odlomak
Književnik H. priča:
Na unutrašnjem pristaništu Kopenhagena proteže se jedna ulica koja se zove Vestervold, to je jedan novi prilično usamljen bulevar. Tu ima malo kuća, malo svetiljki i jedva da možete koga čoveka da vidite. Čak se i u leto retko dešava da se tu neko šeta.
Lepo. Sinoć sam doživeo nešto u toj ulici.
Prošetao sam se dva tri puta gore-dole trotoarom, kad mi u susret dođe jedna dama. Nije inače bilo nikog drugog. Svetiljke su gorele, ali je ipak bilo prilično mračno i nisam mogao da vidim njeno lice. To je jedna od običnih noćnih ptica, pomislih i prođoh pored nje.
Na kraju bulevara, okrenuh se i pođoh natrag, a dama se takođe vrati i ja je ponovo susretoh. Pomislih u sebi: Ona sigurno čeka nekog, hajde da pogledamo koga to čeka. I opet prođoh pored nje.
Kad je po treći put sretoh, maših se za šešir i oslovih je: Dobro veče! Da li nekog čeka?
Ona se trže. Ne... da, čeka nekog.
Da li ima nešto protiv toga da joj pravim društvo, dok ne naiđe taj koga čeka?
Ne, nema ništa protiv toga. Ona mi se zahvali. Uostalom, ona ni na koga ne čeka, već je samo izišla da se malo prošeta jer je ovde sve tako mirno. Produžismo tako jedno pored drugog i počesmo da razgovaramo o običnim stvarima. Ponudih joj ruku.
"Ah, ne!", reče ona i zavrte glavom.
Meni bi dosadno. Po onoj pomrčini nisam mogao da joj vidim lice Jedinim palidrvcetom osvetlih časovnik, pa podigoh palidrvce tako visoko da osvetlih i nju.
"Pola deset", rekoh.
Ona uzdrhta, kao da joj je zima.
Iskoristih tu priliku i upitah je:
"Vama je hladno. Hoćete li da odemo negde i da nešto popijemo? U Tivoli ili u Nacional?"
"Ne, ne mogu sada nikuda da idem, kao što vidite", odgovori ona.
I tek tada ja primetih da nosi jedan vrlo dug crni veo.
Zamolih je za oproštenje i bacih krivicu na pomrčinu. Način na koji ona primi moje izvinjenje, uzveri me najednom da ona nije od onih običnih noćnih lutalica.
"Uzmite moju ruku", rekoh joj opet, "to će da vas zagreje".
I ona me uze pod ruku.
Prošetasmo se više puta gore-dole. Ona me zamoli da vidim koliko je sati.
"Prošlo je deset", rekoh joj. "Gde vi stanujete?"
"Na Gamle Kongeveju."
Ja je zaustavih.
"Smem li da vas otpratim do kućne kapije?"
"Ne, to ne ide", odgovori ona. "Ne, to ne možete. - Vi stanujete u Bredgade?"
"Otkud to znate?", upitah iznenađen.
"Ja znam ko ste vi?", odgovori ona.
Ćutanje. - Išli smo ruku pod ruku i skrenuli smo u osvetljene ulice. Ona je išla brzo i njen veo je lepršao. Ona reče:
"Hajde, molim vas, da požurimo."
Pred kućnom kapijom u Gamle Kongeveju ona se okrete kao da je htela da mi se zahvali što sam je pratio. Otvorih joj kapiju i ona lagano uđe, pošto se okrete prema meni. Lako pritisnuh rame o kpaiju i uđoh za njom. Ona onda dohvati moju ruku. Ne progovorismo nijednu reč. Popesmo se uz nekoliko stepenica i zastadosmo na jednom spratu. Ona sama otvori spoljna vrata svog stana, otvori još jedna vrata, uze me za ruku i uvede unutra. Mora da smo bili u nekoj sobi jer čuh kako kuca časovnik. Dama za trenutak zastade kod vrata; onda me iznenada obgrli rukama i poljubi toplo i strasno u usta. Pravo u usta.
"Sedite sada", reče ona. "Ovde je jedan divan. Sada ću da upalim svetlo."
I ona upali svetlo.
Pogledah oko sebe, zbunjen i radoznao. To gde sam se nalazio bio je jedan veliki neobično lepo namešteni salon. Nekoliko vrata koja su vodila u sporedne sobe, bila su otvorena. Nije mi bilo jasno sa kakvim sam se to ljudskim stvorenjem našao zajedno, i rekoh:
"Kako je lepo ovde! Stanujete li ovde?"
"Da, ja sam ovde kod svoje kuće", odgovori ona.
"Kod svoje kuće? Dakle domaćinova ćerka?"
Ona se nasmeja i reče:
"Ne, ne, ja sam već stara žena. Sad ćete da vidite."
I ona skide šešir sa velom.
"Vidite!", reče ona i ponovo me obgrli, iznenada i kao gonjena neobuzdanom strašću.
Ona je mogla da ima dvadeset i dve do dvadeset i tri godine; nosila je burmu na desnoj ruci i po tome je izgledalo da je zaista udata. Lepa? Ne. Bila je pegava po licu i skoro da nije imala obrve. Ali iz nje je izbijala neka divlja životna snaga i njena usta bila su neobično lepa.
Hteo sam da je pitam kako se zove i gde joj je muž, ako ga ima; hteo sam da znam u čijoj se kući nalazim, ali seo ona uvek pripijala uz mene čim bih otvorio usta da nešto kažem i zabranjivala mi da se raspitujem.
"Ja se zovem Elen", reče ona. "Hoćete li nešto da uzmete? Ne mari ništa, ja mogu da zvonim. Za to vreme samo vi morate da odete tamo u spavaću sobu."
Odoh u spavaću sobu. Lampa iz salona bacala je slabu svetlost u nju. Videh dva kreveta. Elen zazvoni i reče devojci da donese vina; čuh kako vino bi doneseno i kako devojka ode. Posle malo vremena, Elen uđe u spavaću sobu. Ona stade kraj vrata. Priđoh joj; ona pusti jedan lak uzvik i u istom trenutku pade mi u naručje...
To je bilo sinoć.
Šta je bilo dalje? Strpljenja samo, bilo je mnogo šta. Jutros, kad se probudih, počelo je bilo da sviće i svetlost je prodirala u sobu sa oba kraja zavese. I Elen je bila budna. Ona se protezala umorno i osmehivala mi se. Njene ruke bile su bele i kao od somota, njene grudi nabubrele. Nešto joj šapnuh, a ona mi zapuši usta poljupcem, onemela od nežnosti. Razdanjivalo se sve više i više.
Dva sata kasnije bio sam na nogama; Elen je takođe bila ustala, nameštala je svoju haljinu i već je obuću imala na nogama. I tada doživeh nešto zbog čega me u ovo mtrenutku obuzima jeza, kao u kakvom jezovitom snu. Bio sam za umivaonikom, Elen je nešto radila u sporednoj sobi i kad su se vrata otvorila, okrenuo sam se i pogledao unutra. Hladan vetar koji je duvao kroz otvorene prozore te sobe, dopre do mene, i nasred sobe, na jednom dugačkom stolu, ugledah leš. Leš u mrtvačkom sanduku, obučen u belo, sa sedom bradom, leš jednog čoveka. Njegova mršava kolena strčala su uvis ispod pokrova kao dve stisnute pesnice i njegovo lice je bilo sasvim žuto i jezivo. Sve sam to video pri punoj dnevnoj svetlosti. Okretoh se i ne rekoh nijednu reč.
Kad se Elen vrati, ja sam već bio obučen i spreman da iziđem. Jedva sam bio u stanju da podnesem njen zagrljaj. I ona se potpuno obuče jer je htela da me isprati sve do kapije, i ja joj još uvek ne rekoh ništa. Pred kapijom, ona se pribi uza zid da je niko ne bi video i prošapta:
"Doviđenja!"
"Sutra?", rekoh ja oklevajući.
"Ne, sutra ne!"
"Zašto ne sutra?"
"Ćuti, mili moj. Ja moram sutra na jedan pogreb. Umro mi je jedan rođak. Tako, sad znaš."
"A prekosutra?"
"Prekosutra da, čekaću te ovde u kapiji. Zbogom!"
I ja odoh...
Ko je ona? I onaj leš? Kako je imao stisnute pesnice i jedan jeziv osmejak oko usana? Prekosutra će me čekati. Da li da opet odem?
Uputih se pravo u kafanu Bernina i zatražih adresar - okrenuh: Gamle Kongevej, broj taj i taj, lepo, vidim ime. Pričekah malo dok dođoše jutarnje novine, navalih da čitam posmrtne oglase u listu i, gle, tu je zaista i njen oglas, prvi u drugom redu, štampan masnim slovima: "Posle duge bolesti, moj muž preminu u svojoj 53 godini života". Oglas je nosio datum od prekjuče.
Dugo sam sedeo i razmišljao. Jedan čovek ima ženu, ona je triedeset godina mlađa od njega, on je godinama i godinama bolestan i jednog dana umire.
I mlada udovica odahnu.
Slika Kristijanija, Bernt Lund, 1847.
