 |
| Escape, Alexey Terenin |
ŽENE NA UMORU
UZIMAO SAM ZA DRUŽBENICE
Pritajen najčešće u mračnim
i toplim kutovima Pokraj ognjišta
Opraštajući se najpre nadugačko
u kafani S kelnerima I sa
lopovima brkatih lica Gledao sam
sebe Kako mirno prelazim ulicu
Govorio smišljeno Predvidevši sve
prepreke bežao sam od stakla
Škripavog nameštaja Dolazeći
do cilja nisam narušavao tišinu
Iako su uvek to bile žene na
umoru Te moje družbenice
KAD SAM POŠAO U INSTITUT
DA PRODAM TELO
Mislio sam Neophodno je
Tako sam preduzeo odlučujući
korak Seo za sto
I počeo da pravim skicu
svog tela Crtao sam detalje
Oslobađajući misli
Nagnut nad stolom Pri svetlosti
noćne lampe Svodio sam račune
krišom Da onaj drugi
ne čuje Neki prijatelji
Koji su me posetili
u toku noći Nagovarali su me
da odustanem Odustajao sam
u njihovom prisustvu Ali
sam kasnije nastavljao
s radom Nisam
ništa izmišljao Čekao sam da
dođe jutro Okupaću se
Izmasirati telo pred
velikim ogledalom
Ljubavnički gledajući
torzo
BAJALICA
Mlivo pod prstima. Tmuran je danas dan. Po zidovima
prostirke mladih vezilja. Odumiru boje, slikarko.
Na rubu stola. Grana višnje pred kućom lebdi. Stigao
je paket sa srebrnjacima, slikarko.
Lenim se. Zapada sunce, a misli se tvoje kovitlaju.
Otvaram prozor da prhneš, slikarko.
Lađari dolaze. Na zidovima otisci tvojih dugih prstiju.
Na peščanom dnu reke pretražuj, slikarko.
Crn obraz. Provetri sobu, izgnaj pacove i leptire. Kad
otvor postane većma širok prođi i ti, slikarko.
Niče kamen. Na red kuća pada senka. Iskre niotkuda.
Obazri se pažljivo. Razmesti stolove, slikarko.
Košnice iza kuće. Prošetaj naga šumom. Sve same tačke na
rukama. U lov, u lov, slikarko.
I stoletni hrast. Rupe na podu popuni crnom zemljom sa
susednih njiva. Spali zavese sa prozora, slikarko.
Ložište spremno. Prigotovi i vrelu vodu, da noge parimo.
Kolo da se igra, zidni časovnik da se čuje, slikarko.
Grozničava pređa. Od slame krevet pokraj ognjišta. Krilaj
kroz prozor, vrati se, pretraži sobu, slikarko.
Mlivo pod prstima. Tmuran je dan, slikarko.
