Pismo mladom umetniku novopridošlom pod okrilje Crkve*
„Lepota će spasiti svet“
Dostojevski, Kami
Kada hoćeš da pišeš, moraš biti potpuno bezbrižan. Oslobođen svakog tereta. Lak kao pero. Na obzorju tvojih misli, ni toga dana, ni te sedmice, pa čak ni toga meseca, tih meseci… ne sme se nazirati nikakav oblačak koji bi svojim pritiskom opterećivao lepršavu lakoću rasterećenosti i spokoja koju valja da dostigneš. Tek kada na krajnjim, jedva primetnim rubovima tvojih predosećanja, veoma daleko, možda ceo život unapred, ne bude ničega, osim prolećnog odsjaja lednika, čiji divlji i zastrašujuće surovi miris naslućuješ, da bi potom nesumnjivo jasno osetio kako prodire i ispunjava sve što se ukazuje kroz otvorena okna… Kako, najzad, do vrha zaposeda odaju u kojoj sediš. Kada shvatiš da se tvoja odaja, zahvaćena neprimetnim i nenasilnim vihorom, odvojila, kao što bujica nekada odvaja ostrvca zemlje od zdanja čiji je deo, i da je otputovala predaleko, obrevši se u rukavcima drugačijeg vremena, toliko različitog, da bi sa pesnikom mogao reći:
We were the first
That ever burst
Into that silent sea …
Tako da se, kada bi otvorio vrata više ne bi susreo sa poznatim hodnikom, već bi odmah, tik iza tvoga praga, pukao vrtoglavi zjap bezdana, nateravši te da ustukneš i zalupiš vrata… Tek tada bi, možda, tvoj um počeo da zadobija vedrinu i hitrost, da postaje proziran i svetao. Oslobođen svih balasta, poput balona punjenog helijumom iz koga su odbacili sav teret, tvoj um će se bez napora uzdizati i, verujem, dospeti u oblasti razređenog vazduha, osvežen i podmlađen, zadovoljno uviđajući da se nalazi na mestu mira i sabranosti, negde veoma visoko iznad pređašnjeg života, čije ga strele ovde ni izbliza ne mogu ugroziti. Pre nego što počneš da pišeš, pospremi prostor u kome radiš, kako nikakavnesklad ne bi remetio jasnoću tvojih misli. Zaključaj vrata, odlučan da ne otvaraš, ma ko dolazio da te traži.
Neka niko ne zakuca na dveri,
Neka se ne začuje ničiji glas …
Zatvori prozore da te buka (u mom slučaju zvuci prirode) ne bi onemogućila da uroniš u sebe, u potpunoj tišini osluškujući šumove u samo tebi pristupačnoj, osunčanoj odaji tvoga surevnjivog koloplet-hodnika. Ukloni sve sa radnog stola, vlažnom krpom obriši prašinu tako da zamiriše drvo. Nađi tabak hartije koji ti se posebno dopada, na kome, naravno, ranije ništa nisi pisao. Mesto na kome stojiš je sveto. Ništa od onoga što zapišeš neće vredeti, ako svaki put iznova nije proizneto iz devičanskog doživljaja, iz neponovljivosti onoga što iznosiš, iz nesumnjive vere da si na svet (ali ne ex nihilo) doneo novo biće, zaronivši u nepresušno vrelo nadumnog Smisla. Da si na trepavicama doneo u ovaj svet, doduše, tek jednu Njegovu kap, ali kap koja će, i pošto je na jezik ovog sveta prevedena jedinim mogućim putem, venčavanjem dva pojma koji se nikada ranije nisu poznavali, ŽIVOM METAFOROM, sačuvati nešto od svoga onosvetskog porekla, hraneći ovdašnju stvarnost jedinom hranom koja istovremeno i zasićuje, i otvara sve veću glad. Tvoje pisanje, između ostalog, treba da se rodi iz krika de profundis. (Tako o molitvi govori i jedan od najvećih savremenih svetogorskih staraca. Iako znamo, objašnjava on, da je molitva razgovor, u početku se ona svodi na naš vapaj: „Trebalo bi, kao kada ti se čini da će se srušiti krov od mnoštva glasova, ili kada osećaš da će ti se grudi pocepati jer iz njih prodire strahoviti vapaj, trebalo bi nešto takvo da se desi u našoj molitvi, da bi nas čuo Bog. On to hoće“. On još tvrdi, i to bi uvek trebalo imati na umu, da je u početku duhovnog uzrastanja naša molitva rvanje sa Bogom). Ne iz krika očajanja, ili možda upravo iz svetog očajanja, iz onog bezglasnog kidanja nutrine koje je, kada više o odgovoru nisi ni razmišljao, i upravo onda kada si mu se najmanje nadao, otvaralo Nebesa. Taj krik odjekuje u delima svih istinskih umetnika, svih nelažnih molitvenika. Bez obzira da li su prošli iskustvo velikog greha. Jer, moramo proživeti „ćutanje Neba“ kako bismo bili isceljeni od velike gordosti. To je krik užasom skamenjenog čoveka pred Mrtvim nebom. To je ječanje onih koji se, i u toj meri su njihove patnje snažnije, sećaju da nije oduvek bilo tako. Onih koji se sećaju Živog Neba. Pashalnog Neba čiji je doživljaj u vizantijskoj arhitekturi porodio „nagnuto Nebo“ hramova. Nebo onih koji tragaju za izgubljenim vremenom. Mrtvom Euridikom. Onih koji se, pre nego što će „potonuti u nežnu svirku svoga ludila“, sećaju kako je „u golom granju svetkovalo nebo“. No, bezuslovnom ljubavlju prožeto, majčinski brižno Nebo koje natkriljuje i miluje svojom mlakom utrobom. Nebo koje je Dostojevski sreo kod Kloda Lorena. Nebo onog mučenika suludog pogleda koji se, pre velikog brodoloma, podstaknut suncem okupanim, hiljadu kopalja dubokim nebeskim prostranstvom nad Torinom, prisetio trenutaka kada je njegov život bio sunčano spokojan, te je zapisao da „još živi Stari Bog“, do tada bljujući jed i očajanje u rečima: „Bog je mrtav“. Kako smo došli do toga da je Bog za nas postao mrtav? Da je Nebo za nas umrlo, izgubilo preko noći svoju beskonačnost i beskrajnu tajanstvenost? I ne samo Nebo. Kako smo usmrtili sve oko sebe, ljude i zvezde, bilje i životinje, vetar i kišu, ukuse i poglede?
U filmu „Žrtvoprinišenje“ Tarkovski glavnom junaku daje da iznese povest za koju verujem da je, iako to nije od presudnog značaja za ono što želim da ti kažem, iz njegovog života. Kada je, pripoveda junak Aleksandar, jednom prilikom posetio svoju ostarelu i bolesnu majku, poželeo je da nešto učini za nju i iskaže svoju ljubav. Primetio je da dvorište oko kuće nije bilo odavno održavano. Zasukao je rukave, uzeo alat i danima je plevio korov, kopao i riljao, iznosio otpatke trave i šiblja. Napokon, kada je, zadovoljan sobom zbog okončanog posla, seo da se odmori, osmotrio je vrt. Shvatio je da je, uprkos najboljim namerama, učinio nešto užasno. Pređašnji izgled vrta, premda neuređenog, imao je svoju lepotu. Lepotu koju je sada on, rukovodeći se brzopleto zdravorazumskom predstavom o lepom, potpuno uništio. Kako kod istinskih umetnika, kakav je i Tarkovski, ništa nema ili ne bi trebalo da ima slučajnoga, verujem da i ova priča, pogotovo što za njom nije usledilo njeno diskurzivno tumačenje, ima svoj duboki simvolički smisao. Ta jednostavna i mala priča za mene predstavlja povest čovečanstva, ovog našeg, evropskog i evropeizovanog. Tema je, naravno, preopširna, višestruko prevazilazi moje moći, no ipak ću pokušati da ti ukratko o njoj kažem. Kada su se zapovesti Gospodnje čoveku učinile preteškim, zato što je već počeo da se uzda samo u sopstvene snage, tada je Boga doživeo kao nepodnošljivog nametljivca i nasrtljivca na ljudsku slobodu. (Još jednom pažljivo pročitaj Poemu o Velikom Inkvizitoru). Pobunjeno čovečanstvo je, isprva jedva primetno, pa sve glasnije, počelo da propoveda da je čovek mera svih stvari. A ako je čovek doista mera svega, to znači da je put ka Bogu, bespočetnom i beskonačnom, bio zatvoren. Čovek je sada mogao jedino da Ga stvara po svom liku i podobiju, i to je učinio. Tako je ispalo da je Ja jednako Ja. Izgubljeno je učenje o tome da čovek, sada i u Večnosti, može nadrastati neprekidno pojam čoveka, a pri tome ipak ostati čovek. Učenje o oboženju, to jest da čovek može postati bog po blagodati. Njegovo mesto zauzela je zamisao o samooboženju, o tome da čovek može nadrasti sebe svojim silama. Da se može podići sa zemlje vukući sam sebe za kosu. Čovek kao mera svih stvari i središte svega stvorenog tražio je Boga oholim razumom, pretvarajući svoga Tvorca u predmet saznanja i, naravno, nije Ga nigde mogao naći. Zaboravio je osnovne preduslove poznanja Boga, pokajanje, smirenje i ljubav koji su, međutim, samo ono što čovek može da učini sa svoje strane, prikazivanje dobre volje, objavljivanje želje za saznanjem, ali se ne mogu uzverati na nebo i zgrabiti Boga. Jer, Bog mora prvi poželeti da nas upozna, da bismo mi upoznali Njega. Čovek, zapravo, ne može upoznati ne samo Boga, nego ni bližnjega, ili bilo šta u Božijoj tvorevini, tajnu nekog cveta, kako to neko reče, ako se tajna onog drugog dobrovoljno ne raskrili za njega. A jedino što nas izvodi iz samozatočenja; što drugoga obezoružava otvarajući njegovu tajnu, obogaćujući nas, šireći naše biće nečim što, napokon, nije više samo naše Ja; Ja koje je, izludelo od gladi, proždiralo samo sebe, iščezavajući; Ja „jalovo kao mesečeva kora“, bez vremena i prostora, ali ne i večno; jedini, dakle, izvor života za naše Ja jeste ljubav. Ljubav strpljiva, ljubav usredsređene pažnje, pažljiva ljubav. Nigde ne pronašavši Boga, ljudski razum je rekao: „Ako Boga nigde nema, onda sam ja Bog“. Od toga časa je ljudsko srce, taj organ bogopoznanja, počelo da se zaleđuje od gordih, satanskih pomisli. Čovek je bližnje i prirodu stao da posmatra isključivo kao predmet (objekat) zadovoljenja svojih potreba. Ledeni razum je postao jedini čovekov rukovodilac u svim njegovim delima. Razum je u nama neprimetno porodio nepodnošljivu mržnju prema svemu što svedoči da on nije jedini i neprikosnoveni car svega stvorenog.
Postavio si mi nekoliko pitanja koja zahtevaju opširne odgovore. Ubrzo mi je došlo na um da ću ti najbolja objašnjenja dati ako ti iznesem priču o mom veoma bliskom prijatelju. Jer, njegov život podseća i na tvoj, i na životne puteve tolikih mladih ljudi. Nekoliko godina pre mene odlučio je da napusti, kako mi to kažemo, „svet“. Neposredno pre toga me je posetio. Bio je veoma dobro raspoložen. Zapravo, mogu reći da ga nikada nisam video u tako dobrom raspoloženju, ako je to prava reč za stanje u kome se nalazio. Jer, nije u njemu došlo samo do sitne i prolazne promene. Njegov život je, naime, načinio suštinski i nepovratni zaokret. No, o tome nameravam da ti pišem. Prilikom našeg poslednjeg susreta on mi je predao svoje dnevnike, koje je godinama vodio, kao i, uostalom, gotovo sve što je do tada napisao. Verovatno je i sam predviđao da zabeleške o njegovom životu ne bi trebalo da kojim slučajem nestanu, a smatrao je da ću se ja najbolje pobrinuti o njima. Tada mi je rekao da ih mogu iskoristiti kada i kako budem smatrao za shodno. Prvih nekoliko godina sam znao gde se nalazi. U pismima mi je opisivao i svoj pređašnji, i sadašnji, iskušenički život. Pisao mi je dosta kasnije i o svom monašenju. Ubrzo potom pisma su postajala sve ređa, da bi, najzad, potpuno prestao da mi se javlja. Čuo sam zatim da je prešao u jednu vrlo daleku obitelj. Pretpostavljam da je želeo da bude što teže dostupan njegovim prijateljima koji su mu povremeno dolazili u posetu. Žalio mi se pre toga da ljudi iz sveta ne mogu da razumeju da je monah u početnom razdoblju borbe primoran da vodi „egoističan život“. Time je hteo da iskaže dobro poznati stav istočnom monaštva da je monah, na prvom mestu, molitvenik za ceo svet. A da bi to ikada postao, makar i u najmanjoj meri, mora se od sveta odvojiti. Međutim, čak i ako dobije ovaj dar, monah ostaje daleko od sveta, ili u svet odlazi, u veoma retkim slučajevima, samo ako je potpuno uveren da je na to pozvan. Moj prijatelj je rođen u jednom gradu na obali Save. Njegov otac mu je pričao, kako je kao dečak sa roditeljima, tokom Drugog svetskog rata, kada bi im okolnosti dozvoljavale, odlazio na izlet na reku. Nekada se dešavalo da, dobro obučeni, izađu na rečnu obalu tokom zime. Časteći se oskudnom užinom, nekada su uživali u prizoru ogromnih santi leda koje su dostojanstveno i neužurbano putovale. Nekada je, pak, cela reka, koja je u tom delu svoga toka veoma široka, bila okovana ledom. Njegov otac je zamišljao, ili je možda poverovao nečijoj šali, da su sve te sante, i sav taj led, doputovale sa Severnog pola. To ga je veoma uzbuđivalo i raspaljivalo njegovu maštu. Kada bi, međutim, led bivao manji, jedan njihov sused je čamcem isplovljavao na sredinu reke. U čamcu se nalazilo bure, prekrivano granjem, a taj sused je sa puškom bio skriven u buretu i tako je lovio divlje guske. Moj prijatelj mi je, mogu reći, čak sa bolom navodio ovu priču. Sa bolom, kažem, jer je reka koju je on kao dečak pamtio bila potpuno drugačija. Grad je i u njegovo i u vreme detinjstva njegovog oca ležao tek koji minut hoda od same rečne obale. Pa ipak, izgledalo mu je posve neverovatno da su ljudi nekada, pre samo trideset, četrdeset godina mogli loviti divlje guske na ovakvoj reci, kakvu je on sada poznavao. Okovanoj i podjarmljenoj sa dva mosta, prezasićenoj otrovima koji su svakim danom ubijali po neku od njenih tajni, tako da je, najzad, prestajala da bude nešto drugo, što nas svojom drugačijošću uzbuđuje, što nas svojom drugošću obogaćuje. Čak je i ona reka iz njegovog (moga prijatelja) detinjstva izgledala neuporedivo neukrotivije i tajanstvenije od ove koju je posmatrao kasnije, kao student. Često je izlazio na njene obale, šetajući se povremeno i daleko od grada, tražeći onu pređašnju reku, ali je nije nalazio. Razmišljajući o tome, prvo je pomislio da je on, i jedino on uzrok ovoj promeni. Zapravo, da je reka njegovog detinjstva bila ista kao i ova sada, ali da on to ne može više da primeti jer se promenio. Naposletku je, ipak, došao do zaključka da su se promenili i on i reka. Da su se promenili vreme i prostor u njemu, ali i van njega. I užasnuo se što su se spoljašnji vreme i prostor u toj meri promenili samo za nepunih dvadesetak godina. A priča njegovog oca o santama leda (za koje je otac u svojoj detinje nesparušenoj uobrazilji, uobrazilji koja sve mora da zamišlja kao beskrajno, koja živi od beskonačnosti, verovao da dolaze sa Severnog pola), selila se u mislima moga prijatelja u neko pradavno i gotovo mitsko vreme, kao da je bila „iz Avramovog doba“, i, premda nije mogao da poveruje da se takvo vreme više ikada može vratiti, on bez te vere nije mogao da živi. Stojeći na obali te reke, „jalov kao mesečeva kora“, od čega je, onda, živeo, ako je još uopšte bio živ? Sante leda već odavno nisu, noseći miris neistraženog, čovekom neoskrnavljenog i prizemljenog, promicale rekom. Uskoro među stanovnicima toga grada više neće biti nikoga ko bi se sećao tog prizora. Tada mu je sinula misao, kako mi je više godina kasnije ispričao, da sve, ipak, nije izgubljeno dok još postoji sećanje na taj prizor. Da taj prizor ne sme pasti u zaborav, jer bi, kako mi je objasnio, a ni sam nisam siguran da li je tačno znao pravi smisao svojih reči, njegovim nestankom zanavek bila izgubljena jedna „bremenita Božija misao“. Ako je, dakle, još bio živ, živeo je od sećanja na tu sliku, koja je nekada bila posve uverljiva, opipljiva, kao da ju je mogao dodirnuti, a nekada bi, pak, bila bleda kao utvara. Kada bi zimi sedeo za radnim stolom, jer on se trudio da piše i pišući da sebi objasni šta se to izgubilo iz njega i šta je to što je nestalo iz prirode, a što je u njemu i u prirodi zračilo spokojem (rekao mi je da je upravo reč „spokoj“ bila ta oko koje se u njegovom životu sve okretalo i ka kojoj se sve sticalo), činilo bi mu se povremeno da u ledenom bledilu zimske svetlosti vidi nešto što je retko primećivao u svome gradu, i ne samo u gradu, već i u svojoj zemlji, i što nikako ne može poticati iz tih krajeva, čak ni sa tog dela kontinenta, nešto što mora biti da je doputovalo iz velikih, veoma velikih daljina. Osećao bi jasno miris tih predela, neka nepoznata stud bi, iako je soba bila ugrejana, prodirala kroz prozore i zidove, obuzimala radosno njegovo telo koje bi se najednom prenulo i oživelo. I on je, slično njegovom ocu, verovao čvrsto da je sticaj povoljnih ciklona dognao u njegov grad, u njegovu ličnu skučenost i teskobu, i tu svetlost, i te mirise i tu studen, upravo kao odsjaj ledenih planinskih venaca Severnog pola. Primetio je, ipak, da ga takva maštanja, pošto se ponove nekoliko puta, ipak ostavljaju praznim i nezadovoljnim. Kopao je po sebi, tražeći poreklo nezadovoljstvu. Jedan od narednih zimskih dana prevazišao je sve prethodne. Vladao je mraz, svuda je prodirao miris velikog snega koji je zatrpao grad, pretvorivši ga u smernu i malu ljudsku nastambu, najednom smanjenu i šćućurenu, okruženu ne više civilizacijom, već nepreglednom zavejanom pustarom. Puteva kao da više i nije bilo, jer su ih prekrivali debeli nanosi i smetovi. Zapravo, u jednom utilitarnom smislu, i nije ih toga časa bilo. Jer, kada bi neko bacio pogled iz aviona, opazio bi kako netaknuto prostranstvo beline remeti tek po neka tamnija mrljica kuća, koje proviruju stešnjene teškom snežnom kapom, i daju glasa o sebi veselim dimnim stubovima. Razdaljine su se višestruko povećale usled neprohodnosti. Kao da se uvećao grad u kojem je živeo, ali i njegova zemlja i, najzad, cela planeta. To znači, razmišljao je on, da je prostor, ipak, relativan pojam. Veoma je voleo, kako mi je objašnjavao, časove velikih vremenskih nepogoda (ali ovaj sneg nikako nije mogao nazvati „nepogodom“), jer su se tada ljudi ponašali odjednom prirodnije ili, možda, primirenije, i to je čoveku prijalo, što je on mogao da primeti na licima prolaznika. Pogotovo što se tada u neobičnim okolnostima nije nalazila samo jedna osoba, već ceo grad, oblast, a ponekad država ili, čak, nekoliko država. Smatrao je, dalje, da je jedan veoma visoki dimnjak toplane koja je grejala nekoliko velikih naselja (a dimnjak se video iz ogromne udaljenosti), upravo zato što je pokazivao ljudsku malenost pred vremenskim stihijama, kao znak nužde, „bio najistinitiji spomenik koji se tu uzdizao“.
Verovatno da je čovek nekada, kada su konji bili najbrže prevozno sredstvo, morao imati neuporedivo više nečega što bi on, možda, nazvao smernošću, koja je bila plod proste činjenice da je, da bi se otputovalo do nekog „udaljenog“ grada, bio potreban ne samo veliki napor, već i znatno vremensko razdoblje, a sve je još bilo skopčano i sa opasnostima i neizvesnostima koje putovanje podrazumeva. Negde je pročitao da je Tolstoj smatrao kako je železnica đavolska rabota ( i to u zemlji tako velikih rastojanja!), te da je zbog toga smislio da Ana Karenjina strada upravo pod točkovima jednog voza. A kada je već u mislima bio u Rusiji, počeo je na svoj način da tumači opčinjenost Srba ovom najprostranijom zemljom. Rekao mi je, naime, kako je osnovni razlog srpske zanetosti Rusijom ležao u njenoj neizmerivosti, neiscrpnosti i neistraživosti, usled njene veličine, dok je Srbija za duh svoga naroda bila premala i pretesna, a dešavalo se u njenoj povesti da je i nestajala, barem u pogledu slobodnog i nezavisnog postojanja. No, zar nisu pojmovi neizmerivosti i slobode, ali ne državne, već lične slobode, bili u nekoj suštinskoj vezi? Zar nije čovek slobodan samo kada obitava u neizmernom i neograničenom? Svakako da je prirodno, nastavljao je, što su se Srbi iseljavali u Rusiju, zbog iste vere i iste krvi, ali postojao je i jedan suštinskiji razlog, koji je dobro mogao da primeti samo neki pesnički duh, duh koji se i sam danonoćno rve, na život i smrt, sa izmerivim, opisivim i konačnim. Duh Crnjanskog. I nije slučajno što je dar ovoga pesnika odabrao da se preselenje odigrava upravo u proleće, u vreme uzdržano-neobuzdane Pashalne krasote prirode, i da je put zapravo neprekidni blagi uspon, kome, iako putuju danima, nikako ne naziru kraj, a proleće biva sve raskošnije, jer kako bi drugačije i moglo biti, zar i sam put, prilaz jednoj za um neshvatljivo ogromnoj, zemlji još ni izdaleka potpuno istraženoj i prošestarenoj, i može biti drugačiji, do put kroz nedogledne čudesnosti? „To su bili zreli ljudi“, nastavljao je on, sećam se, približno ovim rečima, „daleko od dečačkog doba moga oca koji posmatra sante leda i veruje, iako bi se njegova vera skršila u prah samo kada bi na trenutak trezveno razmislio, ali tolika je snaga potrebe u njemu za novim, i uvek novim, veruje da sante leda dolaze sa
Severnog pola, a Srbi koji se sele u Rusiju veruju da je neprekidni rast njihovog ushićenja nezemaljskom belinom vaskrsavajuće prirode samo uvod u još sasvim nepredvidiva i nezamisliva ozarenja, od kojih mora biti da je ta Rusija, Rusija iz njihovih i snova predačkih, jedino i isključivo sazdata, i da će i njihov život, nema ni najmanje sumnje, biti isti takav, samo kada se jednom dokopaju svoga odredišta. Zar nisam i sam, kada smo tokom školskog raspusta provodili leto na imanju naših prijatelja uz samu Savu, čitajući prvi put Rat i mir, smeštao neuporedivo veći prostor ovog romana u jedan predeo koji i nije bio tako daleko od grada, kao što mi se to tada činilo, nenasilno razmičući njegove međe, i raspon neba nad njim, sve dok se nije izjednačio sa razmerama oblasti u kojima su se događaji odvijali. No, kako je događaja ipak bilo isuviše, morao sam po neki kraj oko imanja naših prijatelja da koristim dva ili tri puta, ali to mi nije ni najmanje smetalo, naprotiv, time je taj prostor zadobijao samo još veću tajanstvenost, kao da su u njemu bili skriveni nevidljivi, jedino upućenima poznati ulazi u drugu, inače veoma daleku oblast, u drugo, prohujalo ili buduće vreme. No, ako je ovde bila reč o prožimanju jednoga u neku ruku malog prostora onim drugim, o čijim se krajevima samo zna po čuvenju, iz priča onih retkih osoba, koje nismo lično upoznali već su nam govorili da ih je neko nekada znao, prostora u kome se može dogoditi jedino to da nas na jedan neshvatljivo angelski i snoviđenski način, zauvek, voli čudesno biće poput Nataše Rostove, u poređenju sa tim preobražavanjem moje stvarnosti, koja me nikako nije mogla zadovoljiti, jer nije ni po čemu ličila na stvarnost Rata i mira, ili na onu stvarnost koju sam ja iz ovog romana srcem izvukao, kao dete ne shvatajući piščeve složene zamisli i pamteći samo ono što me je neodoljivo privlačilo, u poređenju, dakle, s tim bila je nešto drugačija, ali po prirodi ista moja vera, zasnovana na smešnom ubeđenju da ruska mera za razdaljine „vrsta“ mora neizostavno imati veze sa jablanovima (!) koji su, kako sam sebi predstavljao, sve po nepreglednim redovima i vrstama bili sađeni u Rusiji, te da je Rusija neizostavno tamo gde ima jablanova. A jablanovi su slučajno u velikom broju rasli na dalekoj susednoj obali Save, koja se razlikovala od naše svojom okomitošću i žutom bojom gline, odakle su u predvečerjima dopirali pucnji bičeva nevidljivih svinjara, zvuk crkvenog zvona sa belog tornja od koga se nazirala samo gornja polovina. „Moja mašta nije mogla da ne bude u neprekidnoj vatri ushićenja s obzirom da je ta zemlja sazdana sve od najuzvišenije ljubavi i obećanja večnog blaženstva, bila tako blizu, da sam čak i njene prve stope mogao neutaživo da upijam pogledom, goreći danonoćno od čudne ljubavi, premda nisam mogao da shvatim ko bi mogao biti njen predmet. Zar sam tada i mogao pretpostaviti kako ću, mnogo godina posle moga posmatranja druge, udaljene obale Save, iza koje se nalazila Rusija, ali i ono najprivlačnije i najneodoljivije u njoj, Sibir, sa toliko brojnim rekama većim i od, po našim, evropskim merama, ionako izuzetno velike Volge, što je sibirske reke činilo mitskim bićima i nadrekama, kako ću, dakle, ličiti jednoga dana na onoga mladića koji je stajao na obali jedne od njih, na obali Irtiša, posmatrajući na drugoj strani mameću neomeđenost stepe. „Na imanju naših prijatelja ostajali bismo celo leto. Svakim minulim danom osećao sam da se u meni taloži i narasta jedno novo prostranstvo, prostorno i vremensko, istiskujući neprimetno sećanja na grad, školu i drugove. Prostor koji je rastao unutar mene kao da je rastao i van mene. Osećao sam da svakim novim svitanjem neka ogromna ruka odguruje grad sve dalje od nas, dok se najzad nismo od njega toliko udaljili, da je gotovo prestao da postoji u mojim mislima. Šljunkovitim putem koji je išao nasipom tik uz kuće u kojima smo boravili mogli su doći, smatrao sam, samo neki nama posve nepoznati ljudi, neobičnog izgleda, čudnih običaja i stranog jezika. Čak smo se i mi, upijajući vazduh tog okruženja, hraneći se njegovim ukusnim plodovima, satima upijajući pogledom, zaseli pod neku divlju jabuku u ničim pomućenoj dokolici, mirisno nebo iznad njega, postepeno preobražavali, tela su nam postajala opaljenija, vretenastija i duža, koža je imala sasvim drugačiji miris, oči su nam se caklile od ove, do sada neupoznate radosti, u njima se nazirala začuđenost i upitanost: otkuda dolazi sve ovo i šta sve još može doći?“ „Ali onda bi, posle nekog neodređenog isečka vremena, jer ja sam potpuno gubio predstavu, ne samo o danima i sedmicama, već i o mesecima koji su prošli, bez ikakve najave pala prva velika kiša, koja već nije ličila na one letnje provale oblaka, i ja bih istoga časa shvatio da se obistinjuju moji vešto i duboko skrivani strahovi, da ovo ipak ne može večno da traje, i već narednog trena u besprekornu osunčanost moga sveta počela bi da uplovljava duboka senka sete, čije sam naznake predosećao tokom leta, posmatrajući kako na zapadu gasnu poslednji titraji dana koji je po svemu, samo da nije bilo njegove neodvojive družbenice večeri, mogao biti nazvan savršenim.“ Nisu, najzad, to bila samo leta i zime, niti, pak, jedino njegovo detinjstvo, jer bi život bio pretežak, ako ne i nemoguć, kada bi bio sastavljen isključivo od stradanja i kada nas ne bi posećivali retki, ali spasonosni, trenuci predaha. Iako je znao da nikada ne bi mogao da provede ceo život u njemu, voleo je grad svoga rođenja. Posećivao ga je, premda ne isuviše često. Posebno je voleo da dolazi u jesen. To doba mnogi ne vole, ali on je nalazio da je lepo kao i svako drugo, ali na svoj način. Negde daleko u sebi osećao je naviranja uzbuđenja posmatrajući promene u prirodi. On se nije rukovodio kalendarom. Obično mi je govorio da po svom, unutrašnjem osećanju tačno zna kog dana je počela jesen, ili neko drugo godišnje doba. Tada bi mi se javljao i govorio: „Da li si osetio? Danas je došlo! Nema nikakve sumnje.“ I dodavao bi, već prema tome o kom razdoblju je bila reč: „Srećna ti jesen!“, ili: „Srećno ti proleće!“ Posmatrao je, dakle, promene koje se dešavaju s novim poglavljem godine, koje su se ogledale ne samo u prirodi, već i u ljudima. Iz pisama koja mi je slao, vidim da je ponekad, ležeći u postelji, još sasvim nerasanjen, s prvim tračkom svesti, po mirisu, kao i po osobenoj studi koja je prodirala u nozdrve, shvatao da je jesen toga dana, ili te noći, dok je on spavao, neprimetno uplovila. I svaki put se ponavljalo isto, čim bi postao svestan tog novog prisustva, nazreo bi negde duboko u sebi, kako mi je pisao, „pridolaženje i zgrušavanje senovitih i smeđih predosećanja“, osluškivao bi „svirku jedva raspoznativog ječanja, preklinanja“, čuo bi kako u njemu „sve odjekuje vapijanjem, kako se sve grči i kida od ovog zova koji je neizostavno tražio utaženje“. Ali, kome je sve to bilo upućeno, to nije razumeo. Svaki put, dakle, zbivalo se u njemu istovetno stanje, koje je pamtio još od najranijih godina i, što je vreme više prolazilo, to isto stanje je postajalo sve nabijenije iskustvom neuslišenosti, uzaludnošću vapaja, neposustajućim nadanjem, potresajućom čežnjom. Upravo, imao je utisak da su u prvom času susreta sa jeseni u njemu iskrsavale sve pređašnje jeseni, svi njihovi usponi, slomovi i stremljenja, pretvarajući se u jedan, sve osnaženiji i silovitiji, onemeli proplamsaj. I pored velikih promena koje su se u njemu dešavale, koje su bile ponekad tolike da je, verovatno i s pravom, mogao reći da više nije onaj isti od pre nekoliko godina, ovo grčevito ječanje je ostajalo istovetno u svojoj osnovi, svakom godinom bivajući sve jezgrovitije. Osobito je voleo ovo razdoblje, priželjkujući često da se ono, uprkos stradanjima koje je nosilo, pretvori u trajno stanje, jer je znao da sada „uplovljava u dane uronjavanja“, dane kada ga je obuzimala nesposobnost da otvori usta i progovori, kada ga je ophrvavala odvratnost prema govorenju, kao jednom činu toliko grubom i neshvatljivo bolnom, gađenje prema dugotrajnom izranjanju da bi se, najzad, izbilo iznad površine lomljivog i krhkog sveta u kome je hteo bezizlazno da prebiva. Sve njegove jeseni su vaskrsavale i sticale se u tom jednom trenutku, kao da su postojale uporedo sa vremenom, u sopstvenom rukavcu, i on skupa sa njima. I zaista, kada bi ustajao iz postelje i odgrtao zavesu, uočio bi da se svetlost promenila i da više nije bila ona, letnja svetlost sa svojom neponovljivom toplinom, zasićenošću i punoćom, već je ovo sada bila njena sestra, istkana od sjaktave prozračnosti i omamljujućih udaljenosti. Kada se nekome možda moglo pričiniti da su zemlja i nebo već trošili poslednje zalihe svoje raskoši, u poznim letnjim danima, sada se ono što je moglo izgledati kao zamor i klonulost pretvaralo u jednu sasvim novu, netaknuto svežu mladost koja je svojom silinom sve učinila novim, obnovljenim. Utisak svežine je bio veći i zbog toga što se promena odigrala ne pretapanjem, već naglo, u jednom vanvremenom skoku kojim smo se iz jednog sveta obreli u drugom i sasvim drugačijem, svetu potpuno različitih svojstava, a magnoveni čas u kome se taj skok odigrao ostao nam je nepoznat. Kao da je u mom prijatelju, to potvrđuju i njegova pisma, postojala pritajena zebnja da će doći i ta godina kada će se obznaniti da svet, da sve stvoreno, nema više ništa novo da kaže i podari čoveku. Da poput čoveka i svet prolazi kroz detinjstvo, zrelo doba i starost, kada neminovno dolazi do istrošenosti životnih sokova i do nestajanja. A ako bi tu misao domišljao do njenog kraja, obuzimala ga je nepodnošljiva jeza. Jer, to bi značilo da i ona Sila koja je sve stvorila, a koju on još nije znao kako da oslovi, takođe jednoga časa neizostavno dolazi do svoga poslednjeg dana postojanja i prelazi u ništavilo. Moj utisak je da je ovo strahovanje u slučaju moga prijatelja imalo posebnu snagu. Koliko mi je poznato, kada mu je bilo dvadeset godina doživeo je osećanje sopstvene smrtnosti. Nije tu bilo ničega racionalnog. Zato i kažem „osećanje“. Jednostavno, čitao je za radnim stolom kao i svakoga dana, da bi već sledećeg trena sa neponovljivom uverljivošću, koja nije izuzela nijedan deo njegove ličnosti, pa, kako mi je rekao, ni njegovo telo, doživeo da je smrtno biće i da će se neminovno suočiti sa licem smrti. To nije bilo samo saznanje da će jednoga dana umreti. On je osetio kako se upravo toga časa suočava sa onim poslednjim trenutkom svoga postojanja i da već prelazi u nešto potpuno nepoznato, što će možda biti i bezostatno gašenje njegovog bića, nepostojanje. Jezivi dah tog ništavila prožeo ga je celog. Toga časa njegov život se, mada to nije mogao odmah da shvati, iz korena izmenio. Gonjen dan i noć ovim osećanjem kao neposustajućim bičevanjem, u svim knjigama koje je čitao, u svemu što je činio, on se trudio samo oko jednoga. Da pronađe odgovor na pitanje: šta treba čovek da učini da bi se susreo spokojan sa licem smrti? Počeo je u ropcu da odbrojava dane i časove svoga života, koji sada više nisu proticali, već leteli, a on se nije ni za stopu približavao odgovoru na pitanje koje ga je morilo. Znao je jedino da, kako mu se činilo, život prolazi u nepovrat, a on nikako nije počinjao da živi, jer je pod „životom“ podrazumevao sasvim određen način postojanja od kojega u to vreme ništa nije imao. Upravo zato je i voleo da dolazi u svoj grad, ostajući, doduše, u njemu samo nekoliko dana. Izbegavao je susrete i posete. Želeo je prve dane jeseni samo za sebe. Da ih iskoristi do kraja. Da objasni sebi u čemu je ležala uteha koju mu je ovo doba pružalo. Da bi izbegao sretanja sa prijateljima, danju se šetao daleko van grada, obično nasipom koji je pratio reku. Razmišljao je o tome da se i u prirodi mogu primetiti pokreti slični onima koje je osećao u sebi. Kao da je i prirodu počinjao da potresa nekakav bezglasni plač, koji je ona skupljala i tajila u sebi, kao da se sve dublje povlačila u svoju surevnjivu samoću, bežeći čak i od pomisli na mogućnost razgovora, obarajući oči da ne bi došlo do susreta pogledima. Polja uz reku su „stenjala od nekog iskonskog bola, poražena nedostižnošću i razdvojenošću, opojno mirišući na skrivena previranja i trulenja“. Sada nije imao utisak da priroda presušuje, da postoji opasnost da će biti svedena na prazni geometrijski oblik. Naprotiv, zbog izobilnih kiša i preteći nabujale reke, zbog maglom i oblacima uskovitlanog neba i natopljene ravnice, izgledala mu je ona snažnije nego ikada, kao car koji prikuplja ljude iz svoje velike zemlje, ubrzano kuje oružje i sprema zalihe hrane, da bi sa proleća krenuo u ratni pohod. Kada bi se u povratku, u predvečerja, susretao sa prvim gradskim ulicama, i dalje je osećao moćni miris duboko navlažene zemlje, koja je u sebi nosila truleća i preobražavajuća semena, taj miris se osećao u celom gradu, po unutrašnjostima kuća, čitav grad je plivao u maglovitoj boji polja koja su ga okruživala, preslaba je bila betonska kora ljudskog prebivališta da bi se tome oduprla. Upravo u takvim trenucima imao je utisak da se čovek, podižući svoje nastambe, trudio da stvori utisak kao da one ne niču iz tih polja, kao da je nastojao da prikrije svaki trag njihovog postojanja i svaki spomen na njih. Razmišljao je o savremenim gradovima upravo kao o drskom nepriznavanju činjenice da oni izrastaju iz polja, da u davna vremena osim ove ravnice ničega drugog i nije bilo. Kako mi je jednom o tome pisao, „izvesno je da svet koji je čovek zatekao ne može biti jedina stvarnost, ono jedino spram čega čovek treba da se ravna. Bilo bi strašno kada bi bilo tako. Ti znaš koliko se ja mučim u susretu sa bilo čim konačnim, i još ne mogu sebi da objasnim
zašto je to tako. Postojanje je, nesumnjivo, prokletstvo ako se, kako kaže Niče, ovaj i ovakav život, i mesto koje smo u njemu, bezobzirnom borbom i gazeći preko leševa, uspeli da zauzmemo, večito vraća. Čoveku je, istovremeno, potrebno nešto više od ovoga sveta, ali upravo to nešto više, što ne znam kako da nazovem, ja nazirem u ovom i ovakvom svetu, štaviše, u njegovim najsvakodnevnijim projavama. Gotovo da još nisam bilo gde u umetnosti pronašao ono duboko zadovoljstvo, onaj duboki mir koji susrećem kada odem u prirodu i satima je, bez ikakvih misli, posmatram. Namerno se trudim da u tim trenucima nemam nikakvih misli, jer se u tom posmatranju rađaju sasvim nove i nepoznate misli. Posmatranje, recimo, neke šume uz reku preobražava i obnavlja čoveka, čisti ga od svega mrtvog i oživljuje neprekidno novim. Meni nikada ne mogu dosaditi zvuci prirode, kao što mi dosadi muzika najvećih kompozitora. Jer, u prirodi, pored njenih glasova, iza njih, nazirem nešto poput izvora nepresušno novoga, jednu tišinu koja je rečitija od svake reči. Najzad, ja otkako znam za sebe, kada toga nisam bio ni svestan, vrednost ljudi i umetničkih dela prosuđujem po prisustvu ili odsustvu ove tišine. Ubeđen sam da čovek koji odiše ovom tišinom zna više, ima više od onoga ko je ne poseduje, da je umetničko delo zaista ostvareno jedino ako iz njega, između reči, boja i tonova, govori ova tišina. Zar to ne znači da nam je ovaj svet dat ne da bi ga nadilazili potpunim poricanjem, već da bismo od njega učili kako da prevaziđemo i njega i sebe. Priroda nam je data kao putokaz za jedini pravac koji moramo da sledimo da bismo prevazišli i njenu i našu teskobu.“ U svom radnom stolu je kao veliku dragocenost čuvao crno-belu fotografiju koju je pronašao u kući svoga dede. Na fotografiji je bila prikazana upravo ta kuća, ali iz velike daljine, tako da se u perspektivi videla ulica koja se gubi ka horizontu. Ulica je bila gotovo sasvim pusta, bez traga od automobila. Sa leve strane pločnika, uz kuću, nazirale su se dve prilike u hodu. Jedna od njih je nosila kišobran, ali ne zbog kiše, već zbog jakog sunca. Fotografija je očigledno bila načinjena usred leta, ali na njenoj poleđini nije bilo zabeleženo o kojoj godini je reč. On je pretpostavljao da je verovatno snimljena neposredno pre Drugog rata. Na ovom snimku se potvrđivala njegova teorija, za koju nije držao da je nešto posebno originalno, da fotografije, ponekad, sasvim verno mogu preneti suštinu duha nekog vremena. Zato je i pretpostavljao da snimak nije načinjen posle Drugog rata, jer je verovao da bi to vreme, i njemu potpuno srodan prostor, prepoznao nesumnjivo po izvesnom odsustvu i ispražnjenosti, po tome što su, kako lica ljudi, tako i kuće i ceo krajolik obitavali u oštrim i ćoškastim oblicima, za razliku od onih blagih, zaobljenih i nepravilnih kojima se odlikovalo pređašnje doba. Na ovom snimku, međutim, nije bilo ni traga od matematički pravih i neumoljivih crta. Naprotiv, bilo je očigledno da kuća poleže pod nepretećim, milujućim pritiskom ravničarskog neba, osobito bujnog u leto. Površina ulice nije bila ravna, s obzirom da nije bila prevučena asfaltom. Dve prilike su se sa izvesnim naporom probijale kroz jezgroviti prostor, vreme nije letelo, nije se iz trena u tren ubrzavalo da bi, naposletku, od silnog ubrzanja dovelo sebe do samouništenja, jer na ulici nije bilo ničega što bi se kroz vreme i prostor kretalo prebrzo, narušavajući njihovo dostojanstvo, rastakajući njihovo preosetljivo tkivo, sa oholim likovanjem nekoga ko ih je nadvladao i bacio pod noge. Drveće koje se
naziralo nije bilo samo bedni i retki preostatak zatrte prirode. Ono je bujalo u svojoj neistrošeno svežoj, drevnoj krasoti, ono je bilo to koje je ovde bilo domaćin, onaj koji velikodušno pruža dobrodošlicu i utočište, a kuće su bile tek smerne i zahvalne pridošlice. Istovetni utisak koji je imao posmatrajući ovaj snimak obuzimao ga je i kada je u jesenjim predvečerjima sa polja ulazio u grad. Ponekad bi ledina na kojoj je grad iznikao, pisao mi je, postajala vidnija i stvarnija od ove ljudske naseobine, ne želeći da se preda, izvijajući se kroz mrežu ulica, probijajući se ispod tereta kuća i zgrada, sve dok napokon ne bi u njegovom pogledu potpuno prevladala, i tada bi jasno gledao onaj zastrašujuće lep, no opet pitom predeo, nepremrežen bilo kakvim putevima, još bez međa između kraljevstava i nepremostivih ograda između država, i od njega daleko veće, još nepremereno nebo, u kome su carovale jedino ptice. Tada bi mu se činilo da više ni na koji način ne može da živi u ovom sadašnjem svetu. Danima bi bivao potišten razmišljajući o pregustom spletu avionskih koridora, toliko čvrsto izatkanom da su se letelice, na tom nebu prošlosti koje je u retkim časovima video, i koje je u ona vremena izgledalo čoveku neuporedivo neistraživije i od najprostranijih okeana, sada čak i sudarale. Kasnije bi, opet, danima bio smrknut pročitavši da jedno pleme beduina u severnoj Africi sada više ne može da vodi pređašnji način života, to jest ne može da se seli po nekom samo njemu znanom nadahnuću, prevaljujući velike razdaljine na kamilama, zato što su sada to sprečavale međudržavne međe. Bio je uveren da će to pleme neizostavno nestati sa lica zemlje, presvisnuvši od tuge. Zar je tako bilo „u Avramovo doba“, mislio je? Ali onda bi, šetajući se zabačenim gradskim ulicama, da bi izbegao susrete, nailazio potvrde svojim nadanjima da, ipak, nije sve tako crno kao što izgleda, kao kada je u prozoru jedne trošne prizemne kuće, na istrgnutom komadiću papira, video nevešto napisani oglas: „Prodaje se krevetac“. „Ti znaš da sam ja u više navrata proputovao Zapadnu Evropu, kao i da sam značajno razdoblje svoga života proveo u jednoj od njenih prestonica. Ali, nigde nisam susreo ovakav prizor i, veruj mi, siguran sam da on tamo nije ni moguć. Da li vidiš koliko ima jednostavnosti u tom postupku, koliko smernosti? Oni verovatno nemaju novca da daju oglas u novine ili na radio. No, ko bi još oglašavao u novinama i na radiju prodaju jednog kreveca? Ko bi, da dovršim ovu misao, uopšte i razmišljao o prodaji kreveca, zar ga, kao što sam viđao da tamo rade i sa stvarima neuporedivo vrednijim, ali nešto izrabljenim, ne bi jednostavno izbacio na ulicu kako bi ga smetlari odneli. Ko bi tamo i pomislio da prodaje krevetac, jer zna da je gotovo nemoguće naći takvoga ko bi hteo da njegovo dete odrasta u tuđoj postelji, jer bi, konačno, hteo da ono odrasta u novoj postelji, dok će kod nas ova porodica, uveren sam, naći kupca, nekoga sebi sličnog, i zaradiće svoju bednu svotu novca. Još će, kada kupovina bude obavljana, sesti da popiju kafu i da kupca nečim počaste, razgovaraće kao da su se oduvek poznavali, a još je verovatnije da su zaista i dalji poznanici. Ko bi se, najzad, tamo usudio na ovakvo pabirčenje, jer tamo se nemaština i siromaštvo smatraju za sramotu, dok, evo, ovde vidimo da su upravo naterani nevoljom ljudi postali prirodniji. Najzad, da li primećuješ još i to kako se, čak i na primeru ovog papirića iznetog u prozor, dakle, na ulicu, kod nas ljudi još ne stide najprirodnijih i najneumitnijih događaja u životu, rađanja, smrti ili bolesti, tuge i radosti, već se i dalje rađamo i umiremo na ulici, veselimo zbog rađanja i naričemo zbog smrti na ulici, svima obznanjujući da smo samo smrtna bića, da smo sasvim bespomoćni pred velikom stihijom života, da samo ranjivi, preslabi, preosetljivi, da moramo da tražimo milost i sastradanje, i od ljudi, i od Nečega što je iznad nas. Još se nismo potpuno zatvorili iza zidova nepotrebite oholosti. Da li si primetio koliko su prirodna naša groblja, kao mesta na koja se zaista donosi i u zemlju polaže mrtav čovek, ono što je ostalo od njega, telo već pomodrelo, sa znacima raspadanja, ali se kovčeg zbog toga ne zatvara? Koliko ljudi odista tuguju zbog rastanka sa voljenim, izražavajući na taj način i sopstveni strah pred smrću koju ovoga časa gledaju licem u lice, ali kako, ipak, u svemu tome nema, čini mi se, beznadežnosti i očajanja. Ja volim da se šetam po grobljima. Ona za mene poseduju neku posebnu lepotu. Posmatram fotografije na spomenicima, nekada veoma stare, nekada su na njima sasvim mala deca, ili, pak, uvaženi ministri, industrijalci i generali, ali svima je zajednički isti, setni i preklinjući izraz lica, koji kao da govori: Živeo sam kako sam živeo, ali vi mi oprostite, setite se moje malenkosti, slab sam i nemoćan, želim da postojim. I ja volim postojanje kao vi, i ja, poput vas, imam divnih i dobrih strana, nije sve bilo samo loše. Tražim vašu ljubav. Posmatrajući te fotografije, imao sam utisak da je sa lica tih pokojnika nestalo sve ono što je u njima bilo prolazno, a da je preostao samo skrušeni pogled bića koje se susreće sa prevelikom tajnom i moli, kao dete, za milost. Ponekada sam u evropskim gradovima takođe odlazio na groblja. Ali tamo kao da nije bilo ni trunke stvarnog prisustva smrti. Kao da ispod nadgrobnih ploča i uvek svežeg cveća nije trunulo nečije telo i kao da neko nije dolazio često na taj grob, razmišljajući o daljoj sudbini preminuloga. Kao da su pokušavali da prikriju silovitu stvarnost smrti, i ne samo da je prikriju, već, ako je moguće, da pokažu kako je uopšte i nema. No, zar nećemo nestati iz ovoga sveta, kao toliki neizbrojni milioni ljudi pre nas? Zar nas ta pomisao ne primorava da razmišljamo dan i noć o smrti i susretu sa njom? Jer, ako ne želimo da prihvatimo da je naš život bez preostatka poraz, mi moramo naći načina da se sa licem smrti susretnemo potpuno spokojni ili, još tačnije, savršeno radosni. Zar se i nas neće, kada prođe nekoliko pokolenja, više imati ko da priseća? Zar i mi nećemo, iako odrasli, ali kao najnemoćnija deca, kao moja baka koja me je, vrativši se pred smrt po svemu u doba zavisnog detinjstva, molila glasom deteta da je ne ostavim samu u njenoj sobi, da nikuda ne idem, preklinjućim pogledom sa naših spomenika posmatrati prolaznike?
Često mi se dešavalo, i dan danas mi se dešava, da se pitam zašto sam morao da se rodim u ovom gradu, zašto upravo u ovom narodu? Nekada mi se činilo divno što u Švedskoj, kako mi je neko rekao, u pojedinim gradovima greju i ulice. Sada me, međutim, kada razmišljam o tome obuzima nesavladiva omamljenost snom i osećam da tonem, trzajući se i užasavajući se, u ništavilo, u nepostojanje, koje je gore od prave smrti. To isto stanje sam doživeo šetajući se jednim nemačkim rudarskim gradićem, posmatrajući na svim kućama gotovo istovetne zavese i gotovo istovetne saksije sa cvećem, uopšte, u celom gradu niko se nije usuđivao da se razlikuje od suseda, već u rano veče ulice su bile čudno mrtve, iza prozora se ništa nije naziralo, nije se čuo ni glas, sve je tonulo u animal oblivion, zastrašujuće stanje napunjene utrobe, pregrejanih odaja i čipkastih stolnjaka, i ničim uzdrmane ubeđenosti u svoju potpunu ispravnost. Tamo u poslastičarnicama prave bajkovite kolače od marcipana, sav gradić izgleda kao da je od marcipana napravljen, a jedna gospođa, supruga našeg preminulog prijatelja, neprestano nam se izvinjavala što je na groblje odnela plave, a ne crvene hrizanteme, jer se to ne slaže sa nadgrobnom pločom, a od nje smo još čuli i to da je naš narod jedan „dobar narod“, da smo mi odlični glumci i fudbaleri, kao da smo nekakvi žongleri i cirkuzanti. A potom smo žurili sa groblja da bismo se što pre vratili kući i da bi, pogodi šta, kao nešto što je neizostavno najveće zadovoljstvo, nešto što je besumnje ispravno i što je najznačajnije dostignuće našeg života, da bismo, dakle, upalili kamin i posmatrali kako gori vatra. Ti shvataš da ja razumem kako takav prizor, naravno, zaista može predstavljati zadovoljstvo, zar ti već nešto slično nisam pisao, ali nikako ne na ovako prisilan i izveštačen način. Nikako da cela porodica trči kući da bi svi, kao po naredbi, učestvovali u nečemu do čega bi moralo da dođe sasvim neusiljeno. Tada sam video šta se događa iza onih besprekornih zastora, u tim porodicama koje su bile potpuno ispravne, i koje bi obuzimao neopisivi strah pri pomisli da bi se moglo dogoditi nešto zbog čega bi se oni razlikovali od
ostalih, u tim neverovatno čistim domovima u kojima je bilo očigledno da se čovek trudi da nikada baš ništa ne uznemiri njegovu potpunu udobnost, ni najmanji dah studeni, ni najsitniji trag prašine… Sećam se majke jedne moje prijateljice. Oni su više godina živeli na Zapadu. Njihova kuća je po svemu ličila na dom koji sam ti opisao. Majka je tri puta dnevno, kako sam čuo, prala umivaonike u dva kupatila, noge su tonule u debele tepihe, a iza teških zavesa se ništa nije naziralo, kao da na celom svetu postoji jedino ovo naše malo carstvo, slobodno od nepredviđenosti, gde nas ne može iznenaditi nikakva neprijatnost, gde neprekidno goste nutkaju sa nekoliko vrsta tek zgotovljenih poslastica. Carstvo, to mi je bilo jasno, koje se trudilo da zadovolji sve naše prohteve, kako ne bismo ništa drugo u svetu poželeli. Moja prijateljica je bila oličenje devojke „na svome mestu“, njoj se, sa stanovišta ovog carstva, nije mogla naći nikakva zamerka, ona je bila ovaploćeno „obećanje sreće“, kako Tomas Man određuje pojam lepote. Prijatelji su nas često zadirkivali govoreći da bismo bili divan par, a ona se na to samo zagonetno smeškala. Ali ja sam osećao kako okružen tim besprekornim tehničkim uređajima, radijatorima koji su nenametljivo zujali, palačinkama sa prelivima za koje nisam ni sanjao da postoje, uronjen bespomoćno u mirisnu mekotu fotelja, kao opčinjen pesmom sirena, gubim snagu i volju da se pomerim i pokrenem, i opet me je obuzimao neopisivi užas jer sam nedvosmisleno shvatao da me usisava živi pesak nepobedivog dremeža, da mi se telo i duša paralizuju, da umirem najgorom od svih smrti, najgorom jer će ona predstavljati u večnost produženo stanje „životinjskog zaborava“. Najzad, nemoj misliti da ja te ljude prezirem. Ne, ja ih samo iskreno žalim.“ Ja mu, doista, verujem da ih nije prezirao, kao što znam da nije sa mržnjom gledao ni na Zapad, i pored toga što je video njegove loše strane. Naprotiv, mislim da je on sebe smatrao gotovo po svemu zapadnim čovekom, ali onim zapadnjakom koji je na svojoj koži iskusio svu bezizlaznost civilizacije i kulture Zapada. Najzad, njegovo obrazovanje je u potpunosti bilo zapadnjačko, bila su to u većini slučajeva dela zapadne umetnosti (u ono vreme, kada se govorilo o Istoku mislilo se skoro jedino na Daleki Istok) u kojima je on nailazio na trenutke neizrecivog, one
tišine o kojoj mi piše, i tada je prepoznavao podudarnost sa iskustvima svog najranijeg detinjstva. Nalazio se u prelomnom trenutku, predosećajući da više nije zapadnjak, ali još ne znajući ko, zapravo, jeste. Brzim koracima se približavao odgovoru na mučno pitanje „zašto je morao da se rodi upravo o tom gradu, u tom narodu“. Što se tiče grada, stojeći pre mnogo godina u samom centru Stokholma, u jednom trenutku je shvatio da se suština ove civilizacije, ili metafizike koja u njenoj osnovi stoji, da ovaj „svet“ svim silama nastoji da prikrije postojanje „zemlje“. Čovek tog sveta osećao se kao samac u celom svemiru i, kao krivicom upravo zbog tog osećanja, pokušavao je da istakne samo svoja dela, i da svojim delima pokrije bilo šta tuđe. Tog časa u centru Stokholma on je jasno sagledao da bi čovek, samo kada bi mu to bilo moguće, celu zemaljsku kuglu izbetonirao, ali se ni tada ne bi smirio.
* * *
Sedeći u zimskim, ledenom svetlošću osunčanim i snežnim danima, moj prijatelj je razmišljao o njegovim jesenima, letu svoga detinjstva i o zimi svoje mladosti. To što je sada, dok je o njima razmišljao, živeo, nije znao kako da nazove. Bila je to samo iscepkana i izbledela ljuštura, utvara njegovog života. Da nije bilo sećanja na one časove, pričao mi je, njegovo biće, koje je već gasnulo, potpuno bi presahlo. Ali došao je trenutak kada je jasno osetio da više ni od prošlosti, makar bila ovakva, ne može da živi. Leto, ono koje su provodili na imanju njihovih prijatelja, okončavalo se kišama i povratkom u grad koji je, ipak, bio posve blizu i ni u čemu se nije promenio, a on je taj povratak doživljavao kao potpuni brodolom svih njegovih nadanja. O polarnoj svetlosti koja je, blagoizvoljenjem dobronamernih ciklona, zimi začaravala njegov grad, razmišljao je ovako. Pohvalno je, doduše, takvo maštanje, ali ono u sebi nosi jednu neistinu. No, da li je pametno zasnivati život na nečemu u čemu se gnezdi neistina? U čemu je on video prividnost slike o lednicima? „Severni pol je“, razmišljao je, „svakako veoma daleko. I svakako da se u mnogo čemu razlikuje od kraja u kome ja živim. Dakle, svojom različitošću on može da osveži moju svakodnevnicu. Ipak, ljudima koji na njemu žive, Severni pol mora biti jedno sasvim obično mesto. Mora biti da se njima mesto na kome ja živim ukazuje kao nešto izuzetno različito i privlačno. To znači da Severni pol nije nešto apsolutno različito od moga grada, to jest da bi mi, kada bih se tamo preselio, posle izvesnog vremena dosadio, pa bih tražio neko još udaljenije mesto, i tako u nedogled, dok, najposle, na celoj planeti više ne bi ostalo mesta čiju različitost nisam potrošio. Severni pol je, dakle, tek utvara poput sumatraizma. Više nije bio sklon da poveruje ni zabludi da bi stvari posve drugačije stajale kada bi se, kojim slučajem, otisnuo u svemir. Čovek je to već učinio. I, koga je to još učinilo srećnijim? Dakle, ne samo ova planeta, nego sva poznata i nepoznata sazvežđa nisu ništa drugo nego zatvor. Kako je Hamlet onda rekao da bi mogao spokojno da živi u orahovoj ljusci? Da li je, možda, pronašao ono apsolutno različito, što nas istovremeno zasićuje i čini sve gladnijima?“ Tako je moj prijatelj odlučio da neizostavno potraži to apsolutno drugačije. I odista, posle mnogo godina i neizbrojnih patnji, u tome je uspeo. To ne znači, međutim, da su blaženi časovi koje je nekada iskusio bili samo plod mašte, a ne onog apsolutno drugačijeg od sveta u kome živimo. A koje ipak obitava u ovom svetu.
Da bakarna svetlost letnjih predvečerja koja je tiho gasnula nije bila prožeta svetlošću koja nikada ne zahodi. Da u opojno ledenoj belini zimskog neba, za koju je verovao da dolazi sa kraja sveta, nije bilo i svetlosti iz sveta bez kraja. Ali, to je već jedna sasvim nova priča. Moj prijatelj gotovo nikada nije voleo da do kraja tumači slike iz svojih priča. Smatrao je da ih to uvek osiromašuje, a time i da se onome ko ih sluša nanosi šteta. Tek sasvim retko bi iznosio i poneku misao, ali ona je bila na samoj granici sa poezijom, višeznačna nedorečenošću. Ipak, mislim da bi nešto od njegovih slika, i zbog mene samoga, valjalo rastumačiti. Kada je počeo da primećuje kako, u poređenju sa detinjstvom, njegov život predstavlja zapravo samo postojanje, pokušavao je u početku da se duhom vraća u snagu prvih doživljaja i da iz njih crpe životne sokove. No, uskoro je shvatio da je to, čak i kada bi se život mogao pronaći u prošlosti, pogrešno, jer to je bio neprekidni povratak na uvek iste doživljaje koji se, ma koliko duboki bili, posle nekog vremena istroše. Napokon, razmišljao je, zar je ono što smo doživeli sve što nam je za ceo život dato, zar ne postoji ništa više od toga, zar ono novo i neponovljivo, zašto bi se inače tako i nazivalo, ne mora neprekidno postojati? Kada je reč o njegovim maštanjima, o polarnim lednicima i Rusiji, pitanje je da li je on kroz uobrazilju dolazio do onog stanja koje mu je za mnoge godine ostalo kao merilo sreće? Ili je, kako se meni čini, iskustvo sreće primoravalo njegovu uobrazilju da se opredmeti u ovome svetu, da za svoj neiskazivi sadržaj nađe vremeno-prostorni simvol. No, tragičnost pokušaja koje je činila njegova uobrazilja nije se ogledala u traženju odgovarajućeg simvola, ova potraga je, po meni, bila uspešna, već u tome što je sam sadržaj sreće, sa svim njenim pridevima, beskonačnošću, neiscrpnošću i nepotrošivošću izobilja, tražen u vremenu i prostoru. I tu tragičnost, kao što si video, on je dobro uočio. Ne samo, dakle, da je uobrazilja, možemo li je nazvati i umetničkom uobraziljom, ili intellectus archetipus ona sila u čoveku koja ne može da postoji bez izobilja neponovivog, ne samo da to neiskazano jedino njome može donekle biti otrgnuto iz svoje neizrecivosti, nego je ona i oruđe čovečijeg prodora u zaumne i nadumne oblasti. Ali, više o tome valja govoriti nešto kasnije. Nametalo mi se i pitanje zašto je on verovao da je nestanak divljih gusaka i santi leda predstavljao za čoveka nekakav značajan gubitak? Pročitao sam jednom davno da je Ginter Gras rekao kako izvesne međunarodne kompanije za trgovinu voćem žele da, inače još tačno neutvrđen broj vrsta jabuka svedu na šezdeset. Nije me, dok
sam razmišljao o ovom podatku, zanimala moguća pozadina takve namere, poput one o kontrolisanom izazivanju opšte gladi… Gras je na istom mestu govorio i o tome da su ozbiljno ugrožene, iako ne zbog toga što neko planski želi da ih uništi, neke vrste neplodonosećeg drveća, pa je kao primer naveo jablanove, dodavši da će svet, nestane li ove vrste drveća, pretrpeti veliki gubitak. Ne znam da li je Gras u ovim primerima video nešto više od sužavanja raznovrsnosti prirode same po sebi. Šta je on podrazumevao pod tim da će svet pretrpeti veliki gubitak ako nestane jablanova? Zašto bi za čovečanstvo predstavljalo gubitak nestanak jedne vrste drveća koje nema nikakvu posebnu upotrebnu vrednost ili, pak, zar je toliko značajno to što ćemo umesto, recimo, sto dvadeset vrsta jabuka moći da jedemo „samo“ šezdeset? Ako se značaj jablanova i jabuka ne krije samo u njihovoj upotrebnoj vrednosti, u čemu se onda još sastoji? Moj prijatelj je, nesumnjivo, govorio i o prirodi, ali prvenstveno o Onome Koji ju je stvorio, što se i vidi iz njegovih reči da se nestankom divljih gusaka i santi leda gubi „bremenita Božija misao“. (Pri tom on još nije tačno znao na šta misli kada kaže „Bog“, ali to nije važno za suštinski smisao ove priče). Mislim da je još, zarad jasnijeg shvatanja, trebalo da doda i „ovaploćena“, dakle, „bremenita i ovaploćena Božija misao“. Bog nam, iako je po Svojoj prirodi nepojmljiv, o Sebi govori, donekle, i preko Njegove tvorevine. U
Budućem veku verujemo da ćemo neprekidno, u večnu večnost, uzrastati u poznanju Boga, ali to se poznanje ne može nikada iscrpeti. O Bogu se ne može, kao što znaš, govoriti na osnovu tvorevine, to bi bila analogia entis, ali je Bog, na drugačiji način nego u panteizmu, prisutan u Svome delu. „Bog počiva u svemu i zato je sve velika tajna“, govorio je jedan naš starac. Alegorija je stvar dogovora, to jest, ljudi se dogovore da jedna stvar označava neku drugu. Simvol, međutim, podrazumeva ravnočasnost, u simvolu Svojim nestvorenim silama prisustvuje Označeni. To znači da tvorevina oprisutnjuje božansku neiscrpnu raznolikost. I zato, toliko nam prija kada posmatramo netaknutu prirodu, ili jedno samom sebi prepušteno dvorište, s obzirom da ona, čak i posle Pada, čak i u ovom ropskom stanju, jeste delo neprevaziđenog Umetnika. Priroda nije bilo kakva umetnost, bilo kakva lepota, već umetnost i Lepo koje vode ka Istini. (I naša umetnost uvek mora biti, u ovom smislu, istinita.) Ako prirodu posmatramo čistog srca, neopterećenog našim racionalnim uverenjima, njena krasota nas neće zarobljavati u ovom svetu. U njoj ćemo uvek nazirati stremljenje nedovršenosti, kao i u čoveku, koji je u ovom stanju nedovršeno biće, a to stremljenje će nam davati do znanja da tvorevina nije sama sebi dovoljna, jer čemu i kome bi onda stremila? Ono što je apsolutno samodovoljno nije prinuđeno na izlaženje van sebe, jer svaka prinuda znači ukidanje apsolutne slobode. Naprotiv, Ono izlazi iz sebe jedino iz ljubavnih pobuda. Nasrtaj na pojedinačni deo velikog umetničkog dela prirode jeste napad na ovaploćenu božansku neiscrpnu raznolikost. Na božansko izobilje života. Bog je Apsolutna raznolikost, božanski Protivnik je Apsolutna jednoličnost. Bog je Apsolutna neiscrpnost, Protivnik Apsolutna istraženost. Bog je Apsolutna sadržajnost, Protivnik samo Apsolutna praznina. Protivnik je samo maska apsolutnih raznolikosti, neiscrpnosti i sadržajnosti, samo njihova utvara, pa ipak nas neprekidno obmanjuje, da bismo u Njemu potražili Život. No, kada Mu skinemo masku, kada zgrabimo Njegovu utvaru, one iščezavaju, i u nama ostaje samo Apsolutna praznina. Ovaj Zavidnik i ne radi ništa drugo, osim što neprekidno kidiše na beskrajno božansko izobilje. To je smisao Njegovog postojanja. Njegov najbolji saradnik u poslu nasrtanja, mnogo puta i nesvesno, jeste čovek. Zapravo, kako mi se čini, čovečiji razum, koji je postao par excellence Protivnikovo oružje. Ohološću okamenjeni ljudski razum ne podnosi svedoke svoje bezsadržajnosti, obezvremenjenosti i obezprostranjenosti. On već sada pruža čoveku priliku da
okuša kako izgleda do u beskraj iscepkano vreme i do u beskonačnost usitnjen prostor, i to kako će takvo vreme i takav prostor izgledati u večnosti. Međutim, njihovo uništenje i razaranje on ničim ne nadoknađuje, jer u biću svoje oholosti on ne poseduje ono što jedino vremenu i prostoru može dati sadržaj i postojanje. Jer, vreme i prostor ne postoje po sebi, oni nisu a priori kategorije našeg uma, već postoje samo u odnosu prema Nadvremenosti, Večnosti, i kada bi se Večnost iz njih povukla, vreme i prostor bi se vratili u nebiće. Oholo besnilo ljudskog razuma ne podnosi nikoga i ništa što nije kao ono. Svi ljudi moraju nositi njegovu obrazinu, svoj prirodi mora biti navučena njegova ličina. Ništa ne sme preostati što bi svojim primerom govorilo o njegovoj laži, o njegovom večnom neuspehu. Zato čoveka polako i uporno svodi na geometrijski nepostojeću tačku, a svu prirodu pokušava da zameni svojim bezličnim geometrijskim tvorevinama. Kako je govorio Starac Pajsije Svetogorac, kada bi zvezde na nebu bile poređane poput uličnih svetiljki, čovek ne bi mogao da istrpi taj prizor i sigurno bi poludeo. Uostalom, dovoljno je pogledati neka dela kubizma i enformela da bi se osetilo prisustvo Duha pustoši. Ta umetnost nastoji da iza sveta pojavnosti nazre pretpostojeće Ideje, ali upravo pustošnost oblika do kojih dolazi govori da oni potiču iz predela Apsolutne jezivosti, Apsolutne pustošnosti i Apsolutne bezličnosti. Budući bezlična, ideja je samo opna oko nepregledne pustoši. U tome se ogleda prevarnost ovog učenja. Ne postoji večni svet ideja, već prevečna Sveta Trojica. U svojoj obesnosti, ljudski razum je upao i u strukturu atoma sa željom da je raznese i razori, da bi, ujedno, sa silom koja se iz ovoga cepanja rodi mogao da uništi svu Božiju tvorevinu i, najzad, kada bi to ikako bilo moguće, i samog Boga kao poslednjeg svedoka svoga večnog prokletstva. Ali Bog nikoga ne primorava da Ga voli i nikoga ne prisiljava da postane svestan Njegove ljubavi, da je oseti. On nas jednostavno ostavlja da živimo onako kako smo izabrali. I tako se Bog povukao, a za Njim ustuknula je, izranjavljena, i sva priroda. Napokon, i čovek je sve više bežao od čoveka, skrivajući se iza na brzinu podignutih zidova sumnji i strahova, potpunog nepoverenja i manije progonenja. Moj prijatelj mi je pisao o svom iskustvu: „Pločnicima gradova, nekada samo produžecima prijaznih okućnica, kao da su, zapravo, ta dvorišta izašla na ulice i zauzela ceo grad, gde su se ljudi sretali, voleli, rađali i umirali, pod sastradalnim pogledom Neba, tim pločnicima i ulicama sada huji i proleće ničiji prostor nabijen tamom i jezivošću. Odmah iza praga naših nespokojnih domova prostire se ničija zemlja, nepredvidivi predeo strepnje i strahovanja, oblast koja nas i u snovima progoni. Naši gradovi tutnje u neprozirnoj tami noći na izdisaju, noći utapajućoj u nepostojanje, kao pred veliku eksploziju gradovi podrhtavaju pridavljeni pipcima nekog divovskog pauka čija nam rilica probija teme i zadire u srce, isisavajući poslednje kapi naših skamenjenih života.
Pod stropove naših nekada blago osunčanih domova nemo se useljava preteći prostor prozuklosti, doplovio iz nekoga sveta za čije postojanje nismo znali, gde je sve samo prečišćeni led bezizlaznog očajanja, i mržnja od koje se oduzimamo. Taj hladnokrvno zaćutali prostor, prenapregnut nepodnošljivom mržnjom, provalio je i podove, otvorio huk pijavice bezdana tik do naših košmarnih
postelja. Ni u najdubljim snovima mi ne spavamo, sanjamo, ili je to stvarnost, beglava poniranja i vihorne uzlete, sa nama sve je zahvaćeno suludim padom, bezdanim bacanjem, iz srži svega, vasione i atoma, iščezla je osovina.“ „Mi smo Boga ubili, vi i ja! Svi smo ubice! Ali, kako smo to učinili? Kako smo mogli da ispijemo more? Ko nam je dao spužvu da izbrišemo celo obzorje? Šta smo učinili, kada smo zemlju otkačili od njenog sunca? Kuda se ona sada kreće? Kuda se mi krećemo? Da li dalje od svih sunaca? Da se, možda, beskonačno ne teturamo? Nazad, nalevo, nadesno, na sve strane? Da li još postoji gore i dole? Zar ne lutamo kroz neko beskrajno ništa? Da ne osećamo dah praznog prostora? Zar nije postalo hladnije? Da se noć možda ne produžuje, sve tamnija noć?“
Nadam se da nisi upoznao ono o čemu piše Niče u „Veseloj nauci“. No, ako i jesi, izvesno da je to bilo neophodno. Kao što nešto ranije rekoh, nije samo ono što se naziva „velikim gresima“ uzrok Božijeg ćutanja. U nekim razdobljima života, tokom borbe za ponovno zadobijanje Pashalne radosti, i najčistiji u ljudskom rodu bivali su suočeni sa napuštenošću, da bi se još više očistili. Godinama su se, ponekad, njihovi krici odbijali o zatvoreno Nebo. Njihova vera se, nekada, ljuljala u temeljima. I nije im bilo jasno kako već, od silnih muka, nisu umrli, jer su bili uvereni da takve patnje, svakako, prevazilaze moć njihovog trpljenja. Neprijatelj je bio odrešen. Celo njihovo biće se pretapalo do usijanja, jer se samo iz usijanog, makar bilo tvrdo kao gvožđe, može iskovati novi čovek. Kada hoćeš da pišeš o Pashi, o Večnoj Pashi, jer šta bi drugo mogao biti predmet naše umetnosti, moraš biti spreman na to da put vodi preko Golgote. Tamo, na našem ličnom krstu, treba da budu prikovane i da umru sve naše strasti i, naposletku, i ona velika gordost, koju još i ne primećujemo u sebi. Moraš biti
spreman da umreš kao pšenično zrno da bi doneo stostruki plod. I niko ti sada ne može reći kako će tvoje umiranje izgledati. Ni ti to ne možeš da pretpostaviš, jer ne znaš ništa o svojim dubinama. Ali, budi uveren da ćeš morati da se odvežeš, bezuslovno, od onoga što, iako to ne znaš, smatraš za ceo svoj život, nešto bez čega tvoj život i ne može da postoji. Oduzima nam se svaki oslonac, seče se nit svake privezanosti, čini nam se da nam se tlo izmiče ispod nogu, jer nestaje svega onoga što držimo da je naše Ja. To je, uostalom, smisao mučeništva. Ovde se pre nekoliko dana upokojio četrdesetpetogodišnji Srbin, monah u jednom grčkom manastiru. Bio je to čovek velikih darova, ozbiljnog obrazovanja. Sazrevao je koracima od sedam milja. Međutim, ustezao se da piše, iako je za to bio nadaren, iako su ga na to mnogi nagovarali, smatrajući se za još neiskusnog monaha. Sećam se kada je, iz istog razloga, oklevao da prihvati poziv našeg sagovornika, Engleza, doktora nauka, predsednika jednog uglednog udruženja, koji ga je ljubazno molio da održi predavanje u Oksfordu, pošto je čuo njegovu kraću priču, ili besedu, o smislu Svete Gore i svakog ovdašnjeg manastira ponaosob. Očekivao sam, i znam da nisam bio jedini, da će iz njegovog ćutanja za nekoliko godina izbiti snažni izvori duha. Pred njim su tek bili najzrelije i najplodnije godine. Njegova prerana smrt, zaista, nema nikakvog smisla. Ali, samo kada se rasuđuje po ljudskim merama. Svaki put kada treba još prisnije da upoznamo Boga, mi treba da umremo. I što je umiranje potpunije, to smo pristupili Bogu bliže. Ako ne umiremo, ne spoznajemo Boga. U Bogu ne važi ništa od ljudskih merila. U Njemu ne važi ljudski jezik. Sam trenutak saznanja Boga jeste trenutak smrti. Ali, istovremeno, i čas rađanja novog čoveka. Mi moramo biti potpuno otvoreni za sve nemerljive nepredvidivosti Božije. Jer, ne možemo predvideti šta On smera da nam da. A On hoće neprekidno da nam daje, sve novije i čudesnije. On hoće da se mi neprestano širimo, žureći raširenih ruku u „meru rasta punote“ Njegove. On hoće da razvali naše premale riznice, da bi sazidao neuporedivo prostranije i da bi ih do vrha napunio. Ali, mi se stiskamo i drhtimo pred nepoznatim. I to je ljudski. No, smrt je, u ma kom dobu nam dolazila, samo najveće rušenje i izgrađivanje koje srećemo u vremenu. Mi tada zaista žrtvujemo sve, i sve darove koje nam je sam Bog dao, i koji bi tek trebalo da probujaju plodovima, ali dobro je da otvorenih očiju sačekamo taj tren, da gledamo kako u zamenu za ono što nam je izgledalo veliko i vredno dobijamo ono o čemu nismo mogli ni da sanjamo. Ono što nikada nismo videli očima, ni čuli ušima, što naše srce nikada nije osetilo, a upravo to znači umreti, i istovremeno se roditi za sledeći život. Ponekad to veoma boli. Teško je, skoro nemoguće podnositi rastakanje tela, umne nemoći, gubljenje darova koje smo držali za našu svojinu. Jedan svetitelj je, tokom nekoliko godina, prošao čak i kroz iskustvo pomračenja uma. Ali, „ko istrpi do kraja, spašće se“, proći će dolinom smrti i naći će blještava vrata svoga ličnog Vaskrsenja. Tako je bilo i sa mojim prijateljem. Kako je on uspeo? Tako što se u njemu od svakodnevne hrane Paklenog ukusa taložio gnev, ali sveti gnev, i kada su njegove patnje prevršile svaku meru, iz srca mu je, a da to možda i nije znao, izbio krik koji je otvorio Nebo. I čuo je glas: „Zašto vičeš k Meni?“(2Mojs.14,15). Ako to ne doživimo, malo će vredeti naša umetnost, budući cela sazdana od ovoga sveta, sa svih strana obzidana ovim svetom. A morala bi da bude prisustvo Večnosti u njemu. Mesto na kome se susrećemo, u punoj stvarnosti a ne u pukoj figuri, sa Večnom Pashom. Ne kažem da do toga časa ne treba stvarati. Stvaramo putujući. Ni Psalmi nisu samo prisustvo Pashe, već i najgorči ukus Ada, ali kada se posmatra u celini, kao i život čoveka koji je pobedio, u sećanju ostaje samo likujući usklik: Hristos Vaskrse!
Pismo drugo
Mislim da je sličnost između redova koje je zabeležio moj prijatelj (iz prošlog pisma), o „našim gradovima koji tutnje u neprozirnoj tami noći na izdisaju“ i odlomka iz Ničeove „Vesele nauke“ sasvim očigledna. Moj prijatelj je bio od onih ljudi koji u svemu što radi idu do kraja. Uveren sam da i sada, iako o njemu nemam vesti, kada vodi jedan sasvim drugačiji život, to isto čini. On je bio spreman da učini sve kako bi ponovo osetio u sebi ono stanje koje ga u detinjstvu skoro nije ni napuštalo. Već sam rekao da vraćanje u mislima u to pređašnje vreme nije moglo da ga zadovolji. Razumeo je da mu ta „nevoljna sećanja“ dolaze na um da bi ga opomenula kako ne živi ispravnim životom. Ali, šta je bio „ispravan život“? Veoma malo je mogao da kaže o tome. Sećao se da je kao dečak živeo svom snagom jedino u sadašnjem trenutku, sve misli su mu u miru počivale upravo u trenutku koji je proticao. Protičući trenutak je bio opipljiv i zasićen životom, i sve sa čim je dolazio u dodir, sve što je video, opipao, okusio ili omirisao, bilo je živo. Sve je bilo živo i svojom životnošću i njega je oživljavalo. Smatrao je da je Rilke to opisao u „Četvrtoj devinskoj elegiji“:
Doduše mi smo rasli, i ponekad
hitali da rastemo što pre,
donekle onima za ljubav koji
sem odraslosti ništa nemahu.
A ipak smo, koračajući za se,
trajnošću bili zapojeni, stalno
stojeći ko u međuprostoru
međ svetom i međ igračkom, na jednom
mestu što beše od početka samog
namenjeno za čisto zbivanje.
U čemu je to pogrešio, ubivši život sveta oko sebe, život u sebi? Jer, zaista, svet oko njega nije više zračio životom. Naprotiv, on ni u sebi život više nije nazirao. „Iskusio sam velike gorčine o kojima ne samo da ne smem da pišem, već me je strah i da ih se prisećam. Plašim se da bi sve to moglo da se vrati. A nije samo reč o nekoliko dana ili meseci… U pitanju su bile godine. Smatram, ipak, da bi nešto od toga što sam proživeo trebalo da bude zabeleženo. Znam da je mnogo onih koji prolaze i kroz strašnije patnje nego što su bile moje, kao i da ih je mnogo koji, kao što ni ja nisam imao, nemaju nikoga da ih izvede na svetlost dana. Ti ćeš već znati šta da učiniš sa mojim pismima, i sa dnevnicima koje sam ti još ranije poslao. Tokom punih deset godina nisam živeo. Ili, ako hoćeš, imao sam sasvim nedvosmisleni osećaj da ne živim. Taj osećaj nije bio povezan sa događanjima. To jest, nije u tih deset godina bilo manjka događaja. Naprotiv, mnogo toga mi se dešavalo. No, uprkos tome, uprkos tome što sam se trudio da mi se što više stvari dogodi, potpuno jasno sam osećao, i znao, da ne živim. Postojao sam. Ali, živeo nisam. Teško mogu sada da se prisetim kada se taj osećaj uselio u mene. Možda kada sam napunio šesnaest ili sedamnaest godina. No, to nije toliko važno. Jer, još teže mi je da objasnim zašto se to dogodilo. Kada sam bio dete, možda tek pošto sam krenuo u školu, svi stariji ljudi su mi izgledali kao polu-bogovi, nešto poput onoga što govori Homer, da su u stara vremena ljudi bili veoma drugačiji. Da su bili divovi. A čitao sam nedavno kako neki duhovni ljudi predviđaju da će se čovek pred kraj vremena smanjiti. No, naravno, nije tu samo reč o ljudskom rastu. Rast je samo posledica. Ne mislim da sam kao dete idealizovao ljude i svet, da sam u njih učitavao nešto što oni u sebi nisu imali, kao što ovom pričom ne pokušavam da prikažem detinjstvo kao ideal, kao stanje u koje bi trebalo da se vratimo. Jer, tobože, ne postoji ništa savršenije. Detinjstvo, izvesno, nije ideal, ali poseduje najviše od tog ideala. Ali, ovde sam sreo ljude koji sada imaju mnogo više nego kada su bili deca. Mislim, dakle, da kao dete nisam idealizovao ljude, već da sam u njima video jedino ono najbolje, ono čega, verovatno, ni oni nisu bili svesni. Kada mi je jedan drug rekao da među odraslima dolazi ponekad do izvesnih telesnih veza, nisam hteo da mu poverujem. To mi je izgledalo potpuno neverovatno. Smatrao sam da bi time ljudi bili uniženi. Kada bi mi na um samo došla takva misao, osećao sam sažaljenje prema odraslima. Mi smo se kao deca zaljubljivali, na jedan neponovljivi način, sa kojim se ništa posle toga ne može sravniti. (Razumem razliku između zaljubljenosti i ljubavi. Ljubav je pre svega podnošenje tuđih nedostataka. Ili smo barem tom pojmu odredili ovaj smisao. U mladosti nam to nedostaje. No, zar bi to podnošenje imalo smisla, zar bi bilo moguće, zar ne bi bilo beznadežno, kada ne bismo neprekidno imali na umu da su nedostaci bližnjeg posledica neprirodnog, ili čak i prirodnog stanja u kome se čovek sada nalazi? Zar, najzad, ne postoji ništa uzvišenije od razumskog primoravanja sebe i podsećanja da u drugome, ipak, ima i nešto više od nedostataka? Zar ne postoji viđenje onoga natprirodnog i zar se to viđenje ne može nazvati zaljubljenošću? Ako je tako, onda nam je potrebno ponovno promišljanje ovih pojmova. Neophodno je imati i zanos zaljubljenosti i trpeljivost ljubavi.) Ali, nikada nam nije dolazilo na um da bi osim tog stanja moglo i bilo potrebno da postoji bilo šta drugo, bilo šta telesno, osim najbezazlenijih dodira. Znam da je ovo velika tema. Ne želim da stekneš utisak da prezirem telo. Kao što je dobro poznato, mi nismo teloubice, već strastoubice. Onima kojima nije dato, ne treba da pokušavaju da potpuno zapostave telo u ovom pogledu. Zato je bračnim ljudima blagoslovena telesna veza. Ali, obično se smatra da je takva veza pogrešna samo van braka. Međutim, u određenim slučajevima, i u braku takav odnos može biti potpuno pogrešan. Kao u svemu, tako i u ovome, važno je sa kakvom pomišlju nešto činimo. Uviđajući svoju nemoć, čovek treba da nađe meru i da se sa tom merom trudi u prevazilaženju onog prirodno telesnog, da bi i telo učestvovalo u onom natprirodnom. Kada telo ne bi imalo večni značaj, kada ne bi bilo nešto više od puke suprotnosti duši, tada ne bi imalo nikakvog smisla njegovo postepeno preobražavanje.
Možda ću ti još pisati o ovoj temi. A sada bih hteo još nešto da kažem o tome kakve mogu da budu posledice toga što, zavolevši nekoga, počinjemo da ga posmatramo i sa telesnog stanovišta. Ne kažem da se to uvek dešava, već samo da postoji opasnost. Imam utisak, naime, da tada bližnjega počinjemo da posmatramo kao predmet. Kao bilo koji drugi predmet za kojim posežemo kada nam se za njim javi potreba, smatrajući da na to imamo neprikosnoveno pravo. Dovoljno je, čini mi se, da se to dogodi samo jedanput, pa da se u našem odnosu prema drugome sve korenito promeni. Ako nismo veoma oprezni, može se dogoditi da uništimo ceo jedan svet.
Možda istoga časa to nećemo primetiti, ali stvarnost tog događaja nije zato ni ukoliko umanjena. Uništili smo onaj čudesni svet u kome je voljena osoba za nas bila jedno neponovljivo biće, gotovo nestvarno, zbog čije smo nestvarnosti, ili, tačnije, nadstvarnosti, i mi uspevali da uspešno prevazilazimo ovu stvarnost. Živeli smo iznad zakona ovoga sveta, svesni toga, pribojavajući se da je isuviše lepo da bi bilo stvarno. No, bilo je nesumnjivo stvarno. Ali, sada je sve to iščezlo kao priviđenje. Posmatramo onu istu osobu, neobično preobraženu, iz koje je nestao svaki trag čudesnoga, svaki trag snoviđenskog. Vidimo da život i nas napušta, ili ono što postojanje čini životom. Iskusili smo isto ono što i Adam i Eva. A potom su primetili da su nagi. U njima više nije bila prisutna sila koja ih je činila slepim za činjenicu da su i pre Pada bili bez odeće.
Od voljene osobe koju smo videli kao polu-boga, ili boga po mogućnosti, koja je bila za nas nepresušni izvor nadahnuća i života, životnog nadahnuća, čiju dubinu nikada nismo mogli do kraja da istražimo, koja nas je neprekidno osvajala i opčinjavala novim i drugačijim, sa kojom je i najobičniji trenutak predstavljao bogatstvo isečka večnosti, od te osobe načinili smo dvodimenzionalno i do kraja pregledno biće. U jednoj stolici, jednom paru cipela krije se tiho i trpeljivo, nevino i bespomoćno postojanje. Stvari se retko odlučuju da pokažu tu skrivenu stranu svoga života. Najbezbednije bi se osećale kada bi čovek verovao da one i nisu ništa drugo, već samo puki predmeti. To ih, naravno, ponižava. Ali, već su toliko naružene i prezrene, da im je jednostavnije da budu ništavnost. Poput nekog bednika, uvek zanemarivanog, kome zbog njegove stidljivosti i preosetljivosti smeta, ali i zato što podozreva i više nikome ne veruje, kada mu neko prilazi kao čoveku. Tek kada se primirimo u njihovom prisustvu, kao lovci na retke trenutke, kada se i mi sami usled nepomičnosti gotovo pretvorimo u stvar, kada pazimo da njihovu devičansku ranjivost ne povredimo ni jednim pokretom misli, poput retkog cveta počeće da se, u nekom usnulom predvečerju, oprezno otvara skrivena tajna njihovog postojanja. Nemoj misliti da tada odmah treba spevati pesmu. Ne. Jer i taj poriv je samo delimično čist. U njemu se nalazi, međutim, još mnogo sebičnosti. Ne treba li, prvo, da molimo za oproštaj što smo, nepozvani, prisustvovali veoma retkom trenutku iskrenosti i istine? Zato što smo na prevaru oskrnavili čas koji su one htele da imaju samo za sebe, posle toliko vremena tokom kojeg nisu ni najmanje pripadale sebi. Zar ne treba da, sa bolom koji krši našu nutrinu, padnemo ničice pred njih i molimo za oproštaj? Zbog sve one ledene oholosti od koje su godinama promrzavali izdanci nemoćnih istina sveta oko nas. Zar ne treba da molimo za njihov blagoslov da bismo opisali i obznanili trepetno skrivanu začaurenost? Našim životom oblikujemo sve oko nas. Čak i stolicu koju godinama koristimo, ili par cipela. Ono što se zove nature morte ni najmanje nije mrtvo u ljudskom smislu te reči. Ono živi svoj nemušti i nedokučivi život. Premda je do kraja bezazleno, mi ćemo ga načiniti surovim sudijom našeg postojanja. Jer, naposletku, na licu stvari videćemo ispisan ishod našeg ovovremenog puta. One postoje u prostoru reči nedokučivih za čoveka. Našim rečima, međutim, mi neizostavno sebe stavljamo ispred njih. Mi sebe uvek postavljamo u središte sveta. Svakako da nam je taj položaj dat. Ali, ne da bismo se ponašali kao središte sveta, ono na svetu jedino važno, ono čemu sve drugo mora da se do samouništenja žrtvuje. Već, kao biće najmoćnije od svega stvorenog, ali koje se upravo zato postavlja u položaj sluge, da bismo poslužili bespomoćnom postojanju. Najzad, mi nismo na svet doneli ništa svoje, i odlazeći ništa sa sobom ne možemo poneti. Sve što ima čovek je zatekao. Ne predstavlja li, onda, veliku drskost i nezahvalnost ako se prema svemu postojećem ne odnosimo kao prema nečijem tuđem vlasništvu koje nam je samo pozajmljeno? Ako smo odgovorni, stvar koju smo posudili od nekog prijatelja čuvamo više nego naše vlasništvo. I ne samo to, mi smo mu u mislima neprekidno zahvalni. Zar čovek ne treba da bude zahvalan onome ko mu je sve, pa i samo postojanje, podario, makar i ne znao kako da darodavca nazove, makar ga u svom neznanju nazivao i Prirodom. Jer, to znači da se nalazi samo na jedan korak od Istine. U prirodi, najposle, čovek jasno vidi ono natprirodno, ono beskrajno, jer, drugačije se ne bi ni moglo uživati u njenoj lepoti, budući da se njena suština sastoji u naznačavanju njenog Tvorca. Ako je tako sa stvarima, kako tek onda treba postupati prema čoveku? U čoveku postoji nešto što nas primorava da ga ni u mislima ne vidimo drugačije, do kao čarobno i večno biće. Kada smo bili deca, upravo su tom neovosvetskom svetlošću za nas blistali ljudi. Životodavna je bila ljubav koja je u nama tada gorela. Jer, pomoću nje mi smo pobeđivali ovaj svet, njegovu skučenost, nepoletnost i mrtvilo. Ona nam je ulivala snagu da živimo iznad ovog života, ali ne samo u mašti, da zaista postojimo na drugi način. Jer, jedno je voleti, čini mi se, večno biće, a sasvim drugo voleti nekoga ko u sebi nema ničega nadvremenog. Strašna je istina da nas naša ljubav čini živima ili nas pogubljuje. Kada u čoveku volimo njegovu nadvremenu, neistraživu čudesnost, mi celim bićem svedočimo svoju veru u rajsku večnost budućnosti. Mi celim svojim životom potvrđujemo da verujemo u večni oblik postojanja naših najunutarnjijih slutnji, čežnji, predokusa i predznanja, u nadvremenitost jedva naslućenih blaženstava, bez čijeg postojanja ovaj život nema nikakvog smisla, bez vere u koje ovaj život, bar za mene, i nije moguć. I mi se bez ikakvog predumišljaja nadamo, ta reč je preslaba, mi znamo da se iza našeg života i svega što postoji nalazi neko Biće čija je suština, jer drugačije ne može biti, sastavljena samo od bezuslovne ljubavi, i da to Biće želi, i više nego mi, da u neizmernoj večnosti živimo punotu Njegove ljubavi, koju sada tek bledo predosećamo. Zar mi nismo nekada, neokrnjeni sumnjama i neverjem, nepoverenjem i računicama, voleli bez preostatka, živeći do kraja ovu veru, nadu i ljubav?
• *Spis koji je pred čitaocem predstavlja prvo poglavlje ogleda pod radnim naslovom Pravoslavlje i
gnoseološko dostojanstvo umetnosti.
