Dela jednog od najuzbudljivijih slikarskih genija svih vremena, El Greka, nalaze se u madridskom muzeju Prado, u Toledu, gde je slikar umro, i nekoliko ih je u Metropoliten muzeju u Nju Jorku. Mnogo drugih muzeja u svetu ima po jednu sliku El Greka, a u Benaki muzeju u Atini može se videti i jedna ikona koju je najverovatnije naslikao Dominikos Teotokopulos, dok je još živeo na Kritu i učio se da postane slikar ikona. Dominikos je napustio Krit, svoju porodicu, braću, i ženu, o kojoj se skoro ništa ne zna, i otišao u Italiju, da se dalje uči. Učio je kod Ticijana i Tintoreta, ostavio trag svoga novoga slikanja u Modeni, i zatim se zaputio u Španiju, najveću i najbogatiju evropsku kraljevinu 16. veka. U Madridu nije bio naročito uspešan. Nazivali su ga ludim strancem, njegove neobične ljudske figure i lica, sumarno slikane tkanine i odsustvo brige za detalj nisu našli publiku. Zatim je došao u Toledo i ostao do kraja života, premda to nije bila njegova namera. U Toledu je našao dvojicu ili trojicu prijatelja, ne mnogo više: jedan od njih, iz ugledne porodice, bio je gluv. Dvojica na rubu društvene prihvaćenosti su se dobro razumela. Moramo zamisliti da je tržište slikara i crkava koje su ih tražile bilo ogromno – svaki grad je imao na desetine crkava: slikati je mogla biti uspešna profesija. Bez prestoničkoga sjaja i slave, El Greko (“Grk”), kako mu je ostalo novo ime, se snalazio u svome malome svetu. Oslikao je crkvu svetoga Dominika, svog imendanskoga sveca, radio je i portrete. Još uvek teku zapletene (i zapravo besmislene) diskusije o tome da li je postao katolik, ili je ostao pravoslavac, da li je, ako je postao katolik, u srcu ostao pravoslavac, i tome slično. Prava slava, još uvek ograničena na Toledo i okolinu, došla je posle slikanja Pogreba grofa Orgaza za crkvu Sant-Tome. Reč je o sasvim lokalnoj legendi: izvesni vitez iz Orgaza, sela izvan Toleda, bio je pravedan čovek i vitez, činio je razna dobročinstva, i konačno je stalno pomagao crkvi Sant-Tome. Kada je umro, na njegovom pogrebu su se pojavili Sveti Stefan i Sveti Avgustin, i položili ga u grob. Posmrtno je dobio titulu grofa, a njegov grob u crkvi, kraj samog ulaza, postao je mesto novoga kulta. Čudo koje se desilo koju generaciju pre obeležilo je crkvu, i njen upravitelj je zaključio da legendu treba pokazati na mestu gde se navodno dogodila. El Greko je dobio priliku da naslika svoju najpoznatiju i najcenjeniju sliku. Na njoj nema ničega legendarnog. U donjem delu, dva sveca, koja izgledaju kao popovi, polažu telo u grob, u gornjem delu, jasno odvojenom velovima i oblacima nalik na velove, nagi grof kleči pred Marijom, koja ga prima na nebo. U donjem delu su portreti uglednih Toleđana. El Greko je dodao i svoj autoportret, a dečko koji stoji u prvome planu je njegov sin. Sve izgleda kao savremeni pogreb, upisano je u tadašnju stvarnost grada i njegove socijalne slike. Slika je odmah postala slavna, svi iz Toleda i okoline su dolazili da joj se dive. El Greko je postao ugledni član gradske zajednice, mogao je da kupi kuću, i da plati muziku koju su mu izvodili dok je večerao. Porodica El Grekovih se uselila u komotnu kuću sa dvadesetak soba, gde je bio i slikarov atelje. El Greko je našao novu životnu saputnicu, po imenu Heronima de las Kuevas, i ona mu je rodila sina Horhe Manuela. Nikada se nije oženio njome, čime je formalno izbegao greh bigamije, ali je priznao sina. Kuća u kojoj su živeli naslanjala se na podrume preostale posle rušenja kuće bogatog Jevrejina Simona Levija, glavnog toledskoga bankara jedan vek ranije. Za razliku od drugih španskih gradova, iz kojih su izgnali Jevreje i preuzeli svu njihovu imovinu, građani Toleda su svoje Jevreje pobili. Sudeći po toledskim gradskim legendama, duhovi iz Levijevoga podruma kvarili su svakodnevicu širega susedstva.
El Greko je posle smrti gotovo zaboravljen. Otkrili su ga tek umetnici dvadesetoga veka, među njima Picaso. El Grekova slikarska nedovršenost, neobične izdužene figure, optička posebnost koju neki pripisuju njegovom vidu sa greškom, sve je to odgovaralo zamislima avangardnih pokreta. Psihoanaliza je dala nove mogućnosti tumačenja slikarovoga lika, tako da je El Greko postao skoro opsesivna figura intelektualaca prošloga veka. Možda najbolji primer je grčki pisac Nikos Kazancakis, koji je svoju duhovnu autobiografju nazvao Izveštaj El Greku, i na kraju knjige objašnjava zašto se obraća slikaru, i zašto se identifikuje sa njim: reč je o slobodnom, samostalnom duhu, neopterećenom nadom.
Ove godine je otvoren muzej u El Grekovoj kući. Među drugim izuzetnim delima, tu je i drugi pogled na Toledo, precizna i konvencionalna barokna mapa grada. Onaj mnogo slavniji, pogled na Toledo u oluji, koji je toliko uticao na Sezana i na kubizam, nalazi se u Nju Jorku. U muzeju je i jedna ne mnogo sjajna slika, jedino što je za sobom ostavio sin El Greka Horhe Manuel. To je intimni portret ženskoga dela kuće – Heronime, njene majke, verovatno sestara ili družbenica, i devojčice, možda El Grekove kćerke ili unuke. Žensko društvo je prikazano kako šije, prede, veze. Žene su povezane među sobom, svet za sebe, osnova kućne ekonomije, blagostanja i mirne svakodnevice. Muške glave i gospodara kuće nema, verovatno je na nekome putu u nekoj crkvi, posvećen slikanju od kojeg će porodica živeti i dalje. Na njegovoj stolici, međutim, u visini ženskih glava, sedi mačka, jedina koja, zajedno sa devojčicom, gleda posmatrača slike u oči. Odsutni otac je prikazan kao ironični dodatak, neko koga niko ne uzima posebno ozbiljno, umiljati miljenik svakoga – izvesno ne kao muški autoritet ili porodični strah i trepet. Horhe Manuel nije postao veliki slikar, ali je mački dao pogled likova svog oca – jedino što je ovaj pogled podsmešljiv i ironičan. Kako god da se porodica stranca i vanbračne veze prikazivala u javnosti – a svi su izgledi da se nisu mnogo pokazivali – njihova kućna intimnost bila je prostor u kome je šala na račun oca i gospodara bila dozvoljena. Znamo, dakle, da su El Grekovi bili mačkoljupci, i da na njih nisu uticala praznoverja o mačkama njihovoga doba. Kao mačkoljupci, cenili su svoj intimni svet i štitili svoju toplotu od napada spolja. Poslovi ženskoga dela porodice bili su visoko cenjeni, kao pandan poslovima oca izvan kuće. Hijerarhija se ne pojavljuje među značenjima ove slike, premda je očito hrišćansko upisivanje – skromna predanost poslu i korisno trošenje vremena. Pitanje je, naravno, da li je porodici uopšte bilo potrebno da domaćica išta radi, da se u kući prede vuna i slično, ili su to samo simboličke slike koje prikazuju kakve žene treba da budu. No kako god da tumačimo ovu skromnu sliku, ona je uzbudljivo svedočanstvo o toplini, intimnosti, i humoru grupe ljudi koji su se voleli, i koji su u teškim vremenima hteli da sačuvaju svet koji su za sebe stvorili.
El Greko počiva među svojim slikama, u kripti crkve Svetoga Dominika: ništa lepše za slikara. Uspomena na ono što je voleo je ostala u kući, uz pogled mačke koja ju sa osmehom u pogledu nadzire.
2011.
Izvornik: Peščanik
