Alikampi, Žan-Pol Giber

Alikampi, deset pesama


Prvi glas


I


Fuga odzvanjaše kao posmrtna trublja
dok sam se primicala naga sva u velovima, osmehnuta,
i vreme se uskomeša i mir se vaspostavi,
u ritmu metronoma potčinila sam mu se
i čitah pod njegovim obrvama odgovor ploti;
ali već nisam bila onakva kakva htedoh biti.


II


Ledio me, lio krv moju, ispijao me,
stvarao mi tišinu, stvarao mi šumor,
i ja bejah jaka njemu sva predana
i slaba u svojoj srži kao plodovi;
a on je činio da plačem
od radosti i utapa me kako treba.


III


Beh čista s njim, beh čedna s njim,
beh devojčica možda, beh uvek ohola;
nisam se plašila, nisam ga želela,
bio je prisutan kao hleb, kao vino,
kao sto
na kom bi moj pribor uvek stajao.


IV


Znao je tri moje reči na stranom
Jeziku
Ali njegov mi jezik uvek beše prisan
I kad bi izgovorio prvu od tih reči
Pripremala bih svečanost i slavlja;

Zatim bi uzeo moju ruku kao pero
i smejali bismo se do ranih jutarnjih
časova.


V


Govorio mi je "U ovoj slavi kroz koju
te vodim
sledi me kao kuja i prepusti mi da te
vodim u takvu blagost da bi spoznala
gorčinu,
da budeš veća i da znaš.".

A ja znam da ništa nisam znala
i da on ne zna šta se skriva pod
mojom smrću.



Drugi glas


I


Tako verujući da lepo plovim protiv
struje,
dok sledio sam svoju prirodnu strminu,
nađoh se jednoga dana na delti njenih
ruku
i kad se njeni prsti, jedina trenutna
prepreka,
podigoše iznad moga čela,
poželeh da sam go pored nje gole
i noć se rasu.


II


I vraćao se val taj kao talasanje,
kao talas silovit i mekan
i težak ponekad, kao u olujama,
s prebelim jedrilijem i penom čvrstom
i blagom u dodiru
upravo na mestu gde je dodirujem
spiralom mojih prsta
i vraćao se taj val u novim burama,
i začuđena žestina naglog talasa.


III


Sama i primičući se kao vetar
išla je noseći ljubav kao krst
a ja sam je gledao kako odlazi,
osećajući u svome srcu velik bol
kakav otkrivamo u tamna svitanja
ali nisam imao snage da je ugrabim
u samome prolasku njenih ruku,
ni snage da se prekrstim
pokretom koji bi je oslobodio patnje,
jer znao sam da me takvoga želela.


IV


Mislio sam da je od kamena,
pa ipak videvši je kako se talasa
između vlati
uspravljao sam se svim telom do njenih
očiju
nadajući se da ću u njima otkriti odgovor,
ali njene trepavice bejahu zatvorene,
njene ruke skupljene
a njene stisnute usne nisu nagoveštavale
nikakvu svetkovinu;
tad uplašivši se da je mrtva
potonuh sam u treperavi okean žita
a probudio sam se tek posle mnogo godina.


V


Tada mi krenu po veštačkim oblicima
ta luda muzika nekakvog starog sveta
i koja mi se činila da je ona sama
i suština i izvorište moga disanja.
Tad moja krv zabubnja početni marš
i kad sve presta bio sam pored tebe
glatke, gole i hladne kao mlada pokojnica.


Žan-Pol Giber

Prevod Kolje Mićevića


Delo, godina XVII, broj 1