaknut odblesak
“pesničkih stanovanja na zemlji”* (Helderlin); – ne i obratno, da ovaj najviše-prostran vid stanovanja ima potporu u nekoj
kanibalistički sveobuhvatnoj duši: – Dinosaurusu. Stoga, duša sveta kao oblik skamenjenog bola, predeo žalne uspomene, ili kalup produžavanja daha svog praelementa /i to upravo kroz jedan trajniji
život svog mehurja/, opstoji /u za pesnike “oskudnom” vremenu/ isključivo u rasutom
vidu: u klobučastim močvarama, u zavojitim dolovima i hučnim pećinama, pri trokutnim
moreuzima i sl.: “...zbog duše prostor postaje izlomljen i klobučast kao led.”*
(Muzil).
Pri tom, isti taj blaženo-noćno prostrt prapredeo, budući prepun probuđeno-setnih očiju, tek svojim usaosećavanjem u strašno pozadinsko crnilo, vazda preteće iza zgusnutih sazvežđa, svija k sebi
i sam njihov preudaljen prostor! A takvo nemo-sagledavalačko trpljenje (od strane
duše
tog predela) neizbrojnih zvezdanih kolona, isto je što i rilkeovsko trpljenje povorke
nepoznatih žena koje su mu, ubitačne, noću strujale kroz krv /“– Ah, kako su tuđe!”/. Jer, tek se takvim jednim trpljenjem i sam zanemeli
sagledavalac, kroz prelomno-svinutim mu pogledom na za-sebe-uobličenu (čekano zemaljsku)
smrt, uznosi u noćno-pisane visine: –
kao kad “sudbina
u pesmu ulazi, pa se više ne vraća, postajući unutra slika...” (Rilke)*.
A tako i sami ovi “blizanci”, bivajući kroz
prozor “zatvorene sobe” obostrano suočeni sa ambisom-iza-zvezdanog veza, zajednički
počinju da doupisuju u njega svetlu
senku, nedokučivi
obris iz-sebe-postanka jednog jedinstvenog im “brodskog tela”, – koje je zapravo
učinak napora sprežno-manevarske plovidbe /od dvaju/ slučajno susrelih, apsolutnih
stranaca-u-noći; – i to stranaca koji ne
morahu biti isključivo ono
dvoje opšte-poznatih kao sveinicijelnih. Stoga, taj brod šireće svetlosti jedne u-lednik-zbijene
ambis-rasvete, i to u vidu razgorele buktinje
nečijeg bezosvrtnog samosaznavanja
/to je brod oslepljeno-ljubavne moći pojačano-tačnog razlikovanja/, jeste isto što
i postanak jednog univerzalnog, ubrzano iz-sebe-prevodivog pisma/jezika – koje bi se sobom otključalo tek usled “podzemne” želje za jednom preogromno-žrtvenom
komunikacijom među najdaljim strancima! I to sveskupa daruje njegov postanak kao
bestežinsko plovidbenog tela koga čini već i samo kretanje geštalta, ili jedan trenutačno-zanemeli
izraz (od) sebe-vidstva same pramogućnosti fugalnog do-uobličavanja. Dakle, najpre
je ono praživo pretvoreno u neživo, da bi za uzvrat, svo neživo bilo jednom zauvek
preobraćeno (ili ne) u živo.
Dakle, sam upliv Neprijateljskog Trećeg – kao iznenadni prodor nesamerljive snage iz crne pozadine
predobezbeđenih sazvežđa, kao takav dogodiv tek kroz oko uljeza –
jeste izvorno konstutivni
uslov trajanja blizanačke ljubavi. Jer mesečevo-kraterska šupljina Uljezovog trećeg /izmeštenog levog/ oka jeste mesto u kome se nekad skupljahu sunčani otrovi,
izlučeni iz lomova svih jednom odbijenih zrakova hladno-zvezdane svetlosti, a koji
uistinu poticahu iz sveobuhvatnog krila nebeske crnine. Svakoj duši određenog zraka
otud odgovara tačno jedna doza te i poseban kvalitet tu zacrtanog otrova – koji
ona mora po višoj nužnosti da primi na sebe te i da na njega sasvim pojedinstveno-svojstveno
odreaguje, da bi na svom daljem lutalačkom putovanju uopšte i mogla susresti
svoj pravi, vlastitom susedstvu putokazni znak/zrak, što joj u susret pridolazi
s jednog drugog, šire-ozvezdanog
stabla – kalemljenog drveta-munje, vrhunca
sopstvene verolomne stranputice! I ona s tim presrelim je zrakom tvori “krilatu katarku”
– osovinu uzleta tirkiznog Skarabeja. Stoga, iako indiskretni pogled Uljezov unosi, među ovaj blizanački par, svu grubost okolnog sveta /namesto mira njihove zagledanosti
u širinu onostranosti – sabranu oko zmijski upletene “katarke”/, njih dvoje ovoj ipak odolevaju: – jer oni ne napuštaju svoj stari san o boravištu u zeleno-svetlosnoj
mekoti sopstvenog sveta, ali istovremeno – prividom sopstvenog mirovanja u tom zajedničkom
im snu – grade neprestano nove i nove strategije svog muklo-otpornog kretanja u
tuđem svetu. /Jer: Uljezov pogled je tu isto što i onaj čuveni Isusov mač, kojim se razara
oblik svake uspostavljene zajednice-na-zemlji, i kojim on – uvodeći među bliskima
nesporazum – uvodi smisao duševne, ili telepatski-odstojne komunikacije/. Otud,
tek s urušenjem ravni primalnog bitisanja (– usled zapadanja nekog vrtoglavo sebe-uočenog
tvoračkog subjekta u onesvešćujuću istost sa svetom –) načelo istrajavanja u čistom,
ne-iznuđenom samotništvu postaje najveći estetičko-etički imperativ. Jer jedini
moguć put unazad, do u prastanje odrekle potpunosti, preostaje na kraju kao “hod
usamljeni predelom lišenim sna”* (Rilke).
Preispitivanje “podzemne” osnove zajedničkog
življenja dvaju duševnih blizanaca otud je moguće samo kroz jedan dugotrajan proces
upoznavanja svojstava onog sebe-stvarajuće-trećeg – i to preko primarno sebe-ne-stvorenog, neprijateljskog trećeg!
Jer, Uljez jeste prakonstitutivni manjak u vezivnom tkivu samo-iz-sebe-postajanja
Trećeg – koje je
tek jedan neizbrušen zlooblik svetlosti-prastvoriteljke! Pri tom, ovaj nenadni upliv
Uljezovog pogleda jeste upliv one nevidljivo-perspektivne
tačke koja, mimo svog pravog konteksta, stvara efekat iskrivljenosti svih datih
joj presečnih površina, te od neizbrušenog oblika blizanačke komunikacije stvara
njegovu vlastitu karikaturu: – primitivnu komunu sa novim obeležjima posesivnosti;
a od serafimskog venca svejednakosti, kao oblika opšte saosećajnosti – nakazni oblik
sentimentalnosti, koji se čudnovato prepliće sa najvećom surovošću! Ali, umesto
da ovaj šunjajući-zamaskiran Uljez
prođe neopažen,
on iznenada – svršetkom
kružnog veza pramajke – biva razotkriven kao klica razdora u vencu svejednakosti, satkanom od
koso-titrave svetlosti, te ujedno i kao uslov prvog oblika njene prisebnosti/skupnosti; – tj. kao jedna veštački dograđena
karika, prisustvo “nestvorene ukočenosti”* (H. Broh) u toj svetlosti, bez koje
bi se ova u bespovrat rasula! Tako sam Uljez-Samodržac najpre pravi razdor među serijski-apstraktnim sestrama
/heliadama/, da bi ih opet na višem/izlaznom luku strujanja svetlosti – upravo u
otporu spram samog sebe /kao izvora primalnog zla/ – ponovo /i
ne htejući to/ ujedinio /u liku treće, za-krug-prosecajuće i otud sudbonosne prelje: –Atrope/; i to na način vrtoglavog povezivanja njihovih do tad sasvim odvojenih puteva, u koronu dogorevajućeg daha pradavne stvoriteljke: – dakle, u koronu koja
tek ovim razdorom jeste uistinu stečena /“jer, budna duša je neispunjiva praznina u prostoru”, (Muzil)***/. Otud pridolazi i jedan, izdahom svake zasebne korone ovog sestrinskog niza dodatno zadobiven, prazan prostor – za slobodnu pojavu Drugog, to jest, “brata” – simbola
noćne
šupljine, koji, budući
mnogostruk i bez sopstvenog lika, kod svake odgovarajuće “sestre” stvara upravo
zasebnu okosnicu kako njenog tako i njegovog,
prelaska na ravan
sveopšteg uskrsnuća. Jer to je ravan beskrajno usložnjene obnovljenosti pramotiva,
tj. nulto-podsticajnog izvora sveg nebeskog paliteljstva, koji zatim od sveg potonjeg
sveta bejaše zaboravljen.
Jer zloslutna je troglavost proročkog
motiva – Sijamska Sestra (Izis), koja na čelu imaše presjajnu
petokraku zvezdu pokretnog (– točkastog) preseka sfera. Dakle, upravo ona koja nosi masku jednog davno nestalog jedinstva, te
koju prati svojstvo nemilosrdnosti lepote kao šuplje-površinskog, uistinu neravnog
oblika kugle
sveobuhvatnoga; a iza koje
se krije onaj strašni Uljez: – ipak
korisna kiselina, što nagriza oklop u-njoj-zarobljene sile prošlosti. Ali, upravo ona jeste ta koja zarad testiranja drugosti Drugog (“brata”)
ukršta nebeska ogledala. Tako on sam, kao simbol mnogostrukosti prostora noćnog
sna, prolazi kroz mnoga ispitujuća ogledala da bi se na kraju oblik njegovog postojanja
sveo na izvestan putokaz: strelicu izlaza iz laviranta “najviše-apstraktnih likova
svojih strahovito neizbrojnih sestara”.
Tek to beše onaj zatajeno-dvojni ulaz u središnje-šuplji
prostor lopte prazemljine, koji sačinjavaše blizanačku /ličnu/ pod-strukturu /bezlično-svetskog/
sna: – nerazvijeni osnovni oblik budućeg /samo-prevodivog/ jezika, iza koga još
nije stao ni jedan jedini subjekt! to je onaj jedini svetlo-dosegli oblik /čistog/
postojanja, dakle postojanja-bez-granica, a koji odgovara stanju tek otpale težine
nečijeg – vizuri sopstvene drugosti saobraženog – snoviđenja: – nova lepršavost
dvo-daha, na beskrajno ozbiljnom delu sopstvenog uzajamnog podsticanja; takođe,
svetlonosno dvoupleten bič produžetka stvaranja – ono tiransko istinoljubivosti
svakog sanjaoca.
***
Može se reći da postoji sasvim izvesna veza između sve
velike stvorene muzike i svetlosnih struna određenog predela: “arhitektonska” slika
preseka na-sebi-zastalih geoloških strujanja i iz-nesvesnog-izroneli, obrisni
zapis muzičke kompozicije stoje u prisnoj vezi. Isto tako, putokaz tumačenja jednog
takvog zapisa odgovara motivu “drugačijeg duševnog stanja”* (Muzil) koga predeo budi u sagledavaocu – a koji je obavijen
“velom poluprovidne beline”; on, kao prostor
pod velom, odgovara
predvorju
sagledavaočevog
priviđanja/prislušavanja određene kompozicije, u kome se zbiva pomeranje fokusne tačke značenja – od
ove fiksirano predmetne stvarnosti ka onoj “klizećoj”, metaforičnoj. Tačnije, to
je onaj neodređeni deo ljudskog osećanja koji je tek uvod u sferu povišene određenosti
/u kojoj se upotpunjuje i sam muzički zapis – postajući multimedijalan/.
Tako i prvobitno bleštav Svod Noći, obavijen
tamnom koprenom sopstvenog predusaglašeno-zvezdanog rođenja (zbivajućeg “usred dima
propasti tiranskog sunca”), te kao pri tom još i zamagljen “od suza bezbrojnih
zvezdanih suočavanja”, na kraju postaje “od spolja mutno-beo”, a “iznutra jasan”.
I to samo stoga jer pod tim velikim unutrašnjim pritiskom odašilje jednu brujeću
melodiju, a da pri tom ujedno i prikriva njen idejni kostur, tj. praklicu njenog
putujućeg ispisivanja na površinu – predstavljajući je kao (navodno) gotovo-zapisanu,
trajno zaustavljenu u toj slici /jer, svakom pojedinom epohom aptrahovan određen likovni detalj, ornament
kao “formula životnog stila samog”* (H. Broh), jeste jedna predsvesna volja za otkrivanjem onog dopravljenog
unutar muzičkog zapisa/. A tek zatim bi i Svod Noći, sebi-sazdavajuće merilo daljinskog ukomponovanja
u-nepovrat-prosutih sazvežđa (– merilo upadne
tišine, što je tek najavljujuće hukom
sudarnih obzorja –), preobratio u nemi odgovor sfera (na iz-dubina-izronelo, pobunjeno pitanje čovekovo):
““... prauzrok se iz “konačne” beskonačnosti
jednog ipak još antropomorfnog boga izmiče u pravu apstraktnu beskonačnost, nizovi
pitanja ne uviru u ideju boga nego stvarno odlaze u beskonačnost (oni, tako reći,
ne teže više ka jednoj tački, nego su se paralelizovali), kosmogonija ne počiva
više na bogu, nego na večitoj produžljivosti pitanja, na svesti da nigde nije data
tačka počivanja, ... ”” /Herman Broh: Raspad
vrednosti*/.
A “zdanje formalne logike počiva na sadržinskim
temeljima”** /H. Broh/ – možda na isti način kao što i
zapis jedne muzike počiva nad predelom.
Otud
bi se mogli odrediti izvesni stupnjevi razvoja reljefnog zapisa (posebno romantičarske) muzike:
1) Upravo nalik planinskim predelima Skandinavije, a istovremeno
i tropskim ohlađeno-vulkanskim ostrvima: svi oblici kao da tonu jedni u druge, da
bi se – iznenada – na granici brisanja vlastitih obrisa, rasklopilo njihovo vulkansko
središte; koje, poput centrifuge, iznova iz sebe izbacuje zlokobno raščupane kupe
visova, i to tako da ovi postaju viseći – poput ukoso-izbačenih tornjeva kakvog prirodno niklog
zamka.
Shodno tome /kao pomenuta sadržinska preteča/ već i kod ranih Hajdnovih kvarteta – poluosamostaljena
površina izraznog postaje vrtložnim kretanjem tečne magline neapetitivnog dela duše,
koji poput jednog do kraja nerazuđenog, mutno-belog vela prekriva izvor svoje zlo
jednousmerene sile. Ali, takođe i svoj tu već blago-pomeren cilj: – novozadobiveni
prostor za strujanje svog ponad-svega-klizećeg daha, koji dovodi do iscrpljivanja
poslednje dubine onog bezizraznog /okamenjeno-izraznog/.
2) Nalik balkanskom primorskom kršu: jednom ustanovljeni
oblici se – pod uticajem “drevnog vetra s pučine”, “što duva samo za prastenje,
amo prostranstva čista, sručujućž iz daljine”* (Rilke), postepeno iskrzavaju i ogoljavaju, još samo mestimično
obrasle gustim šibljem i mahovinom, postajući istovremeno – u lomnoj oštrini šireće-zračnih
kovitlaca – svemirski apstraktne i nalik raskošno uobličenim, iz dubine noći obojenim
igračkama! U neprestanom su razgovoru sa svojim posmatračem i kao da predstavljaju
zamrznut izgled krivulje sveoprotežne komunikacije, koja biva zatečena da stoji
poput osovine – dakle, usred a ne nasuprot sve strahotne svemirske bezbrojnosti.
Kod Betovenovih Poslednjih Kvarteta – pozadinsko treće kao nepoznanica konačno izbija u vidu samo-ispisivanja one duboko-zatamnjene
strane duše, krečući se u svom podzemnom otporu spram objektnog sveta, te prevodeći prostor
onog strašnog u groteskno, i obrnuto; trajno pomeranje granica svih zatečenih struktura.
3) Nalik najvišim oblastima Alpa: – postoje mnoge senkovite
doline koje izražavaju vrhunac jednog samodovoljnog života, a koje su ograđene kristalnim
šiljcima, izlomljenim u svom saodnosu, te u kojima prosečnog putnika hvata klaustrofobija.
Kako je samo nakon toga – već iza susedne stene – neočekivan strmoglav pad tih visećih
gromada ka podnožju, čiji /za okoštali um nepojmljiv/ raspon tu opominje na prividnost
spokojstva bivanja-u-izolaciji svake takve visoravni. Jer, u visinama se samo prima
uput za traženjem razloga silaska sveg beskrajno samodovoljnog života u teskobne
nizine zlo prenaseljenog sveta.
Kod sve Bramsove kamerne muzike – ono treće kao
nepoznanica izbija tek
na kraju ciklusa variranja nekog motiva – budući da je ono već u sebi samome suzdržano, te po svojoj
najdubljoj strukturi osvrtno. Ono,
dakle, izbija tek
preko dramskog posredovanja primalno zle jednousmerenosti stvaralačke sile, koja
sobom ruši i iznova uspostavlja obrazac tumačenja svoje druge svetloporođajne strane, tj. svog nesvesnog motiva – koji tad baca jedno sasvim novo, “koso” svetlo:
to jest, ispovrće onu “svetlo-zanoseću” fugu blago-izmenjene percepcije stvari
– kakva se zbiva samo u retko-pravog romantičara.
4) Jedan sasvim neočekivan spust sa Alpa u kanjonske nizine,
u potrazi za novim – blizanački dvoobalnim – dolinama punine duševnog života. A
zatim, tek odatle, sasvim nenadan dolazak do Rajne – gde se čitav rečni predeo do te mere zanosi za sopstvenim blagim zakrivljenjem da ovog produžuje u oblik beskonačnog odlaganja svog konačišta. To je,
međutim, ono što probuđuje jednu uznosnu slutnju u sanjaru – koji postaje poput grozničavo zgrčenog drveta na
uzvišici, što ispraćuje jedan /padom doline bespovratno odlazeći/ predeo.
Kod Šubertovih poznih tria, kvarteta i kvinteta,
takođe i u njegovim trociklusnim solo pesmama – postoji jedno hipervidljivo, burno-površinsko
kretanje pred-svesnog dela sopstva, koje sve više nadilazi svoj zamišljeno postavljeni,
ciljni
centar, te tako
postaje ironijsko sredstvo podrivanja onog ustrojstva svekolike osećajnosti koje
podržava tek samo njen inertni, odnosno, apetitivni deo. Tako ovo višestruko kretanje,
oslobođeno iz čvorišta neusmerene, tačnije, u-sebi-usukobljene strasti duše, na kraju prerasta /uz prividno malu verovatnoću/
u
tonski diferencirani mir; – i to sve u jednoj oduženoj, i time već sasvim relativisanoj, liniji skretanja
od svake utvrđene tračnice. Dakle, jedan visoko hrabrosni a pri tom ipak isplaćen
čin rizikovanja, koji prosečnom umu daje privid beznadne slabosti i gluposti...
(U prilog izrečenoj tezi da se u jednom (ne)-uređenom pejzažu – pre
nego igde drugde – da opaziti ono natprirodno, što je inače samo apstraktnim sredstvima
izrazivo, stoji već i sama činjenica da se francuski simbolizam svojim dobrim delom
razvio iz nemačkog romantizma /koji se “naivno” fokusirao na prirodu/; te i da je,
obratno, duh nemačke tiranske tačnosti mogao pronaći svoje prolazno utočište u sferi francuske
“kreativne lažljivosti”, i njenom
“podlom” jezičkom isklizavanju
– iz svake fiksne konstrukcije, potekle
od nemačko-jezičkog duha uskladištavanja u-biti-nesavladivog nadira kolektivnog
sećanja; jer je ovaj više topološki nego senzitivan jezik dao najveće plodove upravo
zato jer je jezik trpljenja neizmerne siline rada izvanjezičkih elemenata u sebi).
***
„Svako je poseban zvuk koji samo u duši
onog drugog može da ispiše neku figuru,
inače nigde drugde ako ga ova ne čuje;” *
(Muzil)
Jedno Ja (ono uvek drugo samog sebe) postoji tek na osnovu
svoje kadrosti da čuje zvuk (nemi nigdinski zov) svog drugo-bića, nesusrelog
“blizanca”, koji u njemu ispisuje njegovu – ali ne i sopstvenu – figuru: – a to
je onaj mnome
preegzistentno viđen oblik-moje-duše, kojim se Ja tek samoprizivam u postojanje (up. bezgranično postajanje). Iz apsolutno neznanog
osnova jedno Ja ovo isto duguje Drugome, i ne zna se ko tu počinje. Dakle neko Ja tek otud
počinje da postaje-sobom,
što u nekom trenutku saznaje skriveno-smislenu reakciju čitavog svemira na sopstvenu
nigdinom-odazvanu pojavu – i pre nego što bi ova sama izronila u vidljivo!
A ta sumirana, jedinstveno-svemirska reakcija (– kao završni efekat sprežnog rada na jednom istom jeziku, koji se dugo već kristalizuje u Crnoj
kutiji, Šupljini čekanja Praiskonskih Blizanaca na znak inicijacije u najdalje pretpripremljen odgovor
duše predela /na pitanje o uslovu postignuća čistog, to jest, čak i u učinjenom mu apsolutnom
rezu ili prkosnom sebe-pomaku, ne-pomerenog postojanja –) jeste u svom početku dvostruka, rascepljena.
Jer, različite/nepodudarne su duševno-dubinske reakcije Jastva i njegovog Drugog, iako su naizgled – sagledano iz spoljašnje perspektive
– istovetne.
Finalni, do kraja “prevodilački” pokret Šahovske
Nepoznanice, kao onaj dugo čekano razrešenje nesporazuma između ponorno-otuđenih Blizanca (oblik Njihove iznova pokušane komunikacije), iščezava (poput
srebrne
trake) na zapadnom obzorju. I taj pokret biva (– s te neznane tačke –) poput eha vraćen onome koji ga je (prvi) odaslao; te se zatim
još i toliko usporava – unutar destilisanog, mekoplavog prostora svoje nijanse
– da se na kraju zamrzava u “pahulju”: – kolaž pomereno-metaforičkih značenja, koji
beskonačno raste! A taložna dubina njegovih senki, pri tom, na vrhuncu svoje zračnosti
samu sebe otkriva: – kao dvobojno-osnovnu senku, okvir ovog preodlučivog pokreta: – zatim, kao jedan plavozeleni
(poluprovidni) fluid: – uzburkana
korona oko zvezde staklitskog podzemlja; – dakle, kao kružni tok koji iznosi na videlo sve njene, zlokobnim joj odsjajem prepokrivene, akcente. Tako
se komunikacija ovih Dvaju /nikada susrelih/ Blizanaca, na vrhuncu svog intenziteta
usporava, ili, daje privid usporenosti – oduženosti svog krajnje-zaokretnog,
odnosno završno “prevodilačkog” pokreta.
Nasuprot zovu-iz-školjke zapadno-brdskog predela,
stoje, ali na znatno većoj visini, “sobe”, odnosno skriveni međuprostori šuma, koji
se naginju ponad čitavog nisko-brdskog predela – onog koji spiralno-tugaljivim tonom
pada u daljinu, ostavljajući za sobom tek jednu modroplavičastu senku koja bespovratno
upija u sebe svaku sobom probuđenu daleko-ljudsku saosećajnost. To je, dakle, predeo
predodređeno-ljudskog usaosećavanja sa bespućem jedne zaludno-prostrte mape putovanja:
– one koja, poput rasta uzburkane vode tog još nedogođenog sadoživljavanja, proizvodi
odjek
na suprotnoj strani – strani združeno rastućih četinara, ili figura ustreptale mirnoće u uzajamnom
trpljenju, a koje su tu istovremeno i saobrazne likovima nekih još nerođenih osoba
– što se sve
skupa susreću
u samo
jednoj, daleko-odsutnoj individui.
<1>.
Upravo onoj koja je praoblik svog bića (– “pumpu zvezdanog
krvotoka”; polugu hiperrealne komunikacije –) sasvim bezrezervno (kroz smanjenje
u otvor pojačanog zračenja) ponudila svim ostalima; – dakle, tek u onoj koja je jedina do kraja ispila hladno-zrcalnu svetlost
neoborive zvezde samotnosti – ; /up. “Moral počinje
tek u samoći koja odvaja svakog od svakog.”* (Muzil)/; – te kojoj je, stoga, jedini način da izađe iz sebe – da poništi sebe;
– te i da se pretopi u antiprostor svog zrcala, ili, u ono njoj sasvim nepoznato
susedstvo – što se presijava milionito-prelomljenom svetlošću sopstvene kružno-nedosegnute rasvete. Tako te šumske sobe kao
svojevrsne “srčane komore”, što održavaju “puls” nečijeg pomereno-svetskog snevanja, postaju
uopšte nekome dostupne samo tako što nekad neko u njih – vrtoglavo – sklizne. Jer, tamo gde je trebalo da bude samo jedno jedino stablo sile
(ono darujuće, arhetipsko: – cugom
davne vulkanske planine pounutreno zvezdano prostranstvo –), najednom stoji lavirint šumskih soba (– up.
stvaralački svetla prapraznina), usled čega je i ceo prostor postao vodošumno mek
i ljudski nastanjiv! Katkad se u takvom zatvorenom prostoru može naći gigantski
četinar nadzemnog raščupanog korenja koje je, možda, upravo pra-olujnom čežnjom
nekog božanstva za prestupnom komunikacijom
/sa tu zalutalim ljudskim stvorovima/
oboreno uz tok neke pretanke rečice... I kada se iz jedne od takvih soba ipak izađe,
opet se zaluta u neko od njenih mnogih susedstava tako da jedan potpuno neposredni
izlazak – bez vraćanja duga viđenom prizoru – tu uopšte nije ni moguć. Gde
god da se krene, sve je puno putokaza /jer svaki je zrak/znak tu istovremeni putokaz
za sva svoja moguća susedstva/, – odnosno, tu nema, gledano iz nijedne perspektive,
nikakve razlike između glavnih i sporednih putokaza: svaki podjednako zavodi na
/tu još niotkoga prokazan/ put beskrajne stranputice. To su, dakle, onakvi
hodnici zvukova u kojima se zapetljava jedna nedovoljno još napeta nit ljubavnog
pamćenja – nit povratka ka mestu početnog izbijanja zvukova. Oni su, zapravo, jedan
složeni sastav putokaza, koji se u celosti oslanja tek na besprostornu nigdinu svojih
zrcalno-ispražnjenih susedstava – a koja sva udruženo “lažu” jedna o drugima, da
bi tek tako konačno i ukazala na “istinu” svog početka: – na obrušeno brdo suprotne strane, te ujedno i na ka-ovamo-ugnuto, ali pri tom
i oboreno, arhetipsko stablo, kroz koga duva jedna uznosno žalostiva promaja, – ona čiji eho kulminira u onoj najdubljoj
provaliji nad kojom se zagonetnost celokupne atmosfere šume upravo i nadvila. Jer,
ono nekad beše ona najviša gorska jelka, sa srebrnom zvezdom na vrhu, kao lik pramajke
koja nečujnim (pećinom upijenim) plačem stvaraše okate kristale. Ali upravo stoga
su tu i iznikla ona sijamska, dupla i trodupla, sred zlokobno prepličućeg
uranjanja jednog-u-drugo, izvitoperena stabla, koja k ovoj moćno zagrađivahu pristup.
Tek zahvaljujući čudesnoj milosti tog mesta,
koje nemalo čezne za spoljnim svetom, sva ova stabla koja su zlokobno urasla jedno
u drugo, sa granama zgrčenim na pokretu čežnje svojeg sprežnog nestanka, zaista i nastavljahu da teku
jedna u druge – sve dok
se ne bi uzajamno satrla: – i dok njihova izuvijana nepreglednost ne bi prešla
“u jednu jedinu prozirnost istovremenosti”* (H. Broh): presek
nesvodivih strujanja, dakle, onih koje dolaze od dveju oprečnih obala, a čiji ponor i porađa želju za saobračanjem među duhovima stranosti.
Ali tu upravo one prvo-izdvojene
dve sudbine sačinjavahu vijugavi pra-tok što iznosaše na videlo ono nešto što
izvorno ruši, te ukoso pomera težište celog tog sijamskog
zlo-saučesništva; – te samo zahvaljujući čijoj potisnutosti u jedan zasenčen ugao, sva ova
stabla i bregovi uopšte mogahu da stoje uspravno – te i da, poput visoko-razvijenog
duha kakve prirodno nikle kapije, propuste (ili ne) svog dugo čekanog, drsko osamljenog
putnika.
Ali, sve ono što je pre ostajalo iza kapije – upravo radi prikrivanja sopstvenog /tamnog/ porekla
– sada strujom ukosog /gotovo neprimetnog/ pomeranja svih svojih granica /stenja
i bregova/ trijumfalno izlazi na /svetlosnu/ uzvišicu. I to ne više kao ona neiskazivo-samotna
individua, polu-iščezla u bolu osamostaljenog bića svog prazno-osluškujućeg zrcala...
; dakle, ne više kao duh u setnom liku pramajke... ; dakle, ne više kao samo
jedna jedina krunisana jelka u noći, nego tek kao uskrsla novo-veličanstvenost
jedne dahom-nikle-građevine u kakvoj se jedino i zbiva osvit biljno-učahurenog svetla
prapraznine, – i to pod svodom od lednički-zastalih slapova kiše /što nekada
spiraše nebrojene taloge mračnih sećanja/.
Jer, samo u međuprostorima divljih šuma, čija
se davna duša /kristalna posuda prosutih sazvežđa/ još uvek neopažljivo provlači
kroz predele, te koja tek u nečem minijaturnom svladava raskorak bliskog
i dalekog, nastajali bi /poput minijaturnih gradova-od-igračaka/ novogradivni simboli,
sažeci drugačije
pravilnosti akcentovanja nekog osećanja. Stoga su oni učinak one duboko-prolazne
sete svetova koja razotkriva
uvek
drugog i
drugačijeg subjekta snevanja.
“ Ništa se još
nije micalo ne pročelju dvorca.
Voda je bila mrtva. Senovita polja nisu
napuštala šumsku stazu. Ja sam budio
svakim korakom jedan živi i mlaki dah,
i dragulji pogledaše, i krila se bešumno
podigoše.
(...) Nasmejah se plavom slapu koji
se raščupavio među jelama: na
posrebrenom vrhu ja prepoznah boginju.
(...) zora i dete padoše na dno šume.”
/Rembo: Zora/.
***
Velika kosmička šala izmene “šahovskih figura”:
– Prvi i Drugi bez Trećega, kao traženog simbola njihove postajuće ravnoteže,
postaju kobno zamenjivi bilo
kojim drugim, slučajno pridošlim figurama – koje ulaze u deformisan okvir
njihovog pra-odnosa. Jer, Nedovršeni Treći zamenjuje konkretno-postojećeg Drugog sa samim sobom, kao hibridno-postajućom /zlokobno
neodlučenom/ individuom, da bi neposredno prisustvo Drugog preveo u /apstraktan/
simbol /ukočene/ ravnoteže, i time Prvog lišio mogućnosti svakog daljeg govora o
sebi. Tako nastadoše mnogi lažirano-novi, sasvim izvitopereni parovi u Vasioni,
po modelu ove “praosnovne krađe”: Hermes i Euridika, umesto Nje i Orfeja; Tot i Tefnut, umesto Nje i Šu-a. Vrh trouglaste figure postale od preloma jedne
uznosno-rezonantne svetlosti, koja rasvetljavaše Njihov Pra-odnos, tu se stropoštao u bezdan izvrčući sve od-te-svetlosti
postale figure na
dole:
„ On reče: pozvao sam te ja (...)
dosad sam čekao da se rastočim,
čekao samo, utonuo u slova.
(...) I ona beše nema. Čutke i zamišljeni
išli su oni, ali ipak opijeni. (...)
I nisu ništa više govorili:
zatamneše im reči i zamreše.
I nisu ništa delali, ništa tvorili,
čitavo delo već učinjeno beše. ” *
(H. Broh: Mesečari)
Oni koji nisu, niti – kao večiti neprijatelji – mogu biti /u poslednjoj zbilji/ sjedinjeni, ali ipak
to jesu /na ravni prasimbola/, jesu to samo zbog toga što se na takvom jednom grotesknom
/nemogućem/ odnosu reflektuje smisao apsolutne praznine, te i što se preko njih
otvara procep bivstvovanja – kroz koga jedino još može da se prođe unazad,
poslednji put, u ono zauvek napušteno stanje, koje je vladalo “pre”
proloma sunčeve
kazaljke, tj. “pre”
odluke za nezavršivo jeste
– koje smirajem trepti
na zapadnoj strani. <2>.
A to sve radi toga da se kroz tu novootkriveni smisao ponavljanja potvrdi, tj. u
svojoj krajnjoj bezznačenjskoj konsekvenciji “pojača”, ovaj jednom već učinjen izbor;
– dakle, sve radi toga da se iznova udahne svetska
duša u prazapis kretanja ljudskih sudbina.
Jer, onaj u prastanju još kristalisan oblik komunikacije samih “blizanaca”, budući
a priori svemoguć, beše upravo nemoguć, jer je morao postati
situiran u svetu: odliti sferu svojih blaženo harmoničnih saobraćanja u jednu do
detalja uobličenu paradigmu za ostale – pa tek se onda,
naknadno, prema svemu tome i situirati: – dakle, ponoviti se. Jer,
ravnoteža putujuće sfere u-sebi-beskonačnog “blizanačkog” sjedinjavanja bazira se
ne na udaljavanju od sveta, već na istrajavanju u pokretu permanentnog otpora njemu
kao “palom”.
Tako je Nedovršeni Treći /svetlo-prokradeni Uljez/ prototip svakog onog koji – za razliku od ovog inicijelnog para – ne beše kadar “da čuje zvuk/eho” svog drugo-bića,
kao ni da omogući to da ovo u njemu ispiše upravo njegov sopstveni, niotkoga još
upoznat, ali pri tom sasvim jedinstveni mikrooblik. Ali to sve usled toga što svako
pojedinačno biće, već na ravni sopstvenog pred-svesnog postojanja (– jer moć “čujenja”
pripada merilu same svesnosti –) jeste kadro za takvo jedno ispisivanje. Tako je
Uljez, ujedno, prototip svakog onog koji (– bez pomoći nekog
dodatno primljenog znanja – o obliku talasno-narastajuće koegzistencije suprotnosti,
koja trepti
usred nigdine, jedinog mesta apsolutne izmene
iskustava –) ne mogaše
da iskomunicira sa svojom idejnom slikom, pa kako bi tek onda to mogao i sa svetskom animom! Ali, to sve još uvek ne znači da njegov zvuk (iz aure pokušanog samopaliteljstva) neko drugi nije “čuo” – te da je
on, neznajući, nekome nesvesno ispisao oblik njegove duše,
i time se ipak uzdigao iz poslednje ništavosti, ipak ulio nadu da i on sam
može jednom samodovoljno
da postoji; – odnosno: da je ipak znao gde
da zatraži pomoć za obnovu svoje jednom izgubljene mogućnosti da počne “istinski
da postoji”.
Jer, upravo Nedovršeni (– ne-odlučeni
–) Treći, kao prerano otelotvoren i time izokrenut simbol nepoznanice, jeste onaj (za paradoksalnu potvrdu Utopije) traženi
pra-zločinac: “ ...možda
je bezbroj puta pipajući išao kroz samog sebe da bi pronašao kapiju, a sad najzad
stoji mirno i sve više prislanja lice uz debelo okno i izdaleka gleda voljene žrtve
i smeši se... ” /Muzil: Savršenstvo ljubavi/.
Stoga, upravo (u “vučju samoću” povučena) Lahesa
/ona Mojra koja
jedina ima “splet ključeva” od Anankine “najdublje komore”, gde se čuva “pamćenja
lišeno sećanje svemirskih vremena i svedoživljenosti”* /H. Broh/ šalje tog Uljeza /u obliku instrumenta prapredodređene povrede svetskog
bića, tj. dugo-izvagavanog
mira sveobličja/: – zarad beskrajno željene komunikacije Anankine sa s-Prestolja-otpalim,
smelo upojedinačenim bićima. Tj. zarad otkritosti (u sveopštem snu) tačke ukrštanja vrhunca
dobra i vrhunca zla, preko koga majčina ideja-o-dobru svoj još
samo dalji put izboruje! – zarad tek kćerima izvršenog merenja puta svetlosti, ili ustoličenja /na vrh trodelnog im tkanja/ zvezde poslednje
jasnosti; – zarad tek
od njihove
strane poteklog
aficiranja više
prirode nižom: – sve stoga, jer tek ova
druga priroda dovodi do
konačnog kristalisanja (u Umu Anankinom)
logike prelivajućeg preobilja! Jer tek obuzdavanjem vrtoglavog rada “vodenice smrti”
(Krst-Vretena) i ovaj (Lahesom prizvan) Uljez može da destiluje “providni stamen”
– u vidu “kapima oživljene” utvrde sveg postajanja: – višeslojni vodeni pad kakav
svojim lomnim strminama tvori
venac-od-odblesaka; – onaj što je satkan od spiralno-svetlosne prolistalosti čitavog pra-nebo-okeana
bitisanja. Jer budnost posred mnogostruke smrti (up. duhovnost pokreta sferinog
vretena) jeste svojstvena
isključivo “svetskoj duši”,
koja je otud i ostala
“neispunjiva praznina u prostoru”* (Muzil).
Ali, to bi ujedno značilo i sledeće: – dok su
Praiskonski blizanci (Šu
i Tefnut) bili sami
u kugli talasnog
penušanja svetlo-vodenog Prostranstva
(Nuna), – Oni bi a priori otvarali, ali i a posteriori
zatvarali prolaz ka području jedne (još šire) mogućnosti; – odnosno: k nepoznatoj
vizuri sprežne kretnje njih samih. Ali, to bi značilo i to da se budnost svetske duše, koja se samosvojno (pra-bolno) dogodila posred
njih
dvoje, morala u
izvesnom smislu hraniti tuđom, već u svom začetku sputanom mogućnošću: – zarad nužde
njenog uobličenja u oblik primalne opštosti, – ublažavajući time bezmerni bol prskanja
sopstvene granice! Otud bi to pra-sputano bilo jedna unapred pala mogućnost zloostvarenja Uljeza/Trećeg (Tota-Hermesa)
u okviru ove, tek
prividno sasvim zatvorene, kugle.
I upravo stoga je
sveopšta
duša radije odabrala
krenuti putem svoga potpunog
rastvaranja, da bi (– tek tad zbilom kušnjom
prostora svoje još
šire mogućnosti, to jest,
zrcalnog
antiprostora što odgovara
čvoru
množine –) na samom rubu svog nestanka
i uskrsla – i to prolaskom kroz jedan svoj novospoznavajući lavirint: – put svog
“sapatničkog” pronalaženja, unutar vlastite kugle, svih njenih
nekadašnjih “rana”,
vremenom prešlih u splet
neravnina. To je, dakle,
jedan mrežasti jekom
podzemlja skrojeni put koji, kao otvoren skup, raste sve do praga nade /tj. do praga “beskrajno složene katedrale pojma”, koja se “prenosi s vala
na val”* /Niče/. Jer bi, inače, ova bolom otežala duša nepravo uskrsla: povlačenjem
“žičane” strune svog “cvetno-otvarajućeg”, produženog sluha unazad, u neotvoren
sustav “šumskih odaja”, – u svojoj urođenoj otmenosti nerazotkrivenih “srčanih komora”.
I evo: ne, još ne sestra Eho, nego već srodstvo
brata-i-sestre: u samoj rimi u kojoj reč traži bratski odjek (den geschnjisterlichen Klang) svome smislu.
... “Ona je Eho
(Er ist Echo)” ... “rašljarski štap” za mesto (Ort) smisla, njegovu lokaciju i njegove dislokacije. (...) Smisao se rađa iz para, jedanput, slučajno i unapred određeno.
... Rime slažu reč nekog jezika sa mestom, potom
sa vratima mesta, sa jednim “otvorenim mestom” ili “našim vratima”. I udar rime,
kao čekić neke bure, daje taj Eho, čućemo to, jedan koliko ushićen toliko
zlokobno naglašavanje.
... takva germanska Eho ima moć da natera na
drhtanje; ... **
(Derida: Politike prijateljstva)
***
Kada se postavi pitanje o onakvom ukrštanju
motiva kakvo bi dovelo do kontinuiranog toka kreacije među “u-hodu-razmaknutim blizancima”,
neophodno je da jedan od “njih dvoje” iskorači iz predestinirane uzajamne blizine
i preuzme ulogu inicijacije. I ukoliko se već pokazalo da je taj voljom iskoračeni
“blizanac” upravo “sestra” (jer “brat” ne-namerno, ili igrom
slučaja ispada iz
kugle
– zavera bogova!*) – tada ona ulazi u intenzivno samotnički odnos
sa majkom-prirodom, trudeći se da prevede onaj neuporedivo složeniji jezik
“znakova prirode” na “ljudski jezik”, koga jedino i razume od-nje-otuđen “brat”.
Međutim, takvo je jedno “prevođenje” (up. stvaranje jednog novog “jezika unutar jezika”* /Delez) tu uopšte moguće samo utoliko što njen davno odsutni
“brat” jeste jedan pred-svesni saučesnik, ili potajno-gradivni element – u postajanju
tkiva tog novog, ili “superprovodnog” jezika! Jer ona, u svom nemom
i okivajućem je odnosu sa dušom
prirode, zauzima
upravo onaj
položaj koji je
simbolički bio dodeljen njenom “bratu” /tj. ona privremeno preuzima ovu, njemu kockom dodeljenu i kockom uzetu, ulogu “prevodioca”/. I tek sa takvog za-kratko-zadobivenog
/a za strukturu samog
osvrta upravo minimalnog/
odstojanja, ona
uspeva da percipira
vrtloge inače nevidljivih linija sila, što neprestano teku od majke prirode ka njoj,
i obratno, obrazujući
pri tom onu polufiksnu, univerzalno-simboličku podstrukturu ljudskog jezika: – dakle,
onaj u-snu-skriven obrazac umeća – za bilo čije snoviđenje kroza eter.
Stoga, jedna dugovremena isključenost Drugog
/“brata”/ iz viševrtložja primordijalne komunikacije, uslov je mogućnosti oblikovanja novog simboličkog
polja, dovoljno
“pomerljivog” za protok “podzemnih” vesti – unutar jedne nadaleko-odmaknute /“sestrine”/,
a za drevno nasleđe sasvim represivne savremenosti! Ali to je istovremeno onakva isključenost koja čak i
onog odreklo-Prvog (nedohvatnu “sestru”) dovodi u nemoćno-usisavajući odnos sa Trećim
(duhom
nežive prirode – koga predstavlja mineralizovana ruža, oblik davno-prošlog sveta). I to na način da odreklo-Prvi (– ironijski –) pušta u omogućenje (– samo-iznovni –) postanak Trećeg. Ali, upravo i tada sam “brat”, budući
kao individua zamenjen sopstvenim simbolom, već na nesvesnoj ravni svog prvog samoodnošenja
gradi paralelu sa mimo-sebe-odigravajućim vrtlozima majčinskog/podmorskog jezičja: – dakle, gradi paralelni prostor suprotne majčine
pretpostavke, kao osnov
rasta do-sebe kuće od-nebeskih-kristala (–
koja je jedan milionito razdeljen, ili žalom sebe-zasvođen pogled mrtve
ptice; ono najzad samo-sebe-utvrđeno, preinačeno Treće) <3>. I kada bi, jednom u zemaljskom vremenu, ipak uspostavio kontakt sa onim
što je u svojoj ogromnoj samotnosti već ostvarila njegova “sestra”, tada bi jedna
ravan od ove dve (ili prostor prve ili prostor druge majčine pretpostavke) morala da otpadne, te priključi se onoj drugoj,
na kojoj bi joj sav izgubljeni sadržaj bio u jednom drugom svetlu nadoknađen: tek
to bi bila uznoseće-zemaljska ponovljenost veliko-podsticajnog
sudara, koji se već jednom dogodio
na nivou pra-noćnog sinopsisa. Jer prostor prve majčine pretpostavke ne beše drugo do Mojrina odluka na potragu za nadalekom poredbom sopstvenoj
još-neiskazanoj prvo-mogućnosti; – dok prostor one druge jeste njena još uvek moguća preodluka: – na istraživanje puteva (od) niotkoga još imenovane
sile ništavosti! I kada se one beskompromisno
sudare, preživela ravan mora biti kadra da preslika, te i da podnoseći uskladišti
u sebe sav neiskazan smisao stremljenja one druge – ili će se, u protivnom, i ona
sama stropoštati u ponor mračnog svezaborava.
Utoliko se može reći da kao brana širenja-ka-svetu
talasa “blizanačke” komunikacije stoji jedno remboovsko nezadovoljstvo prirodnim
zakonima, – i to onim koji su prvenstveno odraženi na strukturama samog jezika
/izuzev onih nedohvatnih, mikroprostornih, u kojima je i položena klica sve ogromnosti: “Pesnik će određivati količinu neznanog koja se u njegovo vreme budi u sveopštoj
duši... Kad ogromnost postane norma prihvaćena od svih, on će zaista postati umnožitelj
napretka”, (...) to će biti jezik kojim će komunicirati duše, koji će sažimati sve,
zvuke, boje, mirise, kojim će misao kačiti i povlačiti misao. (...) ta će budućnost
biti materijalistička...”*
Stoga ovi pre-vremeni, ili ubrzano-vremeni “blizanci” morahu najpre da izgrade jednu zasebnu (svetlo-podzemnu)
sferu obrisno-slikovne komunikacije; – odnosno, preliminarno gledalište za arabeske
svih svojih titravih saobraćanja, dogođenih duž neiskazanog “zvezdanog klizališta”
– čije se lestvice nenadno obrušavahu u “snežne/peščane” magline dahom oblikovanih
visova vasione... ; ... Jer, pri tom, ovo dvoje sveinicijelnih mogahu to i izvesti samo utoliko što bejahu “okruženi
gledaocima, bezbrojnim nemim pokojnicima”* (Rilke) – koji tek
skupa davahu onaj
dugo-čekani, sred zbrke podzemnih glasova teško-prevagnuti, odgovor duše
predela: – na njihovu bestežinsku, kroz rasuti splet oštrica (od) okatih
kristala (ne)-sporazumevanja, tiho-procvetavajuću vezu. I tek time jedan bezmalo
probuđen zemaljski predeo uznosi dah svoje nove slutnje u – zveketom kristala očiju svih usaglašeno-oglašenih
pokojnika – obrubljenu beskonačnost neba noći.
***
Prijateljstvo tih dvaju prijatelja (koji čine
tri) podsetilo bi nas u pravi čas na to da prijateljstvo mora da bude poetičko.
Pre nego da bude filozofsko, prijateljstvo pripada daru pesme. ... politički rizik
pesme ... Neće li tu biti, uvek, neke politike rime? *
(Derida: Politike prijateljstva)
Verovatnoća da Nedovršeni (– još neodlučeni,
tek figurativni, ali snagom svoje umišljenosti na čitav jedan eon uplivišući –
) Treći iskomunicira sa do-kraja-neispisanom slikom sopstvene
duše, bila je beskrajno mala; tolika, da je “strahovita lavica”, Hator-Tefnut
(– upravo da bi opravdala odluku-na-potresanje starog svetskog poretka –) morala,
uz preuzet rizik svog nepovratnog samouništenja, da uguši svoj pojedinačni zvuk
(dah
s vlastite pra-slike), te da iskorači u sasvim nepoznat prostor svog eha (silu ništenja);
– te da tako onemogući
Velikom Kanibalu /up. Gebu
ili
Apepu/ da njega
istog namami tuđom
– upravo njenom! – slikom (– up. “potpisom nekog jezika”* /Derida), predstavljajući mu je pri tom kao da je ova njegova. Stoga – sasvim neprirodno – Uljez /Tot/ težiše da odsustvo
slike sopstvene duše, koju bi mu neko drugi ispisao, nadomesti već-ispisanom slikom
tuđe /Tefnutine/ duše /koju je, uz
rizik njenog prepeva**, ispisao sam Šu/, – odnosno: da je protiv-prirodno prisvoji kao sliku sopstvene
duše, “koju još nije stekao”.
I kada se Tot /Hermes/ najzad nađe
u
vakuumu (– tačnije,
u apsolutnoj unutrašnjosti sfere, području koje je jedino zaštičeno od determinacije
–) on će se jednim retroaktivnim spontanitetom prikloniti sveopštoj težnji postajanja,
kroza sazvuk sa drugim samoniklim bivstvujućima. A budući da nijedan zvuk, osim
ovog nepravo za-sebe-prisvojenog, Tefnutinog /Euridikinog/, on tu više ne može da čuje, te s obzirom da čak ni ovaj
njemu tu zadugo više ne pomaže /jer prestaje da budi eho neprobuđene veličine
budućeg u njemu*/, on
će u trenutku najdubljeg
očajanja najposle i ovog odbaciti, otpustiti ga u eter. /Jer ovaj g. Treći je “kao kakva kuća zaključanih vrata. U njemu je ono što
je počinio možda kao neka tiha muzika. Ali, ko nju može da čuje?”** (Muzil)/. I tek tada će mu se, u krajnjoj odbačenosti od sveta,
ukazati onaj tišinski (“neudaren”)
zvuk što prati
po/noćni put pulsiranja
Sfere: – zvuk koji je izbio
iz vodokorena, procepnog
mesta Staričinog Prorokovanja, gde se put zla konačno ukrstio sa putem dobra, te i
prelomio preko njega – i to u vodoodraznoj slici “vetrom uznesene” Atrope! /koja,
pak, nije ona rana mojra/faza što odgovara duši Euridikinoj, upor. Lahesinoj, već
je spram nje zasebna individua, što odgovara punoj fazi Mesečevoj;
ona je apsolutno
novo, sveprekrojavajuće
ispunjenje od u-nepovrat-odloženog Plašta Noći/.
A iako sve to zarad tražene mogućnosti zaceljenja “smrtne
rane” Uljeza /Tota/ beše dobro, pri tom za samu Tefnut predstavljaše preveliki rizik,
jer u jednom trenutku ona upravo zbog njega ostajaše i bez slike svog zvuka /slike koju je on “ukrao”, da bi na kraju morao da zažali zbog toga i
da je odbaci/, i bez samog
tog zvuka /koji se
skoro sasvim već prigušio/; – pa kako onda da joj bog praznine, Šu, putem čuvenja
tog njenog zvuka, nesvesno opet obnovi njegovu sliku, ako se ovaj zvuk
više ne čuje, ili se pak zanemarljivo slabo čuje? <4> Jer pri tom se Oni-kao-par više ne nalaziše u stanju iskonske tišine u kojoj sve uveličano odzvanja! I Šu je tad mogao samo – putem Tefnutinog/nekadašnjeg
zvuka ispisane mu sopstveno-duševne slike – posredno da rekonstruiše “izgled” (– eho –) njenog
zvuka, da bi stoga,
u jednom iznenadnom trenutku, postao svestan nje sasvim
nereceptivno: – upravo na način na koji i ona njega
iz-sebe-poznaje; jer ju je Uljez/Tot odvojio od Šu-ovog zvuka, još i pre nego što on-Šu
beše odvojen od njenog.
***
Tek ovakav konačno zadobiven oblik istrajavanja u
beskonačno kolebljivoj jednakosti <5>
– što se vazda ljulja posred množine svojih unakrst saobračajućih aspekata – jeste
do-kraja-upotpunjen oblik /ne više obris/ blizanačkog jedinstva, koji može zanavek
da traje.
Jer dugo pripreman osnov hiperusaglašenog življenja,
sa beskonačno rastućim stepenom smisla (– koji je ritmovan logikom jedne muzike
koja se, usled bezbrojno ponavljajućeg, sve savršenijeg tumačenja, čuje uvek kao
prvi put –) jeste u tome da duševni blizanci (– nasuprot Muzilu? –) zapravo i ništa ne rade za-jedno: – jer, najveći je
estetsko-etički ideal upravo u tome da niko, onda kada jednom uspe da povrati stanje
iskonske
opčinjenosti, tj. da ustraje
u pogledu-na-obzorje
preodlučivanja, i to zarad
upotpunjenja sveg svojeg (za-jedan-život zacrtanog) stvaralaštva,
ne pravi ustupak sa drugim; već umesto toga ustupka: – kristalni jezik saegzistencije
različitih osećanja u jednom prostoru čistog sadoživljavanja – u kome, usled nepredstavljive
vernosti prenosa, nikad ne oslabi intenzitet. Jer samo u prostoru pojačane oštrine
prevoda tuđega osećanja, tačnije, u fluidu jednog preprozirno-rezonantog usaosećavanja,
nema težnje za podvrgavanjem drugog svom vlastitom /još nehibernisanom/ osećanju,
pa čak ni kada se ovo kreće u onim teskobnim fazama u kakvima jedva izdržava.
I samo zbog toga što se ovi “blizanci” u svojoj od-iznutra-brusećoj,
“staklenoj kugli” vraćaju uvek iznova u stanje “pre” postanka sveta, u kome je predstava
o njima dvoma bila tek obris, pred njih istupa primalna odgovornost za svo (još
uvek nepočinjeno) zlo u svetu – kao
jedini motiv oko koga se oni sami ponovo okupljaju: – jer u suprotnom bi zauvek jedno drugo izgubili, u pravodenom
prostranstvu (–
Nunu): u besputnoj samoći
blaženog snevanja. Jer, duševni blizanci su praobavezani da se bave pitanjem porekla zla
– već i zbog toga što je sam uslov njihove mogućnosti “zločinački”; jer njihov je
zajednički svet predobezbeđen za smisao jednog bez-kraja-širećeg prestupa:
“U zločincu je neka bespomoćnost spram sveta
i neki otpor njemu; (...)
pre nego što
takvog čoveka – pa bio on i najgrozniji – uništimo,
trebalo bi
da sačuvamo ono što je u njemu bio otpor koji je tek
kasnije poprimio
izopačen oblik.” *
(Muzil: Etička plodnost)
U “kugli-bez-otvora”, gde se zbio pradavni “blizanački”
uzburkan (up. – rimovan) način sadoživljavanja, pojavno zlo i zagonetka njegovog
porekla behu, u vidu nejasno-plave senke, ostavljani daleko iza nje, kao lagano
putujuće; – dok u
od-nje-postaloj kocki (“dečjoj sobi” – ujedno: sudnjoj čekaonici
duše umrlog), ta zagonetka
najedared postaje odgonetkom, ili, nečim što stoji ispred nje, kao onaj veličanstveni pogled koji se nudi kroz njen jedini
prozor: – neizmerno prostranstvo
starosti, okupano novom zvezdanom svetlošću! I ukoliko se od strane dvaju blizanaca tu zaista i preuzme briga za iskup “palog” sveta – sledi
izmena čitavog tog kružno-zatvarajućeg, unutarnje-dozidavajućeg prostora njihove kuće u jedan nov, izlomljeno-kubični prostor! Soba skamenjenih
uspomena, koja ih
je samom svojom dosadom nekad izbacivala u otuđen svet, tada bi se zrcalom udvostručila, tj. prešla bi u dve odmaknuto-susedne
sobe – koje su povezane jednim (dvounakrsnim) hodnikom. I to je onaj lavirint eha (Lađa-grobnica;
tkanje Neitino) koji najpre vakuumom usisava svaki poželjan detalj – iz daljine spoljašnjeg
predela; a tek zatim i (–
svojom tkalačkom iglom –) izvodi sopstvenu (preobiljem skrivenu) unutrašnjost ka pramcu, i to na način
isklesavanja jedinstvene kubične terase: – koja bi, usled naglo joj dostrujalog vetra s obzorja,
nastavljala da preusmerava ovu davno
još započetu plovidbu,
odnosno, da otvara sve one puteve koji behu dahom
posmrtnosti zamagljeni.
Upravo taj povišen stepen brige, kakav je nastao
u “zatvorenoj sobi” /up. – u Amentetu/, postaje izraz “blizanačkog” viška usaosećavanja, upućenog prema spoljašnjem
svetu, to jest, ka-već-zamrloj, ispražnjeno-zrcalnoj duši
sveta, premeštenoj
na praplanetu mesečevu – koja jedina mogaše da vidi te da da odgovor na sve ikad
zbile, neopravdavavajuće strašne događaje-na-zemlji! I ona, sa rastućim brojem duša
onih koji se ka
njoj vraćaju,
postaje sve svesnija i svesnija sebe, kao postajućeg duha androgenije ili obamrlo-svetske pravde /– Majet*/. Tako se i u samoj “zatvorenoj sobi”, koja prima “mukli
odjek pra-predela”, čuje ona udaljena muzika koja je istovremeno slutnja i predznak,
i poslednji odgovor na sve počinjeno i nepočinjeno zlo u svetu: – izraz saosećanja,
dakle, ne prema bolu neposrednih učesnika nekog događanja, nego prema bolu nemog
svedoka tog događanja: – Licu Mesečevom,
koga u zanosu njegovih neograničenih preobražaja nosi treća suđenica, Atropa: govor za nas sasvim nepojamne budućnosti.
Jer, ponor ništavosti, na pragu te budućnosti,
biva sasvim savladan metaforom – koja ga žrtveno preliva u sebe, te i na
taj način beskrajno muzikalno podnosi! /postajući okno kroz koga muzilovski g. Treći izdaleka
gleda na voljene žrtve i smeši se/. Ali se sve to zbiva samo u vidu procepno još-ne-zazvučale,
sveopšte solidarnosti u smrti! Propast jedne od dveju nesusretljivo-suprotnih ravni
preslikava se i prelazi u zakonitost rasta one preživele – koja raste sve do praga lebdećeg
zdanja, ili oka
svepotresno zrijuće veličanstvenosti; – do praga /“žalno-nakrivljene”/ kuće pesničkog /helderlinovskog/ stanovanja na zemlji.
***
“Svako hoće da bude prvi u toj budućnosti,
a ipak
je smrt i smrtna tišina jedina sigurna stvar
i svima
zajednička
u ovoj budućnosti. Kako je čudno što ova
jedina sigurnost i zajedništvo ljudima skoro
uopšte
ne pomaže i da su n a j v i š e udaljeni od toga da
se osećaju kao bratstvo u smrti.”
(Niče: Vesela nauka).
“Sloboda je moranje duše”*(Broh): – zrenje neizbežnosti najdubljeg saučesništva sa drugim
neupoznatim dušama – na rubu survavanja u Ništa. Pokrov te neizbežnosti, međutim,
tek jedan jedini zrak cepa: – to je zrak iz “mačjeg oka” koje pripada – iza ustalasanog
horizonta najviše planine, skrivenoj – boginji okeanske
noći. Jer tvar tog umireno-svetlosnog
izraza, u vidu postolujne /postživotne/
tišine, jeste ono
nikom dohvatno, uvis
rasprostiruće tkanje-u-noći (– Domen
Svečanosti). A njega jedino hvata “mačji pogled”, minijaturni usklađivač gromne huke (od) dugo već čekanog, nad-daleko majčinskog prevrata vasione.
Ali, kako
je Mojrama
ostvaren prosek Prestonog kruga (ili: Njima-izazvan lom nebo-okeanske Lađe-grobnice)
jedna u biti nemorajuća dogradnja njegovog
šiljka/pramca, koji odoleva buri tek stoga jer mu je rast filigranski, tako je i sloboda moranje duše samo u uslovnom smislu: – kao čekanje na ovaj sebe-upotpunjen krug pokojnika;
odnosno, na venac posmrtne slave koji bi bio satkan od dahova svih odbeglo-pojedinstvenih ne-moranja. Dakle – čekanje na jedno novo (postpovesno) osvetljenje
ovog tek prividno zatvorenog skupa,
koji oslobađa svoju potajno rezervnu
potporu (oblik zaključenosti-u-onostranome) upravo kao dodatni stepenik: – zarad svog bespovratnog
vihorskog uzleta u sferu gromno onostranog ne-moranja! I on jedini razrešava dušu,
što je zarobljena u teskobnoj komori usukobljeno-mislene samomogućnosti, njenog
zaludnog lutanja kroz eter.
Shodno tome, kontroverza Boginje Noć – čiji uvek-drugačiji-lik
kroji odbegla nit-s-vretena – bila bi u tome što je upravo ona omogućila preuranjeno buđenje zraka ljudskog pogleda na sliku poslednje konekvencije
njegovog, od nje osamostaljenog delovanja,
– i tako je u njemu probudila nesavladiv
otpor naspram te sobom-uobličene predeterminante, otpor koji jedini sprečavaše
da se ova ista, kao jedan nedokučiv fluid, okameni na nedovršenom pokretu.
Prva manifestacija zla-u-svetu stoga bi bila
muzilovski
shvaćena crna magija <6>; tačnije: zračenje kiča postalo od postistorijskom (razumskom) apstrakcijom
deformisane predstave o atmosferi
odmaknuto-blizanačkog saobračanja; odnosno, o njihovoj sprežno-graditeljskoj “lađi”, instrumentu
večnog samostojnog putovanja; – “lađi” koja, unutar vlastitog “kompasnog oka”, postaje
samoj sebi sve jasnija i jasnija.
***
Itrajavanje pesnika u “brodolomno” jezičkoj
stranputici, odnosno ona beskrajno mala verovatnoća osvajanja prostora/vremena apsolutno
nepoznatog, ostvariva je tek po cenu njegovog neodustajanja od vere u misao
– i uprkos njenoj evidentnoj nemoći: “ludost neophodna” /Malarme: Igitur/.
Jer upravo svet slika – rođen iz samosvesne nemoći misli – stvorio je
nemu pesmu sfera, konačno zaustavljenu sa zagubljeno-ključnom
pra-slikom; da bi ova
ista ponovo i izronela, kroz svoj svinuto-mrtav zapis – klupko
reči. Ali, to
samo zahvaljujući upadu stranskog
izraza /isečka budućeg vremena/
u to isto uzglobljeno pismo,
– što je dovelo do njegovog – istovremeno – preokrenuto-ritmovanog
iščitavanja i beskonačno-varijantnog ispisivanja.
Odnosno: –
uskrsli život slike jedini produžava moć sebe-zazidanog vrela misli; – jer, specifično pesničke misli, kao jedinog
oblika sažimajućeg iskustva, ne bi bilo bez njene potpune opreke – bez upada
stranske slike što razvezuje
muziku
jastva iz predela
– ; čiji “mačje-skokoviti dah”, ovaploćen u vidu titraja “zlopogledne strele”, Lahesine nebo-pisaljke, prešle u ruke palo-uvremenjenog pisca, tka pokrove
uvis rastućeg Zamka Bezvremenosti.
“Dublje se znamenje skriva
za svim što prolazno hodi;
ovde pun događaj biva
što nepotpuno se rodi;
pripovest neizrečena
ovde se zgodi;
ženstvenost večna
uvis nas k sebi vodi.”
(Gete: Faust 2.)
KATARINA
RISTI]
Fus-note – DODACI:
<1> :
Pomenuta daleko odsutna individua ili, tačnije, “zvezda-pokretnica koja spaja sfere”* (H. Broh) jeste ona koja je – usled smernosti srazmerne sopstvenoj bezmernosti –
“šmugnula iza nebeskih vratnica”**. Upravo tim gestom preticanja sebe, kao prvo-samonikloga bića, ona izražava ideju o
uzajamnosti stvaranja – koja je u biti odlagajuća, procesualna.
Shodno tome:
Oko ptice (sveopšta duša) spoznaje primarna bića
(njihovu konstelaciju) tek preko njihovih puštenih
dajmona (eteričnih dvojnika). Odnosno: oko koje obasjava put razrešenja protiv-zrcalne supersimetrije,
iznosi – iz crne
kutije, gde ova
obitava – sliku ukrštanja dva
dajmona /dva u-eter-otpuštena
dvojnika duše:
animu i animusa. Ali, pri
tom, ne i sliku susreta između dva primarna bića (dva posednika datih dvojnika)
– koja bi se uzajamno ugušila ukoliko bi se u istoj kutiji ukrstila. A to je intervencija svetlog aspekta blizanačke
mistike u crnoj
kutiji: spas od
pada najviše predstave u umu Boginje u njen deformisan okvir: kič.
<2>:
Prevrat parova
unutar Krune:
Devetka bogova
čini piramidalnu Krunu, koja spušta dvozrak svetlosti Severne zvezde na zemaljsku površ.
Merilo gospodstvenosti davne gospe (Severne
zvezde, Ledene kraljice) upravo je u tome što je ona jedina stupila na mesto
preseka svih pretpostavki (o putu sveopšteg, smrtno-iskapavajućeg postanka
– kroz napuklo zrcalo Noći). I stoga ona ne zavisi ni od čijeg odgovora vlastitom
u-beskraj-projektovanom zvuku sopstva: ona može da podnese i najljući beleg osame.
Četiri para bogova i boginja, plus jedno neimenovano
biće na vrhu, čine osnovu točka nebrojenih kombinacija – koje uvlače pod
Plašt nebeske harmonije dah okolnog mnoštva. Od podzemnog akcentovanja niske svojstava
tog neimenovanog bića, zavisi dinamika ili zastoj igre kombinovanja – koja treba
da izvuče na površinu zemlje egzemplar udaljenih prijateljstava: jedan reformatorski
par unutar Krune.
<3>
:
Odlučeni Treći, čije ime nosi kuća mrtvih, jeste Oziris: – veliki mrtvi prijatelj, čekić
planetarno-društvene promene, ili svetlometno otelotvorenje rime (up. “vatromet”*/Derida i Viktor Igo).
<4> :
Oni su, upravo na tom momentu, prešli iz tamne u svetlu
mistiku.
Tamna mistika (up. “mesto
smisla” ili poseban “prostorni smisao” koji proishodi iz “rime”* /Derida; up. “neuhvatljivi
pra-objekt endemske tuge”** /Julija Kristeva) odgovara poslednjem učinku rada-među-sobom samih simbola – to jest, onome što se nikad
ne spušta do konkretizacije te što se skladišti u Crnu kutiju, antiprostor, ili
Noćno zrcalo (ona bi mogla odgovarati
onome što se, “izgubivši težinu”, “uzvinulo u prostor”*** /Rilke).
Nasuprot tome, svetla mistika (up. “signalizirajuće
svetlo” – Leuchtfeuer,* /Derida; takođe: rašljasti putokaz za mrtve, smisao poslednje stranputice) proteže svoje efekte i na ovozemaljsko. /Jer, ona proističe iz potrebe onog “neučinjenog” da
se divljenjem/čuđenjem “uveličava”**/Rilke/. Ona je izraz povratka zvezdanog lica Suncu, koji se i desio zbog toga što je ostalo neznano
koja se zemna – višestruko već zamenjena – polovina spojila /– u ogledalu/ sa nebeskom
/u “jedinstvenu zlatnu kuglu”***/.
Tamna mistika, ili izmenjeno stanje duše koje
beskonačno beži od svoga obaranja u profano
dnevno zbivanje,
jeste
mesto skretanja: prelom samonikle svetlosti koja se već jednom odbila o zemaljski štit. Ona ovaploćuje mesto prvog
promašenog susreta, koje odmah zatim
prelazi u otvor – ka jednom apsolutno novom, decentriranom vidu
susretanja; ka svetloj strani vlastite mističnosti.
Međutim, taj unutrašnji prodor svetline
predstavlja ne drugo do korigovan ili pomeren ugao posmatranja tog istog
mistično zbilog susreta, koji tek time – kao prosek skale svih mogućnosti – postaje
ovozemaljski ostvariv: kroz serije vlastitih pomeranja, koje ga stepenasto uznose iz vremena u bezvremenost. Mračni fantazam o
sveopštem spajanju (izvorište svekolikog zla i patologije) tad biva zamenjen saznajnim
erosom, svetlosnim kalistom; odnosno: lakim, uigranim i disperzičnim kvalitetima
uma sa-telepatskim-svojstvima. A to su upravo oni kvaliteti koji se – iako nadnebeskog
porekla – ne moraju rasuti, dokle god podležu teži zemaljskog Sunca.
Svetloj strani blizanačke mistike odgovaralo
bi novoplatonsko poimanje erosa: izdvajanje (prvi put) nezavisno posmatračke
pozicije (zemnog) subjekta, ili proboj kugle dovršenog bitisanja; odnosno, njenog
za-smrtnike-okivajućeg magnetizma – parmenidovske više prisile, koja dolazi od sve-jednog. Samo na taj način se sprečava urušavanje daleko
odmetničkog, fotosenzibilizujućeg efekta Fanesovog (– polarnog oreola)
u utvaru planete
(–
tamni mesec).
Tek par duševnih blizanaca učvršćuje dubinu
perspektive iz koje božje
oko, s bezmernim
čuđenjem i saosećanjem, posmatra i menja ovozemaljski svet.
<5>
Koreni teorije blizanačke ljubavi mogu se pronaći u platonizmu i novoplatonizmu, da bi zatim
ova našla svoj produžetak u teoriji iluminacije, koja se u Evropi razvijala u srednjem
i novom veku. Od mnoštva sukobljenih pravaca poznog srednjeg veka, jedino je nemačka
mistika sačuvala blizanačku ljubav u njenom nepatvorenom elementu: kao mesto
za čovekovo delanje unutar središta božanskog uma. A to je prostor suprotstavljeno-zrcalne a-simetrije,
ili stalne oscilacije: između trpnog
zrenja božanstva i čina njegovog obrazlaganja za svet. Ostali zapadni pravci su
se naizmenično naginjali čas ka jednoj čas ka drugoj strani, dok je samo na istoku
bilo jasne prevage ka urušavanju ovog posebnog
pododelnog međuprostora, datog saznavajućem subjektu (– koji je
bio dosegnut). Upravo stoga jer je blizanačka ljubav, kao nezaobilazno
mesto na putu individualne duše koja teži spoznaji svemogućeg duha (– ono jedino
mesto koje se ne može odozgo kontrolisati –) predstavljala glavnu pretnju
duhu despotije.
Nesvodiva unutrašnja kontradikcija pomenuta dva principa pojavila se u samoj
Vizantiji:
Po Grigoriju iz Nise:
– bes i žudnja pojedinca zbog njegove ne-istosti
sa Bogom (neka vrsta trezvene ekstaze) glavni su pokretač pronalaženja Boga;
tačnije, uslov su njegovog prelaska u apofatičko – u spoznaju same beskonačnosti
tkanja Božjih imena i atributa, koja štite/opkružuju prag nedodirljivosti onog nesaznajnog,
po sebi neorobljivog u neku konačnu formu. /Tu
je, ipak, važno ne zaboraviti da je ovo poslednje, preko Filona, preuzeto iz kabalističke
tradicije: “beli” deo Tore, tj. ženski aspekt Boga, kao skrivena šifra/jezgro svetsko-tekstualnog
tkanja, tek je kasnije nazvan katafazom (up. proklijalim zrnom mudrosti unutar
pometenog Androgena – koje se u vidu nit-razrešiteljke njegovo-imenske
zbrke pojavljuje, kao Sofija, tek kod Bemea)/. Čovečiji
um – što je bezmalo bitno – tu sebe savlađuje upravo iz sopstvene perspektive,
ne iz perspektive onostranosti, s koje bi se izbrisao pečat pojedinčeve posebnosti
/kao što to već pogrešno čini indijski mudrac/.
Jer, sveta mera odstojanja (– belina
unutar Tore –) je jedina ta koja može da komunicira
između uzajamno neuporedivih instanci. I upravo je to saznanje, preko Dionisija
Areopagite, uticalo na Ekartovu idealističku mistiku – po kojoj je svetlost
u-sebi-razlikovne samosvesti Odsutnog Boga, što se bezmalo proširuje na ljudsku
(Njemu postajuće-jednaku) dušu, jedini legitimni apsolut.
A
suprotno Ekartovoj mistici, ili, po istom tom Grigoriju: –
ljudska duša
uhvaćena u Božji pogled (panoptikum) ima samo jedan (preoskudan) izbor (da
bi postojala): – da ne uzvrati pogled. I tada ona (– budući odražena
u obrtnom ogledalu, slici unakrsne božansko-ljudske lepote, – ali,
Ogledalu, koje je sad još, i preko nasleđa antike, sredstvo izlučivanja nesvodive
razlike među Ličnostima –) bira to
da ne postoji! Nije li to mnogo pre ucena nego izbor, i nije li tu Bog (poput
Brame i Višnua) egzibicionista, izdižući se – putem
slike smišljenog samoprikazivanja – iz Ništavila, i to kao simulacija Tvorca, a
ne /onaj duboko nesaznajni/ Tvorac sam? Jer, tek ukoliko se prepozna to jedno
temeljno odsustvo, prelom u božanskom biću, simulacija postaje kreativna. Preobražaj
nadnesaznajnog Boga, stoga, ovde nije doveden do svojeg kraja.
Tek sa renesansom: – zanos jednog
pogleda, što je bez mrlje u osnovi sopstveno-svetlosne strele,
zaceljuje dušinu napuklinu te slaže u nepamćeni, novo-stari poredak
krhotine svetskog ogledala – koje više nikada neće biti jednoobrazno,
ili namečuće dominantno spram neosvojive distance pojedinca: upravo stoga jer je
svojim dvospojno-lučnim intenzitetom – doraslim do samog sebe tek iz okvira zinute
dubine noćnog krila /odnosno: svojih
novo-rasvetljenih kosina, ili, pododeljaka/
– u Liru (Sazvežđe) odmaknuto! /A nije li to pogled
koji dolazi od onog neotkrivenog nam jer dugo-razvojnog dela Boga-kao-Androgena,
Sofije?/
<6>
:
Sila misli, da bi se objektivisala, mora naići na izvestan otpor.
Međutim, plemenski mag deluje isključivo u subjektivnom (simbolički ograđenom,
ritualnom) prostoru, gde mu se ništa ne suprotstavlja: tu “skicira” svoju nameru
(plan ovladavanja začudnim
objektom), ali samo
u njenim osiromašenim crtama – da bi bila što mobilnija, zarad potrebe njenog “putovanja”
u dalje nepoznate prostore, gde bi se konačno i dovela do tačke ispunjenja.
Kada osoba na koju je data ideja (– zlomisao
– koja se uspostavlja, u divljem umu, u odnosu na svaku stranost) upućena, odreaguje
(u jednom taktičkom ili ironizujućem smislu) kooperativno, tada je ova ista “prinuđena”
da /i mimo namere svog odašiljaoca/ sledi
svoju logiku do kraja, – tj. da obasja
nevidljiv “susedni” prostor formiranja sopstvenih (separatnih) zakona, iz kojih i ona sama proistiće u mogućnosti
svog delovanja na objektivni svet. Jer, bilo aktivan misaoni otpor, bilo prosto
ignorisanje, od strane primaoca, ne sprečava njeno dejstvo na eteričnoj ravni –
gde je dejstvo slabih sila, inače zanemarljivih na ravni čvrste materije,
znatno i merljivo (to je ona simpatetička
magija, o kojoj
je govorio Ser Džejms Frejzer). Tek kada se takvo jedno obasjanje i desi, tada njen
primalac preokreče njenu silu (pošiljaočev afektivni naboj, od koga je i
započeo dati napad) u korist samoga sebe. Ali, pri tom i dalje radi na upoznavanju
konteksta (koordinata) njenog prvog formiranja, i to pri umu datog pošiljaoca.
– umu koji je uvek već uključen u spoljni svet, te otud daruje i jedan nov,
sasvim objektivan svet-u-procesu. I tako rad zatečenog primaoca traje sve
donde dok on tu praideju/zlomisao ne “skicira” na mnogo precizniji/bogatiji način
– spram onog u kojem mu ona beše prvo-poslata: – kao ekstremno ne-samosvojna, kičem/sjajem
njenog nepravo pojednostavljenog oblika gotovo zverski namečuća /jer, pra-eon
palog božanstva sjajem svog otpada hipnotizira/.
Tek takvim svojim radom dati primalac ovu istu
čini neupotrebljivom u niže svrhe, tj. imunom na sva moguća priključenja niskih
(ne-istrajavajućih) afekata; – vraća je u njeno zagubljeno prastanje suverenosti;
– vraća je na samosvesno-negativni put Ideje,
koja se brusi u sitne (“gotičke”) odeljke.
A tek iz osnova te nove rasvete, moguć je i preobražaj
subjekta-naše-savremenosti, povratkom najvišoj od kategorija uma: –
divljenju.