Ličnosti iz fusnotica, mimo glavnih kolumni.
Zatekoh se u dubini hodnika;
mrak bi ga progutao da me desnica ne zasja k'o
baklja.
Svetlost se prostre po nekim pisanijama na zidu
i ja to ugledah
kao kad pred roniocem, u struji dubina,
zatreperi ime potonulog broda:
ADAM ILEBORG 1448. Ko?
Onaj što sazda orgulje da svoja trapava krila šire
i dižu u visine -
zadržavajući se tamo, gore, skoro minut.
Uspešnog li eksperimenta!
A na zidu je pisalo MAJON, DAUTENDEJ,
KAMINSKI... Svetlost je skakutala s jednog
imena na drugo.
Po zidovima je vrvelo od
imena skrajnutih umetnika,
ličnosti s margine, nedovoljno znanih, polu-
zaboravljenih, besmrtno anonimnih.
Najednom, učini se da svi istovremeno uglas
šapću svoja imena -
taj šapat je narastao u grdan talas što ruši
hodnike,
ne obarajući pritom nikog posebno.
Hodnika zapravo i nema.
Niti grobljišta, ni pijačnog trga, tek poneka
njihova mešavina.
Tu je i nekakva staklena bašta.
Kiseonika koliko ti duša ište.
Pokojni fusnotalci-marginalci mogu duboko da
dišu, uključujući se u ekologiju, kao i ranije.
Ali i mnogo štošta su izbegli da učine!
Izbegoše da se nagutaju morala vlastodržaca.
Ne uključiše se u crno-belu igru, u kojoj je bazd
smrti jedino besmrtan.
Rehabilitovani su.
Mada više nisu kadri išta da prime
nisu lišeni davanja.
Razviše blistavi ćilim melanholije
propustivši da ga kasnije ponesu sa sobom.
Ima ih anonimnih, to su moji prijatelji,
ali ja ih ne poznajem, podsećaju na kamene kipiće
na nadgrobnim pločama drevnih crkava.
Meki ili oštri reljefi po zidovima koje mi
nežno dodirujemo, obličja i imena
uronjena u kameni pod, na svom putu ka
iščeznuću.
Ali oni koji doista žele da budu maknuti sa
spiska...
Oni ne dangube po fusnotama,
već idu strmosilaznim putevima karijere i za-
vršavaju u zaboravu i miru.
Totalnom zaboravu. To je ona vrsta ispita
što se ćutke polaže: preći granicu a da niko ne
opazi...
Preveo Moma Dimić
