Put u Indiju
Ali, dušo, veruj, davna namera ostaje, i ostvariće se.
Možda je upravo sada prispelo vreme za to.
Kad mora budu presećena sva (izgleda da se to i zbilo),
Kad veliki kapetani i inženjeri učine sve,
Posle vrsnih pronalazača, naučnika, hemičara, geologa, etnologa,
Konačno dolazi i pesnik koji je dostojan tog imena,
Dolazi sin Gospoda, pevajući svoje pesme.
Jer ne treba samo svoje postupke da opravdavate, o, putnici,
naučnici, pronalazači,
Nego treba smiriti već i ovo grozničavo dete,
Na svaku sklonost dobrodušno odgovoriti treba i tajnu treba reći,
Svaku razliku i provaliju treba već ukloniti, premostiti, povezati,
Ovu sasvim hladnu, ravnodušnu, nemu zemlju potpuno treba overiti,
Božansko trojstvo treba dovrhnuti i treba da ga overi pesnik,
istinski sin Boga,
(On tek istinski treba da preseče tesnace i da osvoji planine,
Da oplovi oko Rta Dobre Nade, kako bi postigao svoj cilj!)
Priroda i čovek više da se ne odvajaju, razdvajaju,
Istinski sin Boga konačno neka ih u jedno spoji.
Godina kojoj moja pesma otvara vrata!
Ti godino ostvarenih snova!
Godino braka kontinenata, podneblja i okeana!
(Ne venčava se samo venecijanski Dužd sa Jadranom.)
O, godino, u tebi vidim Zemljinu Kuglu u kojoj su predana mora i kopna,
Evropu priključenu Aziji i Africi, i sve njih Novom Svetu,
Države, mape igraju pred tobom noseći svečani venac,
Zaručnice i zaručnici, ruka u ruci!
Putuj, dušo, nazad ka drevnoj misli,
Ne samo kontinentima, morima: sopstvenoj svežini,
Nežnoj zrelosti semena cveta,
U postojbinu napupelih biblija.
Leti, dušo, slobodno, ja s tobom i ti sa mnom,
Započnimo da plovimo oko zemlje,
Njenog čoveka - i okret njegovog uma,
U drevni raj smisla,
Nazad, nazad ka rađanju mudrosti,bezazlenim slutnjama,
Ka lepoj zori svemira.
Više ne možemo čekati,
Ukrcajmo se na brod, o, dušo, i mi,
I srećno zaplovimo besputnim vodama,
Kako bismo oduševljeno leteli prema nepoznatom predelu,
Terani krilom vetra (ti ćeš se priviti uza me, a ja uza te, dušo)
Veselo pevajući pesmu našega Boga,
Gromku pesmu srecnog otkrića.
Kikoćući se, između mnoštva poljubaca
(Ostavi drugima ogovarane, jadikovane zbog grehova, grižu, ulagivanje.)
Dušo, dopadaš mi se i ja tebi.
I bolje od popova verujmo u našeg Boga,
Ali ne smemo da zadirkujemo misteriju Boga.
Čujem pesmu Amerike
Čujem pesmu Amerike, čujem raznolike himne.
Pesmu strojara: svaki peva svoju da bude sretna i jaka;
pesmu tesara, dok mjri svoju dasku ili gredu,
pesmu zidara, dok se sprema na rad ili ga ostavlja, prekida,
pesmu lađara o svojoj sreći na svojoj ljusci,
pesmu mornara na parnome čamcu, p
ostolar peva sedeći na svojoj klupi, klobučar s nogu,
pesmu drvodelca, pesmu orača na svom polasku ujutro, na podnevnom
odmoru ili na zalasku sunca,
prekrasno pevanje majke ili mlade žene za poslom, ili devojke pri pranju ili
šivanju;
svako peva o onome čim se on sam bavi isključivo;
po danu što pripada danu – a po noći društva momaka, krepko, prijateljski,
s otvorenim ustima pevaju svoje snažne melodične pesme.
O kapetane! Moj kapetane!
O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!
Pobedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.
O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Čuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube ječe i zastave se viju,
Za tebe venci, cveće, i ljudi što se stiču
Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno kliču.
O kapetane! Oče!
Ko u snu nekom gledam
U naručju mi ovde ležiš
Mrtav i ledan.
Usne su mu blede, mirne, kapetan samo ćuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne ćuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja- setan i biedan
Palubom šetam, gde leži kapetan,
Mrtav i ledan.
