Gospođe i gospodo!
Umetnost, to je, kao što se sećate, marionetsko, jampski petosložno biće i – ova odobina je i mitološki zasvedočena ukazivanjem na Pigmaliona i njegovo stvorenje – biće bez dece.
U tom obliku ona čini predmet razgovora koji je vođen u jednoj sobi, dakle ne u Konsjeržeriji, pariskom istražnom zatvoru, razgovora koji bi, kako osećamo, mogao biti beskonačno nastavljan kad se ništa ne bi isprečilo.
Nešto se isprečuje.
Umetnost opet dolazi. Vraća se u jednom drugom delu Georga Bihnera, u „Vojceku“, među drugim, bezimenim ljudima i – ako smem da u tom pravcu primenim jednu reč Morica Hajmana, skovanu za „Dantonovu smrt“ – pod još „bleđom olujnom svetlošću“. Ista ta umetnost se, i u obom sasvim drugom vremenu, ponovo pojavljuje, a naglas je izvikuje jedan vašarski prodavac; ona se više ne odnosi, kao prilikom pomenutog razgovora, na „užareni“, „bučni“ i „blistavi“ stvoreni svet, nego pored kreature i „ništavila“ koje ova kreatura „poseduje“, – umetnost se ovog puta javlja u majmunskom obliku, ali to je ista ona umetnost, odmah smo je prepoznali po „kaputu i čakširama“.
Ona – umetnost – dolazi k nama i u trećem Bihnerovom delu, u „Leonsu i Leni“; vreme i osvetljenje se ovde ne mogu prepoznati, jer mi se nalazimo „na bekstvu u raj“, „svi časovnici i kalendari“ treba uskoro da budu „razbijeni“, odnosno „zabranjeni“, – ali neposredno pre toga prikazuju nam se još „dve ličnosti oba pola“, pristigla su „dva svetski čuvena automata“, a jedan čovek, koji o sebi obznanjuje da je on „možda treći i znamenitiji od njih dvoje“, „čegrtavim tonom“ zahteva od nas da se divimo onome što nam je pred očima: „Ništa osim umetnosti i mehanizma, ništa osim kartona i časovničkih opruga!“
Umetnost se ovde pojavljuje s većom pratnjom nego dotle, ali, i to pada u oči, ona je među svojima, to je ista ona umetnost: umetnost koju već poznajemo. – Valerio, to je samo drugo ime za izvikivača.
Umetnost, gospođe i gospodo, sa svime što joj pripada i što će još pridoći, jeste i problem, i to, kao što vidimo, sposoban za preobraženja, žilav i dugotrajan, hoću reći: večan. To je problem koji jednom smrtniku, Kamiju, i jednom čoveku koji se može razumeti samo polazeći od njegove smrti, Dantonu, dozvoljava da niže reči i reči. Lako je govoriti o umetnosti.
Ali kad se govori o umetnosti, uvek ima i nekoga koji je prisutan i… koji ne sluša kako treba.
Tačnije: nekoga koji sluša i osluškuje i gleda… a onda ne zna o čemu je bila reč. Ali koji čuje govornika, koji ga „vidi kako govori“, koji je primio u sebe jezik i oblik, a istovremeno i – ko bi ovde, na području ovog dela, mogao sumnjati u to? – istovremeno i disanje, to jest pravac i sudbinu.
To je, vi to odavno znate, ona vam svake nove godine dolazi i tako je često i jedva netačno tako često citiraju – to je Lisila.
I ovde, gde se sve primiče kraju, u dugim trenutcima kada Kamij – ne, ne on, ne on sam, nego jedan dovezen zajedno sa njim -, pošto ovaj Kamij teatralno – gotovo bismo rekli jampski – umire jednom smrću koju tek posle dve scene, polazeći od jedne tuđe – njemu tako bliske reči, možemo osećati kao njegovu, kad oko Kamija patos i sentencije potvrđuju trijumf „lutke“ i „žice“, upravo tad se još jednom pojavljuje Lisisla, slepa za umetnost, ista ona Lisila za koju je jezik nešto vezano za ličnost i opažljivo, pojavljuje se sa svojim iznenadnim uzvikom „Živeo kralj!“.
Posle svih reči izrečenih na tribini (to je gubilište) – kakva reč!
To je protivreč, to je reč koja raskida „žicu“, reč koja se više ne savija pred „ugaonim kamenovima i paradnim paripima istorije“, to je reč slobode. To je korak.
Zacelo, to zvuči – i to možda nije slučajno s obzirom na ono što se sada, dakle danas usuđujem da o tome kažem – to zvuči kao izjava u prilog „ancien régime“-u.
Ali ovde se – dozvolite jednom čoveku koji je odrastao i sa spisima Petra Kropotkina i Gustava Landauera da to izričito istakne – ovde se ne klanja monarhiji i ne klanja se jučerašnjici koju treba konzervisati. Ovde se odaje priznanje veličanstvu apsurda koje svedoči o prisutnoj čovečnosti.
To, gospođe i gospodo, nema neko jednom zauvek utvrđeno ime, ali verujem da je to… književnost.
„ – ah, umetnost!“ Kao što vidite, i dalje ostajem pri ovoj Kamijevoj reči.
Mogućno je, potpuno sam svestan toga, ovu reči čitati i ovako i onako, mogućno je stavljati različite akcente: akut današnjice, gravis istorije – pa i književne istorije -, cirkumfleks – znak za duženje – večnosti.
Ja stavljam – ne ostaje mi nikakav drugi izbor -, stavljam akut.
Umetnost – „ah, umetnost“: ona, pored svoje sposobnosti da se preobražava, poseduje i dar sveprisutnosti – : ona se može pronaći u „Lencu“, a i tu – dozvoljavam sebi da to naglasim -, kao i u „Dantonovoj smrti“, kao epizoda.
„Za obedom je Lenc opet bio lepo raspoložen: govorilo se o književnosti, bio je na svom području…“
„ …Osećanje da u onom što je stvoreno ima života prevazilazi oboje i jedino je merilo u stvarima umetnosti…“
Ovde sam izvukao samo dve rečenice, moja loša savest u odnosu na gravis zabranjuje mi da Vas odmah upozorim na to, – ovo mesto ima, pre svega drugog, književnoistorijski značaj, treba znate da se ono pročita zajedno s već navedenim razgovorom u „Dantonovoj smrti“, tu Bihnerova estetička koncepcija nalazi svoj izraz, polazeći odavde dospevamo, napuštajući Bihnerov fragment o Lencu, do Rajnholda Lenca, autora „Primedaba o pozorištu“, a preko njega, dakle preko istorijskog Lenca, dalje natrag do Mersijeovog „Elargissez l’Art“ [“Proširite umetnost”]; ovo mesto otvara pogled u daljinu, tu je anticipiran naturalizam, anticipiran Gerhart Hauptman, tu se mogu tražiti i naći i socijalni i politički koreni Bihnerovog dela.
Gospođe i gospodo, umiruje mi savest, doduše, iako samo prolazno, što to nisam ostavio nepomenuto, ali vam istovremeno pokazuje, i time mi ponovo uznemiruje savest, – pokazuje vam da se ne mogu otrgnuti od nečega što mi se čini da je povezano sa umetnošću.
Ja to tražim ovde, u “Lencu”, – dozvoljavam sebi da vam ukažem na to.
Lenc, dakle Bihner, ima – “ah, umetnost” – veoma prezirive reči za “idealizam” i njegove “drvene lutke”. On im suprotstavlja, i tu sad dolaze nezaboravni redovi o “životu onog najnižeg”, o “drhtajima”, “nagoveštajima”, o “sasvim tananoj, jedva primetnoj igri izraza na licu” – on im suprotstavlja ono što je prirodno i svojstveno stvorenom biću. I to shvatanje umetnosti on sad ilustruje jednim doživljajem:
“Dok sam se juče penjao po obronku uz dlinu, video sam dve devojke kako sede na steni: jedna je podvezivala kosu, a druga joj je pomagala; zlatna kosa joj je visila, imala je ozbiljno bledo lice, a ipak tako mlada, i nosila crnu haljinu, dok se druga tako brižno starala oko nje. Najlepše, najdirljivije slike staronemačke škole jedva omogućuju neku slutnju o tome. Ponekad poželimo da smo glava Meduze, kako bismo mogli da ovakvu grupu pretvorimo u kamen, pa da dozovemo ljude.”
Gospođe i gospodo, obratite pažnju, molim vas: “Poželimo da smo Meduzina glava” da bismo… ono što je prirodno shvatili pomoću umetnosti kao ono što je prirodno”
Ovde se, istina, kaže: mi poželimo, a ne: ja poželim.
To je izlaženje iz ljudskog bića, zapućivanje u jednu oblast okrenutu ka ljudskome biću i strašnu – istu onu oblast u kojoj kao da su kod kuće i majmunska prilika, automati i time… ah, i umetnost.
Ovako ne govori istorijski Lenc, ovako govori Bihnerov, tu smo čuli Bihnerov glas: umetnost i ovde za njega krije nešto stravično.
Gospođe i gospodo, stavio sam akut: neću vas, kao ni sebe samog, obmanjivati da sam sa ovim pitanjem o umetnosti i o književnosti – pitanjem između ostalih pitanja – morao iz sopstvenih pobuda, mada ne i slobodnih, morao poći ka Bihneru da bih razmotrio njegovo.
Ali Vi svakako vidite: čim se pojavi umetnost, ne može se prečuti Valeriov “čegrtavi ton”.
To su, nema sumnje – Bihnerov glas me nagoni na ovu pretpostavku – stare i najstarije stravičnosti. Što danas sa takvom upornošću ostajem pri njima, razlog je zacelo u vazduhu – u vazduhu koji moramo da dišemo.
Zar nema – tako sad moram zapitati -, zar kod Georga Bihnera, pesnika ljudskog stvorenja, nema izvesnog, možda tek poluglasnog, možda tek upola svesnog, ali zato ne manje radikalnog – ili upravo zato u najsuštinskijem smislu radikalnog stavljanja umetnosti pod pitanje, stavljanja pod pitanje iz ovoga pravca? Stavljanja pod pitanje ka kojem se sva današnja književnost mora vratiti ako hoće da i dalje pita? Drugim rečim, koje ponešto preskaču: Smemo li, kao što se danas na mnogo mesta dešava, polaziti od umetnosti kao od nečega prethodno datog, nečega što se bezuslovno mora pretpostaviti, treba li, da to sasvim konkretno izrazim, da pre svega – recimo – Malarmea domislimo do kraja?
Isprednjačio sam, krenuo dalje no što treba – ne dovoljno daleko, znam – vraćam se Bihnerovom “Lencu”, dakle onom – epizodnom – razgovoru koji je vođen “za obedom” i tokom kojeg je Lenc bio “lepo raspoložen”.
Lence je dugo govorio, “čas osmehujući se, čas ozbiljno”. I onda, nokon što je razgovor završen, kaže se o njemu, dakle o čoveku zabavljenom pitanjima umetnosti, ali istovremeno i o umetniku Lencu. “Potpuno je zaboravio sebe.”
Mislim na Lisilu čitajući: čitam: On, on sam.
Ko ima umetnost pred očima i u glabi, taj je – ovde sam kod pripovetke o Lencu, taj je samozaboravan. Umetnost stvara daljinu u odnosu na naše Ja. Umetnost ovde zahteva određenu distancu u određenom pravcu, zahteva određen put.
A književnost? Književnost, koja svakako treba da ide putem umetnosti? Onda bi ovde zaista bio dat put ka Meduzinoj glavi i automatu!
Ne tražim sada nikakav izlaz, samo dalje pitam, u istom pravcu i, kako verujem, u pravcu koji je dat fragmentom o Lencu. Možda – pitam samo -, možda književnost, kao i umetnost, sa samozaboravnim Ja kreće ka onome što je stravično i tuđe, i sebe – ali gde? ali na kojem mestu? ali čime? ali kao šta? – ponovo oslobađa?
Onda bi umetnost bila put koji treba da prevali književnost – ni manje ni više.
Znam, postoje drugi, kraći putevi. Ali nas i književnost ponekad pretiče. La poésie, elle aussi, brule nos etapes. [Poezija takođe sažiže ono što za dan pređemo.]
Napuštam samozaboravnog čoveka, čoveka zabavljenog umetnošću, umetnika. Kod Lisile sam verovao da se susrećem sa književnošću, a Lisila vidi jezik kao oblik i pravac i disanje -: ja i ovde, u ovom Bihnerovom delu, tražim isto to, tražim samoga Lenca, tražim ga – kao ličnost, tražim njegov like: radi mesta književnosti, radi oslobađanja, radi koraka.
Bihnerov Lenc, gospođe i gospodo, ostao je fragment. Treba li, da bismo saznali koji je pravac imao ovaj život, da potražimo istorijskog Lenca?
“Život je za njega predstavljao nužan teret. – Tako je on i dalje živeo…” Ovde se pripovetka prekida.
Ali književnost pokušava, kao i Lisila, da lik vidi u njegovom pravcu, književnost hita unapred. Mi znamo u kompravcu ono živi, kako živi idući u tom pravcu.
“Smrt” tako čitamo ojednom delu o Jakobu Mihaelu Rajnholdu Lencu objavljenom 1909. u Lajpcigu – ono potiče iz pera jednog moskovskog privatnog docenta, M. N. Rozanova -, “smrt kao spasilac nije dala da se na nju dugo čeka. U noći između 23. i 24. maja 1792. Lenc je pronađen mrtav na jednoj moskovskoj ulici. Sahranjen je o trošku jednog plemića. Njegovo poslednje počivalište ostalo je nepoznato.”
U takvom pravcu je on živeo.
On; istinski, Bihnerov Lenc, Bihnerov lik, ličnost koju smo mogli videti na prvoj stranici pripovetke, Lenc koji je “20. januara išao kroz planinu“, on – ne umetnik i čovek zabavljen pitanjima umetnosti, on kao određeno Ja.
Da li sada možeda nalazimo ono mesto gde se nalazila tuđost, mesto na kojem je ličnost mogla da se oslobodi, kao – otuđeno – Ja? Da li nalazimo takvo mesto, takav korak?
„..samo mu je ponekad bilo neprijatno što nije mogao hodati dubeći na glavi.“ – To je on, Lenc. To je, verujem, on, to je on i njegov korak, on i njegovo „Živeo kralj“.
„…samo mu je ponekad bilo neprijatno što nije mogao hodati dubeći na glavi.“
Ko hoda dubeći na glavi, gospođe i gospodo, ko hoda dubeći na glavi taj pod sobom ima nebo kao ponor.
Gospođe i gospodo, danas je uobičajeno književnosti prebacivati zbog njene „nejasnoće“. – Dozvolite mi da na ovom mestu najednom – ali zar se ovde nije nešto naglo otvorilo? -, dozvolite mi da na ovom mestu citiram Paskalove reči, reči koje sam pre izvesnog vremena pročitao kod Lea Šestova: „Ne nous reprochez pas la manque de clarté puisque nous en faisons profession!“ [„Ne prebacujte nam zbog nedostatka jasnoće, pošto je to naša profesija!“] – To je, verujem, ako ne kongenitalna nejasnoća, a ono ipak nejasnoća koja se susreta radi pridaje književnosti iz neke – možda na osnovu sopstvene skice stvorene – daljine ili tuđine.
Ali možda. I to u istom pravcu, postoji dvojaka tuđina – obe tik jedna uz drugu.
Lenc – to jest Bihner – Lenc je ovde otišao korak dalje od Lisile. Njegovo „Živeo kralj“ nije više reč, to je strahovito zanemljivanje, to njemu – a i nama – zaustavlja i dah i reč.
Književnost: to može značiti preokret daha. Ko zna, možda književnost prevaljuje taj put – a i put umetnosti – radi takvog preokreta daha? Možda će joj to poći za rukom, pošto se čini da se ono što je tuđe, dakle ponor i Meduzina glava, ponor i automati, nalaze u istom pravcu, – možda će joj ovde poći za rukom da razlikuje između tuđeg i tuđeg, možda će se upravo tu skvrčiti Meduzina glava, možda će upravo tu otkazati automati – tokom ovog jedinstvenog kratkog trenutka? Možda će se ovde, zajedno sa našim Ja – sa ovde i na takav način oslobođenim otuđenim Ja – možda će se ovde osloboditi i nešto drugo?
Možda pesma polazeći odazle postaje ona sama… pa će moći, na ovaj način lišen umetnosti, slobodan od umetnosti, da krene i svojim drugim putevima, dakle i putevima umetnosti – da njima iznova i iznova kreće?
Možda.
Možda se sme reći da u svakoj pesmi ostaje upisan njen „20. januar“? Možda je ono novo u pesmama koje se danas pišu upravo to: što se ovde najjasnije pokušava da se čuva spomen na takve datume?
Ali zar svi mi ne pišemo polazeći od takvih datuma? I kojim datumima se mi pripisujemo?
Ali pesma govori! Ona se i dalje spominje svojih datuma, ali – govori. Svakako, uvek govori samo u svojoj, najsopstvenijoj stvari.
Ali ja mislim – i teško da će vas sada iznenaditi ova misao -, mislim da u pesmine nade oduvek spada to da upravo na ovaj način govori i u tuđoj – ne, sada više ne mogu upotrebiti tu reč -, da upravo na ovaj način govori u stvari nekog drugog - ko zna, možda u stvari nekog sasvim drugog.
Ovo „ko zna“, do kojeg sad vidim da sam dospeo, jeste jedino što starim nadama polazeći od sebe mogu dodati danas i ovde.
Možda, tako moram sada sebi reći, – možda se čak i susret ovog „sasvim drugog“ – upotrebljavam ovde jednu poznatu pomoćnu reč – s nekim ne suviše dalekim, nekim sasvim bliskim „drugim“ može zamisliti – može uvek i iznova zamišljati.
Pesma se zadržava kraj takvih misli, ili im se iščuđava – reč koju treba dovesti u vezu sa stvorenim bićem.
Niko ne može reći koliko će još trajati pauza u disanju – čuđenje i misao. Ono „brzo“ koje je već uvek bilo „napolju“, povećalo je svoju brzinu; pesma to zna; ali nepokolebano stremi ka onom „drugom“, koje ona zamišlja kao dostižno, kao nešto što treba osloboditi, možda kao neposednuto, a pri tom okrenuto sebi, pesmi – recimo: kao Lisila.
Svakako, pesma – pesma danas – a to je, verujem, ipak samo posredno u vezi sa teškoćama pri izboru reči – koje netreba potcenjivati -, sa bržim tokom sintakse ili sa budnijim smislom za elipsu, – pesma pokazuje, i to se ne može predvideti, jaku sklonost ka zanemljivanju.
Ona se održava – posle tolikih ekstremnih formulacija, dozvolite mi sad i ovu -, pesma se održava na ivici sebe same; da bi mogla opstajati, ona se neprestano priziva natrag i vraća se iz stanja koje više ne postoji u svoje stanje koje ipak i dalje postoji.
Ovo stanje koje ipak i dalje postoji svakako može biti samo govorenje. Dakle, ne apsolutni jezik, a verovatno i ne polazeći tek od reči „odgovaranje“.
Nego aktuelizovani jezi, oslobođen u znaku jedne doduše radikalne individuacije, ali koja istovremeno ostaje svesna granica koje joj je povukao jezik, svesna mogućnosti koje joj je jezik otvorio.
Ovo i dalje postojanje pesme zacelo se može naći samo u pesmi onoga koji ne zaboravlja da govori pod uglom svog života, uglom svoje stvorenosti.
Onda bi pesma – još jasnije nego do sada – bila uobličen jezik pojedinca, – i po svom najdubljem biću prisutnost i predstavljanje.
Pesma je usamljena. Usamljena je i na putu je. Onaj koji ju je napisao ostaje pridat uz nju.
Ali zar se pesma upravo time, dakle već ovde, u susretu – ne nalazi u tajni susreta?
Pesma stremi ka nekom drugom, potreban joj je taj drugi, potreban joj je neko naspram nje. Ona ga traži, ona govori ka njemu.
Svaka stvar, svaki čovek je za pesmu, koja teži ka drugome, lik ovoga drugog.
Pažnja koju pesma pokušava da posveti svemu što je presreće, njeno oštrije čulo za detalj, za konturu, za strukturu, za boju, ali i za „podrhtavanja“ i „nagoveštaje“, sve to, kako verujem, nije postignuće očiju, koje se takmiče sa aparatima što su svakog dana sve savršeniji (ili koje se revnosno trude zajedno s tim aparatima), nego je to izvesna usredotočenost koja se i dalje spominje svih naših datuma.
„Pažnja“ – dozvolite mi da ovde, prema eseju Valtera Benjamina o Kafki, ciziram jednu Malebranšovu izreku -, „pažnja je dušina prirodna molitva“.
Pesma – pod kojim uslovima! – postaje pesma čoveka koji – i dalje – opaža, čoveka koji je okrenut pojavnosti i pita tu pojavnost i obraća joj se; ona postaje razgovor – često je to očajnički razgovor.
Tek u prostoru ovog razgovora konstituiše se ono čemu se pesma obraća, i to se okuplja oko onog Ja koje se tome obraća i imenuje ga. Ali ono čemu se ona obraća, ono što je ovim imenovanjem takoreći postalo drugo lice u razgovoru, unosi u tu sadašnjicu i svoju drukčijost. Još i u ovdašnjosti i sadašnjosti pesme – sama pesma uvek ima samo ovu jednu, jedinstvenu, punktuelnu sadašnjost -, još i u toj neposrednosti i blizini ona dozvoljava njemu, drukčijem, da saizgovara što mu je najsvojstvenije: njegovo vreme.
Mi se, kad tako razgovaramo sa stvarima, uvek nalazimo i pred pitanjem o njihovom poreklu i smeru; pred pitanjem „koje ostaje otvoreno“, „koje ne dolazi do kraja“, pitanjem koje ukazuje ka otvorenoom i praznom i slobodnom prostoru – mi smo daleko napolju.
Pesma, verujem, traži i ovo mesto.
Pesma?
Pesma sa svojim slikama i tropima?
Gospođe i gospodo, o čemu ja to zapravo govorim kad iz ovog pravca, u ovom pravcu,ovim rečima govorim o pesmi – ne, o pesmi kao takvoj?
Pa ja govorim o pesmi koja ne postoji!
Apsolutna pesma – ne, to svakako ne postoji, to ne može postojati!
Ali zacelo postoji, u svakoj stvarnoj pesmi, postoji, i u pesmi koja je najmanje pretenciozna, ovo neotklonjivo pitanje, ova nečuvena pretenzija.
A šta bi onda bile slike?
Ono što se jednom opazilo i što se može opaziti neprestano samo jednom i samo sada i samo ovde. I pesma bi tako bila mesto na kojem svi tropi i sve metafore hoće da budu dovedene ad absurdum.
Istraživanje toposa?
Svakako! Ali u svetlosti onoga što treba istražiti: u svetlosti u-topije.
A čovek? A stvorena bića?
U ovoj svetlosti.
Kakva pitanja! Kakvi zahtevi!
Vreme je da okrenemo natrag.
Gospođe i gospodo, prispeo sam do kraja – opet sam na početku.
Elargissez l’Art! Prilazi nam ovo pitanje, sa svojom starom, sa svojom novom stravičnošću. Ja sam s njim pošao ka Bihneru – verovao sam da ću ga tu opet naći.
Imao sam pripravan i jedan odgovor, „Lisilinu“ protivreč, hteo sam da nešto suprotstavim, da budem prisutan svojim protivrečenjem.
Proširiti umetnost?
Ne. Nego zajedno sa umetnošću pođi u svoju najsvojstveniju skučenost. I oslobodi se.
Ja sam, i ovde, u vašem prisustvu, išao tim putem. Bio je to krug.
Umetnost, ali i Meduzina glava, mehanizam, automati, ono stravično, a što se ipak tako teško može razlikovati, u krajnjoj liniji možda ipak samo tuđinka – umetnost i dalje živi.
Dvaput, kad je Lisila uzviknula „Živeo kralj“, i kad se pod Lencom nebo otvorilo kao ponor, činilo se da je tu preokret daha. Možda i kad sam pokušavao da stremim ka onom dalekom, onom što je bilo moguće zaposednuti, a što se konačno ipak videlo samo u Lisilinom liku. A jednom smo, polazeći od pažnje posvećene stvarim i stvorenom biću, bili dospeli u blizinu nečeg otvorenog i slobodnog. I najzad u blizinu utopije.
Književnost, gospođe i gospodo -: ovo beskonačno govorenje o sve samoj smrtnosti i uzaludnosti!
Gospođe i gospodo, dozvolite mi, pošto sam opet na početku, da još jednom najkraće i polazeći iz jednog drugog pravca, postavim pitanje o istom tom.
Gospođe i gospodo, pre nekoliko godina napisao sam jedan mali četvorostih – ovaj:
Glasovi sa zakoprivljene staze:
„Dođi na rukama k nama.
Ko je sam sa svetiljkom
ima samo šaku
da iz nje čita.“
A pre godinu dana, sećajući se nekog propuštenog susreta u Engadinu, stavio sam na hartiju jednu malu priču, u kojoj sam izvesnog čovek „kao što je Lenc“ pustio da korača kroz planinu.
I prvi i drugi put pisao sam polazeći od jednog „20. januara“, od svog „20. januara“. Ja sam… susretao samog sebe.
Da li, dakle, kad mislimo na pesme, da li sa pesmama idemo takvim putevima? Da li su ti putevi samo okolišni, obilazni putevi od tebe ka tebi? Ali to su istovremeno, među kolikim samo drugim putevima, putevi na kojima jezik dobija glas, to su susreti, putevi jednog glasa ka drugome koji sluša, putevi stvorenog bića, skice života možda, slanje sebe ka sebi samom, u potrazi sa samim sobom… Neka vrsta povratka u zavičaj.
Gospođe i gospodo, stižem do kraja – stižem, zajedno sa akutom koji sam morao da stavim, do kraja… „Leonsa i Lene“.
I tu, pre poslednjim dvema rečima ovog dela, moram biti na oprezu.
Moram se čuvati toga da kao Karl Emil Francos, izdavač „Prvog kritičkog celokupnog izdanja dela Georga Bihnera i rukopisne zaostavštine“, koje se pojavilo pre osamdeset jedne godine kod Zauerlendera u Frankfurtu na Majni, – moram se čuvati toga da, kao moj ovde pronađeni zemljak Karl Emil Francos, reč „Commode“ [udobno, prijatno], koja se danas upotrebljava, pročitam kao „Kommendes“ [buduće, ono što će doći]!
A ipak, nema li upravo u „Leonsu i Leni“ ovih navodnica koje nevidljivo šalju osmehe rečima i koje ne žele da ih shvatimo kao takve, nego pre kao malene zečje uši, dakle, kao nešto što se ne sasvim lišeno straha nadnosi nad sebe i osluškuje reči?
Polazeći otuda, dakle od „komotnog“ ali i pod svetlošću utopije, preduzeću – sada – istraživanje toposa:
Tražim predeo iz kojeg dolaze Rajnhold Lenc i Karl Emil Francos, koji su me sreli na putu ovamo i kod Georga Bihnera. Tražim, jer, kao što rekoh, opet sam onde gde sam počeo, mesto svog sopstvenog porekla.
Sve to bez sumnje vrlo nepreciznim prstom, pošto je nemiran, tražim na zemljopisnoj karti – na dečjoj zemljopisnoj karti, kao što odmah moram priznati.
Nijedno od tih mesta ne može se pronaći, nema ga, ali ja znam gde bi se ono, pogotovo sada, moralo nalaziti, i… nalazim nešto!
Gospođe i gospodo, nalazim nešto što me malčice i teši zbog toga što sam u vašem prisustvu išao ovim nemogućim putem, ovim putem nemogućega.
Nalazim ono što povezuje i što kao i pesma vodi do susreta.
Nalazim nešto – kao što je jezik – nematerijalno, ali zemaljsko, terestrično, nešto kružno što se preko oba pola vraća u sebe samo i pri tom – na vedar način – prelazi čak i preko tropa -: nalazim… jedan meridijan.
Upravo sam verovao da sam se ponovo dodirnuo s vama i sa pokrajinom Hesen, Georgom Bihnerom i njim.
Govor prilikom dodeljivanja nagrade „Georg Bihner“ u Darmštatu, 22.10.1960.
Preveo: Branimir Živojinović
