 |
| slika Safeta Zeca |
Mesto kojem se često vraćam kao pribežištu čitavog svog skudoumnog života je tavanska mansarda u jednom planinskom bosanskom selu, uzdignutom pod kapije neba, sumatraističke planine Crnjanskog, u čijim sam jutarnjim, magnovenjskim, maglovitim isparenjima naslućivao duše predaka, s kojima tada pričah nemuštim, zaumnim jezikom. U toj mansardi doživeh prvotna udivljenja knjigama, koje čitah strasno kao kakav tibetanski monah što u molitvenom transu čita svete budističke knjige. Nada mnom golubiji ljubavni refreni nalikovahu mi na najdivnije anđeoske pesme.
I sada je tamo, ta kuća uramljena u akvarelni pejzaž brdovite Bosne, i ta mansarda, nad kojom će, zanavek lebdeti senka mene, pa čak i kad predam svoj duh vas-duhu vaseljenskom, kad ga telo izdahne i vrati tvorcu koji ga je i udahnuo u zemljani meh plotnog. Kad postanem pramen beličaste magle, jednostavnošću postojanja bliži beskraju.
Mitska je to slika, predеo kojim dominira crveni ćerpič krova, što ga rastvaraju godine i ruše, sem njegovu sliku u duši mojoj, krova nad kojim se ne izvija više dim vatre čija je toplina grejala draga lica. Moja jedina Itaka i Ultima Thule.
Kad pomislim na to mesto, najpre se setim jedne Šimićeve pesme, sa ekspresivnom slikom crvenog krova uronjenog u obilje zelene boje.
Imali smo tamo par jutara zemlje, kao majčino nasleđe. To je sad pusta obala, ali ljudi možda najviše žive po sećanjima i vraćaju se tim mestima koja su prve kolevke njihovih malih života.
Nalik brodolomnicima, uprkos svim životnim brodolomima.
I sad zatvorim li oči, to mesto pod planinama je ognjište moje utrobe, malena kuća, oko koje sad cvetaju makovi i divlji šipak, u budnoj tišini. Ali zvukovi su ipak tu, divne melodije starog radija-mastadonta, na kojem je najčešće svirao Radio Luksemburg, što i sada počiva na stolu od šljivinog drveta, u prašini koju sa stvari više ne ma ko da obriše, i knjige iz kojih ubirah najdivnije plodove priča, koje me čude čak i ovoga trena, kad barka mog života polako tone u ravnodušje sredovečnih godina. Po njima sada pauci tkaju svilene niti. I caruje memla i plesan, a potavneloj zlatnini više ne prilazi neka draga ruka. Kao što ne prilazi ni starom satu sa rimskim brojevima, koji je stao u vremenu, ne odbrojavajući više svojim kucanjem kucanje živih srca što se ritmovahu s njegovim neumitnim otkucajima, satu koji je danas samo nemo svedočanstvo minulog vremena.
Okrenem li se u sebi, oko sebe, u pamćenju, plinuće predeo ogrnut okeržutom togom kojom stara boginja Jesen risaše prirodu od pamtiveka. Vezanost za jesen kao godišnje doba nije slučajna jer je ono najinspirativnije godišnje doba za umetnike. Pa je ta boja i najživlja boja moga sećanja. Nije bezrazložno okeržuta boja, boja ko jom slepci gledaju svet, svojim unutrašnjim očima. Nostalgija tada ispuniće prazne obale mog unutrašnjeg jezera, u kojem zrcalim melanholično, davne portrete i događaje, njihova ponovna otelotvorenja, njihov ponovni eidos, dok budem sklapao delove krčaga u celinu koju prošlost pokušava odvojiti od mene zaboravom, zabravljujući ga od mene, zagubim li ključ koji otvara njena vrata od voskovite ilovače. Taj gralovski predmet večne epifanije.
Ispisujući stranice mojih budućih knjiga, od tada, ja sam palio davne vatre, male lampione tuge, moje jedine svetionike u ovom mračnom svetu, prizivajući magmatsku toplinu tog nekadašnjeg doma, oko kojeg su kružili leptirovi i svici, ti svetlosni magovi, dnevni i noćni vilenjaci.
U kutu njegove gostinske sobe, mrazno hladne, slutim svete predmete moga detinjstva, kojima je uvek, poput prestone stolice, carevala stolica moje bake, od tvrde hrastovine. Stolice čije prisustvo sada jedino crv oživljava. Na njoj seđaše ona, poput Penelope tkajući i predući, sećajući se lica moga dede, rano prizvanog u anđeosku smrt, kojeg zapamtih jedino po starim crno-belim fotografijama sa zidova. Tkala je ona i prela, sluteći lice moje majke, njene jedine kćeri, i lica moga brata, sestre i mene, u čijem kriptogramu srca još odjekuju njene tople reči, matrone do starosti osamljene, dok i ona ne pređe u Onostranstvo da bi se združila opet sa svojim Odisejem. Taj moj deda je kao jedino dete imao samo moju majku, a umro je kad je njoj bilo dve godine, od posledica rana iz Drugog svetskog rata, u kojem je bio partizanski kapetan. I danas čuvam Walter, pištolj koji je oduzeo nemačkom oficiru u bici na Sutjesci, na koti Javorak.
Taj dom, ta moja kosmogonija, ozvezdana u dečačkim snovima, moj je jedini Parnas, njega najbolje pamte i sad moje oči, čiji mir ne mogu narušiti betonske katakombe megalopolisa, suvišnih nabora na koži Zemlje, kojima prolazim, tražeći azurno plavetnilo neba, da bih prodisao, i isto plavetnilo jednog baštenskog cveta, koji i sada verovatno cveta na istom mestu, tamo, u senci zapuštenog vrta, u isto vreme kad se junost proleća razbokori kao na Fragonarovom kistu, a za kojeg je nemoguće pronaći sinonim u letopisima velegradskih svakodnevica.
Na pepelištu moga doma zvezde i dalje sijaju, vidim ih i sad, Orion, Sirijus, Veliki i Mali medved, Kasiopeja, tvoreći koordinatni sistem moje jedine busole i putokaza. Samo ih ja još vidim, upravljajući jedra sopstvenih nedara prema njima, a ne prema vetrovima somnambulnim što odrođavaju, duvajući beslovesnim ulicama kuda danas, najvećma, prolazim, ne gubeći sopstvo sebe, zahvaljujući toj ukorenjenosti u iskon sveta, koju još kao mlad naučih. Jer put zapravo i završava uvek na mestu sa kojeg si i krenuo u svet, gotovo lososovski.
U vremenu oniričke svevremenosti ja sam tragač za tim izgubljenim prostorom, Prustovo klatno, krug što ga na pesku crta Pitagora svojim Grcima, u jednoj Borhesovoj pesmi, maloj himni sveta, fusnoti kosmičke biblioteke.
Mislim o svemu tome posmatrajući ozvezdanu noć, kroz okno prozora, nadnesen nad stranice knjiga koje ponesoh sa sobom, pod prituljenim svetlom lampe, u gradu seviljskog berberina, gde konačno savladah strah dugogodišnji, od pričanja ove ispovesti, osećajući potrebu za sagovorništvom, potrebu da sem pesničkih, svetu zaveštam i prozno delo, intimnu autobiografiju mojih misli, čiji će fragmenti, nadam se, poetikom mozaika, sklopiti priču o meni, u konačnosti celine ove knjige, koja je sve ono što sam ja, od postanka do današnjeg dana, i sa kojom se neću rastati ni na konačnom, ni na vašem sudu.
odlomak iz romana Šum Panonskog mora
