Netaknuto dodirom, Srećko Aleksić






Izazivam pesmu života


U treptaju oka
vodoskoku potoka
umivam nežnost
ljubavlju deteta.

Anaforom čuvam reč
najlepšu pesmu života
oslikanu na muralu
studenske sobe.

Sakupljam mrvice
sa pesničkog stola
izazivam pesmu
životnog bola
osudjen od ljubavi.

Oslikavam tren
velikog Dalija
stišavam strast
u požudi nemira
da li ti iskreno prija?

Sva ta lažna mimikrija...
Na muralu ekspresija.....
Izazivam pesmu života...
U asimetriji složenih kockica.



Težina koju nosimo


Preteška su vremena
Preteške su misli
Koje oslikavaju dušu
Suze su drago kamenje
Životu koji daje drugačiji oblik
Neću da pišem o smrti
Ona postoji u svakom čoveku
U svakom nagoveštaju noći
I tu nema više protekcije.

Preteški su snovi bez kapi žalfije
Usnule ptice u krošnji kuće
Nedostatku ljubavi bez dodira
Lutajućih misli izgubljenog pesnika
U avetnom molu svoga rastanja
Nekom nesebičnom odanošću
Poklonu koji nikad ne dobivam.

Sarkazmu umesto nežnog poljubca
Prekrivam težinu koju nosimo
Belim jastucima na umornoj glavi
Što svake noći puštam ptice u let
Da mi ne zataji ljubav i nežan cvet
Slobodu su mi uzeli izgubljeni detalji
U svakom nagoveštaju o prolaznosti
I ljubavi sa kapima mirisne požude.



Jabuka


U snove sam
stavio Jabuku,
lepu kao devojku
rumenu kao cvet;
žednu vode za svet
u kome ne prepoznajem;
nado(budne) Ljude.

U odajama proleća
stavio sam Jabuku-
da me podseća na Strast
a ta nežna linija donosi,
tako bitnu slat u korenu
koja cveta i zri kao plod.

Plod kao zrela Mašta
u koju mogu da stavim;
zrno nevine časti-
kao što naša Ljubav,
razume nebeski raj.

Jabuka za mladence
u kasne sate za viđenje;
crvenim plodom Sunca
što se meškolji u sobi.



Instikt

Namere su čiste
kao prolaznost dana.
U sobi vazna sa cvećem
i miris plavog jorgovana.

Koraci slepi grle zidove
ćutnja uranja u snove-
licidersko srce na stolu;
nežnost prekriva sobu.

Radio svira svoju muziku
abažur senke na zidu-
igra reči na cvetnom stolu.
Otrgnut uzdah mome bolu.

Sreli smo se u prolazu
na ljubavnom balkonu;
mirisale su trešnje opojno
kao cvet koji zri u naletu.

Tebi se odavno sve čini
da počnemo ispočetka;
jedan Instikt- miris života,
u svili trešnjinog cveta.


Ne treba da ti kažem


Naše se usne dodiruju
U kristalu Rubina
Mirišeš na čokot vina,
U zrenju svitanja...
Poljubaca u snoviđenjima.

Ne treba da ti kažem
da horizonti spajaju ljude,
u nedodiru plavetnih noći
kada naiskap liči na poljubac.
Zar je ljubav nešto više
od netaknutog dodira,
što se sakrio u nama.

Sve će u jednom času proći
i naše želje puste nostalgije;
prevrtane bele postelje-
liče na guske u sokaku.

Ne treba ništa da ti kažem
sve je otišlo u zaborav,
kada voliš onda i daješ
jedan mali sakriveni ožiljak;
ušiven u porub bisera.



Ne prekidaj muziku


Ne prekidaj muziku
dok zrele trešnje padaju
na dlan zvezda.
Upoznaj ljudsku dušu
što voli i pati, u oblacima-
za nas ima dovoljno mesta.

Ne prekidaj glas ptice
koja želi da se vrati
u svoju domovinu,
zaboravio si na vetar
i polomljene grane.

Zar nije čudno...
Da žuti suncokret
okreće glavu prema suncu,
dok mu pevaš zvucima srca.
Ne prekidaj ruke što vajaju nebo
harfom duše odjekuje muzika;
za koju nikad nisi čuo.

I pusti vetru da te ponese
u vrt najlepših ruža-
kao što naša ljubav cveta,
uz malu noćnu muziku.



Srce u otkucajima stakla


Hladno je
kao srce u otkucajima stakla,
pre prvog noćnog mraka.

Studeno je
odlaziš sama;
kao noćna dama u fijakeru,
romantične noći lakera.

Držim te nežno
pahulja se topi-
dok staklo puca;
u svom netaknutom dodiru zraka.

Kao smrznuti cvet
na balkonu prolaznika;
odbeglih u sećanju-
na ledu oslikanih želja.

Kapi tamjanike
mirišu ispod ikone;
ova noć je nestala
nebu pod oblake;
sjajem u oku nesrećnog udvarača.

Što ništa nije znao
dok je srce otkucavalo,
prasak svetla -
u noćnom mraku.



Između suvišnih reči


Između suvišnih reči
stajeće nemirna slova.
Avetni mol bola
i toplina ženskih nežnosti.

Između ljubavi i nadanja
ima malo zanosa u tragu,
slomljenim uzdahom
prizivam uzdisaj noći.

Letim u zraku svevidećem
na tlo neću da ishitreno kročim.
U ekstazi nagog tela i uspomena
suvišne reči osataju same.

U noći koja usnulo ćuti
pred ženom novog veka.
U konačnosti bez odluke
prisvajam cvet nevinosti.

Samo da ljubav na dlan procveta
onim istim sjajem u zenici oka,
i toplinom koja me osvaja.
Između neba i suvišnih reči.


arhiva