Izazivam
pesmu života
U
treptaju oka
vodoskoku
potoka
umivam
nežnost
ljubavlju
deteta.
Anaforom
čuvam reč
najlepšu
pesmu života
oslikanu
na muralu
studenske
sobe.
Sakupljam
mrvice
sa
pesničkog stola
izazivam
pesmu
životnog
bola
osudjen
od ljubavi.
Oslikavam
tren
velikog
Dalija
stišavam
strast
u
požudi nemira
da
li ti iskreno prija?
Sva
ta lažna mimikrija...
Na
muralu ekspresija.....
Izazivam
pesmu života...
U
asimetriji složenih kockica.
Težina koju nosimo
Preteška su vremena
Preteške su misli
Koje oslikavaju dušu
Suze su drago kamenje
Životu koji daje drugačiji
oblik
Neću da pišem o smrti
Ona postoji u svakom čoveku
U svakom nagoveštaju noći
I tu nema više protekcije.
Preteški su snovi bez kapi
žalfije
Usnule ptice u krošnji kuće
Nedostatku ljubavi bez dodira
Lutajućih
misli izgubljenog pesnika
U avetnom molu svoga rastanja
Nekom nesebičnom odanošću
Poklonu koji nikad ne dobivam.
Sarkazmu umesto nežnog
poljubca
Prekrivam težinu koju nosimo
Belim jastucima na umornoj
glavi
Što svake noći puštam ptice u
let
Da mi ne zataji ljubav i nežan
cvet
Slobodu su mi uzeli izgubljeni
detalji
U svakom nagoveštaju o
prolaznosti
I ljubavi sa kapima mirisne požude.
Jabuka
U
snove sam
stavio
Jabuku,
lepu
kao devojku
rumenu
kao cvet;
žednu
vode za svet
u
kome ne prepoznajem;
nado(budne)
Ljude.
U
odajama proleća
stavio
sam Jabuku-
da
me podseća na Strast
a
ta nežna linija donosi,
tako
bitnu slat u korenu
koja
cveta i zri kao plod.
Plod
kao zrela Mašta
u
koju mogu da stavim;
zrno
nevine časti-
kao
što naša Ljubav,
razume
nebeski raj.
Jabuka
za mladence
u
kasne sate za viđenje;
crvenim
plodom Sunca
što
se meškolji u sobi.
Instikt
Namere
su čiste
kao
prolaznost dana.
U
sobi vazna sa cvećem
i
miris plavog jorgovana.
Koraci
slepi grle zidove
ćutnja
uranja u snove-
licidersko
srce na stolu;
nežnost
prekriva sobu.
Radio
svira svoju muziku
abažur
senke na zidu-
igra
reči na cvetnom stolu.
Otrgnut
uzdah mome bolu.
Sreli
smo se u prolazu
na
ljubavnom balkonu;
mirisale
su trešnje opojno
kao
cvet koji zri u naletu.
Tebi
se odavno sve čini
da
počnemo ispočetka;
jedan
Instikt-
miris života,
u
svili trešnjinog cveta.
Ne treba da ti kažem
Naše
se usne
dodiruju
U
kristalu Rubina
Mirišeš
na čokot vina,
U
zrenju svitanja...
Poljubaca
u snoviđenjima.
Ne
treba da ti kažem
da
horizonti spajaju ljude,
u
nedodiru plavetnih noći
kada
naiskap liči na poljubac.
Zar
je ljubav nešto više
od
netaknutog dodira,
što
se sakrio u nama.
Sve
će u jednom času proći
i
naše želje puste nostalgije;
prevrtane
bele postelje-
liče
na guske u sokaku.
Ne
treba ništa da ti kažem
sve
je otišlo u zaborav,
kada
voliš onda i daješ
jedan
mali sakriveni ožiljak;
ušiven
u porub bisera.
Ne prekidaj muziku
Ne
prekidaj muziku
dok
zrele trešnje padaju
na
dlan zvezda.
Upoznaj
ljudsku dušu
što
voli i pati, u oblacima-
za
nas ima dovoljno mesta.
Ne
prekidaj glas ptice
koja
želi da se vrati
u
svoju domovinu,
zaboravio
si na vetar
i
polomljene grane.
Zar
nije čudno...
Da
žuti suncokret
okreće
glavu prema suncu,
dok
mu pevaš zvucima srca.
Ne
prekidaj ruke što vajaju nebo
harfom
duše odjekuje muzika;
za
koju nikad nisi čuo.
I
pusti vetru da te ponese
u
vrt najlepših ruža-
kao
što naša ljubav cveta,
uz
malu noćnu muziku.
Srce u otkucajima stakla
Hladno
je
kao
srce u otkucajima stakla,
pre
prvog noćnog mraka.
Studeno
je
odlaziš
sama;
kao
noćna dama u fijakeru,
romantične
noći lakera.
Držim
te nežno
pahulja
se topi-
dok
staklo puca;
u
svom netaknutom dodiru zraka.
Kao
smrznuti cvet
na
balkonu prolaznika;
odbeglih
u sećanju-
na
ledu oslikanih želja.
Kapi
tamjanike
mirišu
ispod ikone;
ova
noć je nestala
nebu
pod oblake;
sjajem
u oku nesrećnog udvarača.
Što
ništa nije znao
dok
je srce otkucavalo,
prasak
svetla -
u
noćnom mraku.
Između suvišnih reči
Između
suvišnih reči
stajeće
nemirna slova.
Avetni
mol bola
i
toplina ženskih nežnosti.
Između
ljubavi i nadanja
ima
malo zanosa u tragu,
slomljenim
uzdahom
prizivam
uzdisaj noći.
Letim
u zraku svevidećem
na
tlo neću da ishitreno kročim.
U
ekstazi nagog tela i uspomena
suvišne
reči osataju same.
U
noći koja usnulo ćuti
pred
ženom novog veka.
U
konačnosti bez odluke
prisvajam
cvet nevinosti.
Samo
da ljubav na dlan procveta
onim
istim sjajem u zenici oka,
i
toplinom koja me osvaja.
Između
neba i suvišnih reči.
