Pisma iz Pariza, Miloš Crnjanski

I BEČ

On se sad dimi noću. Sneg i blatna voda, što curi sa njegovih crnih krovova, isparava se. Ja sam ga gledao kako umire; sad je nabrekao, kao lešina. Ne, on se nije smanjio; mračan i prazan, izgleda mnogo veći nego pre.

Ja gledam pogurena leđa kočijaša kako se već tri sata ljuljaju po topotu kopita, sad brže, sad lakše. Sa njega se diže mokra para i pada u kola, u maglu oko fenjera. Tri sata već batrgamo se od hotela do hotela. On mi ređa samo imena i mirno dodaje da je sve prepuno. Govori tiho. Oni, bečki fijakeristi, izgubili su svoj dijalekat. Glas im nije više onako dubok i tup, kao kotrljanje praznih pivskih buradi. Pa ipak su veseli. Izlaze pred stanicu i podskakuju po smrznutom pločniku, na zimi. Sve je u tome da prepoznaju putnika otkuda je. Da li znači franak, liru, drahmu, ili dinar. I onda nastaje računanje, sa grotesknim smehom, sve u stotine. Ipak su odrpani. Jednako prelazimo preko mostova. Težak i ogroman mrak Arsenala zadržava kola i konji polaze u korak. Dole, u dubini magle, osećam vodu. Sve je mokro. On mi se međutim jednako jada. Mirnim glasom. Broji. Govori o hlebu i ne mrzi nikog. Njemu je svejedno. Nema dece. Ja ga jedva čujem.

Uskoro zatim, pred zoru, dobio sam sobu.

Sve je tako smešno. Jedan mali crnac, u zlatnoj kapi, čeka me kod stepeništa. On upravlja liftom. Gore, u trpezariji, i protiv zakona, još blešte svetiljke. Stranci, i polusvet, koji je u Beču, oduvek, malo dobroćudan i familijaran; a sad, otkada je u njemu puno devojaka i žena iz „srednjeg, i činovničkog staleža“, još više. Mnogo bosanskih trgovaca.

Njih sam docnije sretao u hodniku u svilenim pidžamama, kako prate dame i govore tiho: „Der Grieche läutet, der Grieshe läutet.“ Sećam se, pre rata, oni su nosili obojke. Kad sam stigao na drugi sprat, baš je zazvonilo zvonce. Dotrča jedna sobarica i pogleda broj, uzviknu nešto i na to potrčaše i sa desna i sa leva. Kroz ceo hodnik ori se: „Der Grieche läutet, der Grieshe läutet.“

Sutradan sam pošao poguren po ulicama. Nebo je žuto i maglovito kao nekad, u ona jutra u kojima sam, po tim ulicama, proćerdao svoju mladost. Kraj mene prolaze odrpani ljudi. Oni mi više ne smetaju. Među njima ja sâm, poguren, idem iza gomila seni onih bezbrojnih dugokosih đaka koje sam, u ovakva jutra, nekad davno, tuda sretao. Kako je smešan sad taj grdni grad koji nam je oduzimao rumenilo sa lica. Pradeda, deda, otac, i ja, svi smo tu izgubili veru. I danas, kad je to prestalo, vidim da je svejedno govori li se glasno ili umorno. Ja mirno idem za gomilom senki koje su tuda prolazile u ovakva zimska jutra. Naši đaci su se uvek vraćali u zoru kući. Drveće, tada, i sad zarumeni, ali nema više onih koji stoje, gologlavi, pod njim, mlataraju rukama i govore o socijalizmu. Dugi i bledi Dalmatinci, koje su, često, izdržavale punačke gospođe, odoše. Nema više ni Banaćana koji nose svilene čarape. Ostali su samo trgovci, koji su svi rumeni. Oni sad svi ručaju u „Bristolu“, i posle pečenja štucaju. Posle jedu grožđe; momak im ga donosi, dovikujući glasno kasirki u uglu, koja, sred bezbrojnih čašica i flaša, sedi i beleži: „Trauben, für Tisch No 2, Jugoslawen.“

A napolju pada sneg, i još uvek prolaze dame sa polugolim grudima, uvijene u krzna. Ali ne šetaju više tuda oficiri. Retko ako koji prođe. Oni, sad, sasvim, liče na poštare; sablju nose visoko podvezanu, ona ne zvecka više.

Tako prolaze dani. Išao sam da vidim zelene sfinge i zamrzle basene u dvorcu Belvedera. Tamo sam, nekad, u proleće, mislio da je ljubav tužna stvar. Prodali su sve goblene koje su ćesari pokrali i pokupovali po Evropi; ipak, teško da će im to popraviti valutu. Mislio sam da ću se u gorostasnim muzejima odmoriti, pod rumenilom Ticijana. Našao sam velike, prazne zidove. Najbolje stvari odnesoše Talijani. Jedva osta nekoliko lepih, zelenih i modrih, Bordona. Ko zna, možda će se neko i kod nas setiti da zaište naš divni Psaltir iz Minhena, pun zlatnih i crvenih, išaranih, divota. Ratna odšteta.

Dan je prolazio. Dani prolaze.

Uostalom, ave je po starom. Obišao sam izložbe. Secesija je puna, kao i pre, svakojakih zelenih, belih, žutih krpa. Svake godine, svud po svetu, ima dosta ljudi koji se bave time da slikaju žene zeleno, a ruže crno. I „Herbstaustellung“ je pun slika. Ipak, mnogi su umetnici otišli. Otadžbina ne može da plaća. Izlazim iz tih velikih dvorana i primećujem da su uvek isti samo skretničari tramvaja, na niskim klupicama pod kojima drže hleb, zavijen u maramu.

Posle podne pada žuta magla sve niže. Tiho, sve tiše, prelazi me groza. Vidim sebe pred vratima kuća gde sam stanovao; pred kućama u koje sam se vraćao zorom. Evo jedne ulice, gde su se gužvale rulje pijanih, pobunjenih vojnika. I veseo sam. Zalazim u jednu malu ulicu. Preko zidova puze grane pune blatnog snega. Eto male kućice pred kojom sam, u zoru, rado zastajao i, za pozdrav, skidao šešir. Njeni su prozori mali i šareni. Nekad, pre sto godina, u njoj, iza tih malih prozorčića, spavala je igračica Tereza Krones. Kad je mesečina bila, ona se svlačila kraj prozora. Osećam nešto belo, vitko, suzno, kako odlazi od mene; belo kao rosa vodoskoka kad vetar duhne. Na kraju ulice praznina, praznina; nad krovovima, mokra brda i šume i nebo. Sve je tako zamršeno. Što dalje u predgrađa, sve je više mutno. Svetiljke tramvaja pale se; sa njih kaplje neka prljava vlaga. Deca me sreću, tolika deca. I sva ta deca prolaze tiho, sa spuštenim rukama. Ne poigravaju. Sva su uvijena u nešto crno i šareno, prepleteno, sa čega vise konci. Mislio sam da im odem i u Parlamenat, da im se nasmejem. Našto to? Eto gledam im decu. I sve vidim. Njina lica vire iz tih čudnih ogrlica i kaputića smešna, sa crvenim nosem i velikim, začuđenim očima. Tako bih se rado nasmejao celom ovom gradu što zaudara lešinom. Da im pregledam budžet, novinarstvo, sa žučnim osmehom, sa slatkim osmehom osvete. Ali, našto? Oni su ostali isti – lažljivi, bedni, dobroćudni.

Pred veče je pred Operom prepuno. Prekjuče su ispratili Pučinija. Maestro je izišao na mala vrata, sav obasut cvećem. On je skoro sed, ali je još uvek vrlo lep. Mučile su ga samo gospođe. One su dolazile da mu ištu autogram. Skoro svaka druga umela je da kaže italijanski „hvala“. Uostalom, nije bilo tako teško naučiti reč dve talijanski. Ta njihovi su muževi i braća ginuli tamo dole. Opera je još uvek divna. Balet je krasan. On je sad pod rukom Fokina. On će još ove sezone dati jednog Čajkovskog, a možda i Rimski Korsakova. Scenarija će stajati milion kruna. Ne, nemojte misliti da se šalim. Otišao sam i u drugu operu. Tamo je bila proslava Betovena. Bilo je dupke puno. Rano posle podne stajale su pred pozorištem čičice i devojke sa naočarima, čekajući i hraneći vrapce. Oni odlaze u treći kat. Po galeriji sede oni bledi ljudi što pred pozorištem hrane vrapce. Ulazi Vajngartner. Pod starost, svi su ljudi blagi i psi šteni. Pljeskaju mu; možda su mu zahvalni što ne odlazi u Ameriku. On prelazi rukom po čelu i ocrtava po vazduhu prve taktove Fidelija. Kraj mene jedan star čovek pušta glavu u ruke. On zna, možda uprste, celog Betovena, pa ga i ovaj dovodi do ekstaze. Uostalom, ne verujem da igde na svetu ima ovakvih orkestara. Još uvek.

Noću, vraćajući se, idem pognute glave. Kako se sve svrši! Tu su prošle hiljade naših sudbina. Klečali smo i plakali smo. Ostale su samo tuđe, bezbojne, mračne ulice. Mrtve kuće. Kako se sve svrši!

Kad sam stigao kući, bila je ponoć; nisam mogao da zaspim; čitao sam.

Poneo sam sa izložbe štampara i knjigovezaca, jedino lepe, jednu knjigu veliku, rumenu i žutu. Na njoj slova podražavaju starogermanske rune, u futuristički razlivenom, danteovski obasjanom krugu sunaca. Naslov: Objavljenje. To je najmlađa lirika Austrije. Nema više sumnje, oni će se uskoro spojiti sa Nemačkom. Dotle, oni su zaseban deo Germana. I kod njih su romani, drame, tzv. literatura, trgovina kao svud. Samo je lirika nova, čovečanska, posleratna. Godine rođenja tih pesnika su oko – 94. U predgovoru oni donose reči Siareove: „Le désespoir est notre condition naturelle.“ Pa ipak, što dalje, sve je knjiga radosnija. Izgleda da se zbilja po celom svetu diže generacija onih koji su ratovali. Čitam, polako, njine stihove, koji ostavljaju ilustracije života i odlaze u zrak, u brda, u večne kolutove. Mesto ambicija društvenih, samoća, jedna nova ljubav za svemir i život. Oni to ne lažu kao gospodin „kosmičar“ Demel, koji je voleo da ruča sa carem. Ovo su oni koji su mesecima ležali, zakopani po šumama jesenjim; koji su noću, klecajući, prolazili kraj prolećnih reka i postali zanavek zaljubljeni i mirni. To ne znači da pevaju o hrizantemama. Ideje su im stare, zar ne: „Spasenje je samo u jednom, biti dobar.“

Njine reči su, katkad, teške i hladne, bez latinske čulnosti i boje; ali ovaj je nemački jezik neizrecivo nov, gibak i sjajan, kao, nekad, šina pozajmljena gotika. Istina, tome ih je naučio Stefan George, učenik Francuza, ali je njihova najnovija lirika, na žalost, verujte, daleko nad najnovijom francuskom, ubijenom Apolinerovim kaprisima. Osobito dva imena voleo bih da zabeležim za nas: jedno je Georg Trakl, a drugo Franc Verfel. Ipak sam pred zoru zaspao. Šta još da javim o Austriji? To je sve.

Sutra odlazim dalje. Šta ću tu? Nemamo više posla sa ovim gradom. Uostalom, sve je po starom. Novine još uvek pišu da je Beograd steničav, i da Bugari čekaju sa stisnutom pesnicom u džepu; posle o žitu što će stići iz Argentine, o samostalnoj hrvatskoj republici, i kako i Engleska želi da sve „nasledne“ i „podunavske“ države imaju bar novac zajednički.

To ne znači da sam ovde postao sentimentalan. Slab sam da verujem da je iko zaslužio sažaljenja. Naprotiv. Nemilosrdno svud izazivaju moj zadivljeni osmeh, i oni u Rusiji, i oni u Irskoj. Sve to nije važno. Važno je da ovde zaista umiru deca kao što su i u Srbiji zaista umirala. Zbogom, želim vam veselosti.

II MINHEN

Kroz maglovito jutro, u klopotu železnih točkova, on se zacrneo u dubinama. Prosta gomila, zasuta blatom i snegom.

Zavejan vidik je toliko težak da se sva polja i brda povijaju. Ja se tome smešim. Ovaj ludi život moj, kroz koji tumaram, posmatram u zoru uvek malo sentimentalno. Nekad sam, zorom, čitao Dantea, samo zato da bih naučio da budem tvrd i da gorko volim, ali sad su me čađave stanice, plač, i, osobito, pripovetke tih starih ljudi koji me jednako šalju u tuđinu, gde me čeka nešto novo i bolje, raznežili. Treba otići u Pariz, obrstiti Narodnu biblioteku, sa trista knjiga o romantizmu, dati svoju tezu o L. Kostiću i vratiti se, pa opet nastaviti svađu o tome ko je sve kod nas krao, i šta je slobodan stih. U zoru, kroz klopot železničkih točkova, mnogo štošta postaje sentimentalno. Zavejan vidik je toliko težak da se sva polja i brda povijaju. Ja se tome smešim.

Pošli smo u zoru iz Salcburga. Eto, kako je i to smešno i zamršeno. Taj zavejani gradić jednog sveta koji mi je mrzak video me je gde umirem, u bolnici, u kojoj su i po stepenicama ležali vojnici. Ipak nisam izdahnuo. Posle tri nedelje, sedeo sam kraj prozora i po ceo dan gledao taj čudni, lepi, zavejani gradić. Žute boje na čarapama žena, plave ćupe na prozorima, i crveni crepovi razveselili bi me. Danas, kad sve znam, znam da su taj žar i garavost slepoočnica ženskih, ostatak i amanet španskih četa, koje su, tuda, često zimovale. Tada su njegove zavejane, pa ipak crne, crkve imale senke toliko velike pred veče kao provalije. Danas, kad su me naučili da sve znam, znam da je to samo barokna arhitektura sjajan, nakinđureni, jezuitski stil. U podne bi me začudili – tako daleko od mora, tako iznenada – zalepršani nad brzicom, sivi, mali galebovi koji su se strmoglav, pustimice, prevrtali. Činilo mi se to čudno, kao i sunce koje se vuklo po svetu, sa brda na brdo, u nebesa. Mislio sam da je to zato što sam ja ostao živ.

Sad sam mirno otputovao dalje. Pred stanicom, na kiši, stajali su starci, sa crvenim smešnim kapama na glavi, označenim brojem. Oni su naslonjeni na zid, prokisli i mirni, gledali nekud, Sećate li se ribara, starih, izrađenih, pretrgnutih, kako stoje na obali, među konopljem, na svakom dalmatinskom ostrvu, i gledaju isto ovako, mirni i prokisli, nekud? Njine su kape crne, ali oni puše iste lule, a lica staraca su na celom svetu, svud, jednaka.

Uđosmo na stanicu, i sve posta svejedno. „München.“

Ovde se ništa nije promenilo. Ja ne razumem romanofile ali ni germanofile. Ceo sam dan proveo po ulicama. Govorio sam sa oficirima, isto onako mirno kao i sa kočničarima tramvaja. Oslovljavao sam elegantne dame, isto onako mirno kao i sobarice. Posetio sam direktora muzeja, večerao sam sa socijalistima, a pred ponoć sam se upustio u razgovor sa onima koji su se opijali teškim, kao pomije masnim, pivom.

Toga je dana ceo grad vrio. Beše došao nov engleski poslanik, a Francuzi su, konačno, zaiskali i krave muzare. Novine su jaukale za dečicom koja će umirati bez mleka, a levičari su odgovarali da je tome kriva buržoazija, i maliciozno podsećali da su i francuska deca umirala. Evropa je sad, vidite, prilično u vezi između sebe.

Šta da vam pišem o svemu tome? Dosadno je.

Oficiri su mi govorili da je naše herojstvo samo divljaštvo, i da su Srpkinje još jevtinije nego Mađarice i Poljkinje. Baš tako. Oh, ne bojte se, ja sam se smešio, i spominjao Senegalce i Nemice. Uostalom, svi oficiri još uvek igraju bilijara u rukavicama, osobito artiljerci, i duboko veruju da će za godinu dve marširati u Pariz. Zar vas to čudi?

Nije istina da suviše jedu, ali je istina da je sve krcato puno robom, gvožđem, spravama, snagom. Da, istina je što novine donose – imaju nov tip topovske cevi, i nov tip krilatice. Ali su im bolnice sjajne, ulice čiste, železnice prepune i tačne. A žene rade. Jedino je damama svejedno. One neizrečno preziru politiku. Ne, ne može se ništa predvideti šta će ovde biti. Uostalom, sve zavisi od toga da li će dobiti Šlesku. Oni to kažu, ali biće da nije tako.

Pa ipak su smešni sa svojim računom o Americi, sa podlom verom u Rusiju, sa svojom glupom mržnjom prema Francuskoj. Pre su verovali samo u sebe. A da ih čujete kako govore o Poljacima i Česima. Goni ih, neko ih goni.

Pametni, mirni ljudi sede sa mnom. Ja ih pitam za vinograde na Rajni. Jesu li još puni sunca? Pitam ih je li istina da su Španiji ponudili lokomotive jevtinije nego iko. Pitam ih je li istina da su lekari rešili da, ponedeonikom, besplatno leče. Oni se hvale kako Minhen ima 57% nezakonite dece, ali nijedno ubistvo novorođenčeta. I ja im govorim: „Da, snažni ste, snažni.“ I ti isti ljudi, odjednom, počinju da prete, da tupave, da lažu, da lude. Goni ih, neko ih goni. Neki stari germanski bog, možda izostao iz Vagnerovih opera. I bes, neki suludi, glupi bes.

Ali oni koji su ovde otmeni i tihi, i muškarci i žene, kao da su sa drugog sveta. Oni su neiskazano bledi i vitki, očiju beskrajno mirnih i mutnih. Tri dana sam proveo sa njima po starim vrtovima iza zvezdarnice, na dnu pozorišta, uveče na ulici, slušajući njine blage, umorne glasove.

Oni se mirno smeše i pričaju mi Ajnštajnove teorije.

Obišli smo izložbe. Nema šta ovde da se uči.

Obišli smo muzeje. Oni leže mirni, neokrnjeni, na zimskom suncu, teški i niski kao grdne mastabe. Rumen i zlato boja ne dopiru kroz prašne prozore nikud.

Ali dolazite, dolazite ovamo, da im vidite gvožđe i beton. I pozorišta.

Još uvek su oni najbliži grčkoj pozorišnoj gomili. Ne šegači se ovde niko. Još uvek samo oni znaju Šekspira. Bernarda Šoa daju u premijerama. Odvedoše me u socijalističko pozorište, malo, skoro besplatno. Dadoše mi zasebno mesto. Gledali smo Strindberga bez „stila“; oni prosto ne kriju ono što se ne da skriti. Ali se niko ne šegači ovde. Odvedoše me, kao uplašeno, da slušam larmu Elektre, i začudilo ih je što se nisam začudio. To će sad postati običaj u Evropi: čuditi se Slovenima, koji se više ničemu ne čude.

Izvedoše me na saonicama u noć, van grada. Izar je tekao pod tankim, naboranim ledom.

Tihi i bledi, oni su me tešili: da sav taj ludi, ogorčeni haos miliona, koji dreče, prete, i prevrću se, nije java. Te fabrike, koje su crvene, kao grdne pekarnice, dršćući od napora, nisu ono što je nemačko. Nemački su eno oni visoki prozori što blistaju kroz maglu, visoko, pod krovovima, kraj mračnih, ustremljenih crkava. Tamo stanuju oni. Život se otkinuo od jave, ali ga tim više treba voleti. Davali su mi, na put, svoje mlade lirske pesnike, da mi sve to ispričaju: kako vole svoj život, sad sasvim bezbrižan, kako trave rastu, zvezde trepere, i kako će Izar, uskoro zelen i modar, kao krila orlova koji se spuštaju sa Alpa, kružiti nad zemljom, koja će i ovde biti topla, prolećna, blagoslovena, I kako će, posle, učiti Evropu jednoj novoj ljubavi, nemačkoj ljubavi, prema brdima, prema šumama, i nebesima; ljubavi koja neće zavisiti od gradova, društva, i života.

Ja sam gledao, začuđen, njina bleda, iznurena, lica, i ćutao. Budući da sam jedan od onih koji to isto čekaju od Slovena, neprijatno me je dirnulo. Treba samo da dođe neko i nazove to „neoekspresionizmom“, „neokozmizmom“, doći će drugi i nazvati to „nemačkim uticajem“ pa kraj...

Kad smo se vratili, i kad sam ostao sam, stajao sam pred zaleđenim prozorom i gledao kako se svetla okna, jedno po jedno, gase. Ledeno, zvezdano nebo umirilo je, polako, sve uokolo, ulice, kuće, i oblake. Bilo je oko ponoći. Kad ovo pismo, dobijete, biće proleće tamo oko vas, svejedno je, dakle, šta vam pišem.

III PARIZ (1)

Od svakoga grada u kome mi je prolazio život ostali su, u meni, samo njegovi rubovi kako se ocrtavahu noću na nebu. I tako, ja imam u sebi te različite noći, uvek isto nebo, i različite pruge gradskih rubova. U meni je, zato, večnost, i potpun mir, i sve mi je svejedno. Pripovedam da život nije vidljiv nego da je van naše moći, „na nebesima“. Neko će mi reći da sam sentimentalan; a drugi: „Ta to je već bilo. Njegov „sumatraizam“ je samo podgrejan romantizam.“

No, pošto se kod nas i najčestitijima katkad kaže da su hulje, i pošto su honorari i te kako neznatni, biće ih koji će mi verovati. A postignem li, ikad, da ma jednog samo mladića ogorčim, ili jednu lepu ženu izmenim, da jednu samo popovsku pridiku ismejem, biću zadovoljan. Vaistinu, mi smo anarhiste.

Pariz treba da me zapali. Tako su mi bar svi rekli.

Ali se meni čini da ću i ja od njega odneti samo njegove plave rubove, kako se ocrtavaju na nebesima noću. I kao što na duši nosim rub starih bedema u kojima sam bio zatvaran, ili lake vrhove kampanila venetskih varošica, ili kamenih dalmatinskih sela, i stenja bretonskih obala, ostaće i odavde samo modrina njegovih rubova, kako se oni, u kišovitoj noći, kad je prazan, kad ga uhodim, ocrtavahu na nebesima. Ostaće na meni, i ovde, samo onaj mir što ga ostavljaju na duši kamenje, voda i nebo.

Po ulicama su zabodene svetiljke; opravljaju kaldrmu noću, i pruge tramvaja. Udarci budaka i čekića sećaju me na kule crkava, igru zvona, kraj kojih sam stanovao.

Tiho, u podnožju mosta, spušta se u vodu, a visoko, sa crnih krovova na crne krovove, diže se u nebesa. Sav šumi. Kiša, beskrajna kiša drhti nad njime, kao da je sav uvezan u tanane, mokre niti vode što obavija ceo svet. Drhti, ljulja se, odbleskuje. Gubi svoju tvrdoću i sav se pretvara u senke, što se ljuljaju u kiši. Tako je beskrajan, a tako je lak, kao da je sazidan od karata. Izlazim na svoj najmiliji most; on je sav mokar. Davno nekad, bio je često krvav. Otuda ga uhodim, gledam, već mesecima, u kišovite, prazne noći.

Nebo je iscrtano pravim, ampirskim, podgrejano grčkim, rubovima. Širina i mir ovih polja i pravih, bogatih krovova dovodi do smeha. Kad bih sa ovog mosta počeo čitati novine glasno, svakako da bi se zaorio urlik gomila, i da bi jurnule na zidove da sve popale. Jer sve se, eto, menja. Ono što su, pre godinu dana, pisale, sad opovrgavaju; ono što su, pre godinu dana, rešavali parlamenti, sad odbacuju. Kad bi sa ovog mosta čitao i čitao, ne dodajući, niti oduzimajući reči, kako bismo se nasmejali, i počeli da palimo sve. Uostalom, ovo nije iskreno; ja ne verujem u budućnost. Pišem ovako samo zato što se povodim za modom, a sad je opet moda verovati u budućnost...

Nasred toga, oko Piramide Napoleonove, vrte se sjajni automobili. Ne zato što tehnika napreduje, nego je to uspomena na karusele. Ta sjajna zvezda vrtloga dovoljna je da ceo grad zavoli vrtlog zvezda. Šare na stubu, koji kao kameni mač strši iz zemlje, sa gotskom oštrinom, niko ne može da pročita. Kamene žene, koje predstavljaju složne francuske gradove, uzalud čitaju. U njihovim očima, sa kojih kaplje kiša, zjapi samo ironija kamena u noći. Dani prolaze, i svaki vrši svoj posao. Ban Jelačić, na konju, sred Zagreba, pokazuje mačem na Madžarsku, i zaboravlja da spusti ruku. Dositej elegantno skida šešir, i ulazi sa Kalemegdana u hotel „Krunu“, a nikako da uđe. Da, da, ja „futurista“ imam osećaj da se uopšte, negde u svemiru, nešto skamenilo, i da nikako neće ući u hotel. Hijeroglifi mirno stoje, automobili se vrte i jure oko njih, a nikako da ih pročitaju. Kiša sipi, sitna, beskrajna – no to ne treba nikog da uznemiruje. Eno Madlen, posuta helenskom limunadom, stoji, sva crna, u noći – seća se izginulih vojnika Velike armije za koje je zidana, i misli na otmene svadbe koje su, u njoj, češće nego otmena krštenja. Dva velika, zažarena oka Orleanske stanice gledaju mirno u Senu. Da, samo ja sam patetičan, noći je svejedno.

Pobesneli konji spomenika na Gran Paleu hoće da skoče dole. Poda mnom, duboko, u zemlji, ispod Sene, jure vozovi, a kraj mene prolaze zagrljeni parovi, i protrčavaju mačke. U Carigradu vole pse, ovde mačke. Ljubav je večna, beskrajna, i opšta. Svi su parovi jednaki, i sve mačke crne. Neka vas ne vređa sve ovo. U Čikagu ima jedan pesnik, optimista, on peva i slavi velike gradove, ogroman život, i večno, zaljubljeno čovečanstvo. Ja, mada sam civilizovan, kao i ostali naši književnici, i ne bih prevrnuo čašu na dvorskom ručku, ipak, gledam ove mokre, ogromne konture sa mnogo manje divljenja.

Potomak pastira, sa malo razumljive afektacije, znam da su plavi zidovi nebesa ogromniji; vidim zvezdane površine reka, šuma i gora, i osećam da ću jednom, teškim korakom, hodati po njima, davno zaboravivši sve ovo. Oprostite što teško prelazim na stvar. Sve te zamršene misli jure po glavi, iz kineskih pesama, iz knjiga o gotici. Ta vi znate da nema Srbina koji može zamisliti da neko i kod nas može što zamisliti. U detinjstvu smo odrasli sa konturama Bocarićeva Šarca, i sa divnom konturom Saborne crkve, a sad smo klasičari, kosmičari, kubiste, radikali, već kako ko – pa je malo teško. Zar ne?

Ipak, ja sam ovde, umoran i prokisao, samo zato da vam javim da se, već jednom, opet setite večnosti.

U ogromnim ovim vrtovima i širinama, pod granjem mokrim, koje znam da je počelo da pupi, ovde gde je Pariz najlepši, zastajem da vam javim – pre nego što vam počnem pisati o parlamentima, Evropi, izložbama, Srbima na Sen Mišelu – da zaboravite već jednom sve, da se opet jednom, bezbrižni, setite večnosti. Stojim visoko. Dubina mosta d‘Jena, koja se beli i sjaji od kiše, i prolazi ispod čudovišta Ajfelova, odvodi u beskraj. Nigde na svetu nije ovako duboka voda i ovako široko nebo. Veliki vrtovi u kojima cvetaju svetiljke, zelene, žute i crvene; njino svetlucanje u vodama, polako diže ceo Pariz u providan, jutarnji zrak. Kiša se jedva oseća. Prvi tramvaji prolaze. Daleko, u stajaćoj, širokoj vodi, suro, kao neka galija čuvarica u luci, sa svojim crvenim svetiljkama, ljulja se ostrvo Pariza, sa starim zidovima i gotskim kulama. Nad Notrdamom se vedri, trepere pobledele zvezde, kao iskre bežičnog brzojava. One javljaju da dolazi proleće.

Išao sam po pozorištima, školama, izložbama, skupštinama, i jednako razmišljao šta da vam sve javim. Sad, kad treba da počnem da se prepirem, da napadam, da branim, sve mi se to čini smešno i dosadno. Voleo bih mesec dana, mesec dana, svaki dan, sto puta, da vam. javim: ne bojte se, setite se večnosti, ove je dobro, nema greha, nema zakona, nema jave, gledajte u nebesa, udišite zrak bezbrižno, dolazi proleće, oslobodite se svega.

No ja vrlo dobro znam da je to pesnička ludorija, i da je suviše već i to što, mesto opisa, javljam samo da u Versalju niče trava. Vi, svakako poznajete barok i rokoko – našto bih dakle pisao aforizme o tom kako je došlo do japanskog uticaja na rokoko, do onih tako širokih postelja; zašto je Marija Antoaneta postala lezbijka i koliko je uticala na revoluciju, engleska muška moda, koja je naterala Monsenjera, brata kraljeva, da ga dva snažna lakeja, svako jutro, uzdižu i spuštaju u izglačane pantalone, da ih ne bi izgužvao. Mogu vam samo reći da Karlajl nije sad u modi, i da ni Minjeovo mišljenje o uzrocima revolucije više ne stoji. Treća Republika govori samo o sebi, i seća se samo „revolucije“ železničara, koja je osigurala karijeru sjajnome Brijanu. Novine su, uostalom, jako uzbuđene; govori se da će u dvorcu postaviti kafane i, „dancing room“ ove.

Čim sam ušao i video goluždrave anđele, gole lepotice na reljefima u crkvi, razumeo sam sve. Kad bih mogao celoj slovenskoj duši, svoj našoj takozvanoj „rođenosti za patnju“, da dam jednu jedinu injekciju latinizma – ali da ne dobijem Arcibaševljevo prase. U tu svrhu treba osnovati Grupu...

Stari, sedi vrtlari sade travu. Velike, mramorne vaze, na kojima se vitlaju bogovi i bahantkinje, i cvetaju tirzosi, ređaju se u daljini kao granitno kamenje kojim se označava međa na zemlji. Trava je meka, kao ona što kod nas niče iz žita oko kandila, o Badnjem danu; ona drhti kad je uzmem u ruku.

Iza vensenskih šuma prevrću se avioni. To je u čast Pilsudskom, koji je došao u posetu. Trava je počela da raste.

Ogromne terase spuštaju se sve dublje, među jablanove u daljini, pred nebom. U vodama su komadi neba. Jedan labud, kojeg sam, na žalost, već upoznao iz pesama Manojlovićevih, iznenada izlazi na vidik. Male, majušne mušice roje se nad nebesima. Gole Venere kleče pred granjem što pupi. Vi znate da ja imam ludu teoriju „sumatraizma“: da život nije vidljiv, i da zavisi od oblaka, rumenih školjaka, i zelenih trava čak na drugome kraju sveta... 

I zato pre nego što počnem pisati o izložbama, o parlamentima, i o kursu franka, pustite me da, još jednom, stanem uz jedno drvo što pupi i štapićem izudaram po njemu brzojav: da trava zeleni, i da se setite večnosti.

IV PARIZ (2)

Mora se pisati satira.

Gorko u našoj sudbini je najviše, to, sad, ovde, vidim: da nevidljiv, i divan, uticaj vesele mladosti (tvrdim da od njega zavisi čar svakog stoleća), kod nas, uvek, kod svakog pokolenja izostaje. Nema, nijedne, akcione pruge, kod nas, na kojoj bi dinamična snaga veselosti mladosti bila dokraja vidljiva. Za kratko vreme, uvek, sve postaju krivudave, ugušene, prekrhane. Ove misli mi dolaze usred studija, u vezi sa pokretom naše romantike. Zaprepašćuje me niskost sa kojom se borilo protiv Jakšića, oko Zmaja i Laze Kostića.

Vi mislite da to nema veze sa onim što ću vam pisati? Videćete da ima.

Hteo sam da počnem o slikarstvu i pozorištu ovde. Obratno ću. Neka bar ovo, bitno, stiže do svakoga nepomućeno zlim, podsmehom, šegačenjem. Jer, posle, kad budem vrlo lepo, pisao o Pikasu, nazvaće me huljom. A kad budem pisao protiv francuskih pozorišta i francuske dramaturgije, napisaće da sam, poreklom Madžar. Bi znate, kod nas, kad se ocevi mrze, svete se na deci; kad se voli devojka, pa ona neće, oduzima se, ako se može, penzija njenoj majci. Ko piše u slobodnom stihu, glup je ili lopov.

U mirisu Pariza najlepše što sam osetio jeste: bezgranična ljubav i bezbrižnost. Kako su ovde vesele borbe! Ove večeri, pune širokih voda, mostova, koji se previjaju preko večnosti i proleća, posle kiša, donose mir. Babe koje prodaju češljeve, narandže, novine, i gledaju, ako mogu, da vam zadrže kusur, pevuckaju celo veče. Ljudi, pogrbljeni od grehova i razvrata, pevuckaju. Sve to radi života.

Videćete, sve će to biti u vezi sa onim što ću pisati.

Danas samo o štampi.

Ovo je, još uvek, evropska sila, i, malo rezignirana, ona, još i danas, ima sav čar latinskog smeha. Mislite da to dolazi od tradicija? Ne sasvim. Ta naša vojvođanska štampa ima otmene i lepe tradicije, pa ima li gluplje od nje? Kod nas može samo jedno pomoći: sve što je najbolje u novinare!

Iako velika štampa ima, i ovde, životinjske nagone, imala je nekoliko velikih trenutaka ove godine. Ona je spasla Poljsku. Ne vlada. Nemojte misliti da se zatrčavam. Ona je rešila sirijsko pitanje, i vodi sad veliku turkofilsku kampanju. Njen rad protiv Nemačke je sjajan. Neverovatno tačno ovde u čemu je nemačko pitanje. Njina borba, s prgavim Lojdom Džordžom, imala je i veličine i toplog humora. Ja ih gledam već mesecima. Od krajnje leve Clarté, do krajnje desne Action française, ni jedan dan nisu bili potpuno u opreci sa gomilama.

Ostavite se naše najnovije gluposti: germanofilstva. Pozdravljam svakog anglomana, a podsmehnuću se i sam mnogo čemu francuskom. Ali je Francuska daleko, i, još uvek, lepa. Nemačka, i najidealnija – a nje sad, sto godina, ne može biti – za vratom nam je, izgaziće nas. To je detinjasto jasno. Ne slušajte nikog, i ostavite se, već jednom, onog našeg, paorskog, lakoverja. Ja, nemački đak, vrlo dobro znam šta pišem. Uvidite, već jednom, da sve ne zavisi od poštenih. Pustite da u to veruju komuniste.

Nemojte misliti da sad dolazi himna Francuskoj. Našto to večito padanje iz ljubavi u ljubav? Ljubite sebe. Neka nestane ona životinjska „slovenska“ žeđ za obožavanjem. Ja, prečanin, izučen, vrlo dobro znam sa kim imamo posla. Dobili smo olupane čamce, mesto flote. Pokušavaju da naprave dunavsku federaciju. Poneki viši oficir, koji se parfimiše, priča i ovde da spavamo sa svinjama. Šta to mari? Dajem vam reč da je Pančevo čistije nego Brest, Kamper, Morle.

Oni nas ne znaju – tome smo mi krivi. Talijani su npr. zaprepašćeni kako o njima mislimo. Jedan moj mladi prijatelj pokazivao je, ovde, malog anđela, drvorez, iz jednog od naših najstarijih manastira. Slikari, i najbolji, i najmoderniji, strčali se da vide, i sad sve revije ištu članke o tom, i o našem starom živopisu. Mi, tamo kod nas, mislimo da je to svršena stvar. Obucite neke dame u crno, i pošaljite ih na grob vojvode Putnika, pa ćete videti. Trebalo je beogradskim opštinarima kupiti bolje cilindre, i reći im kakav se žaket oblači pre i kakav posle podne. Jedni će reći da ponavljam stare stvari, a drugi da sam socijalpatriota. Ali je ovde život sagrađen, i to prilično čvrsto, na osnovi učtivosti i prijatnosti. Od Amerike do švedskog kralja, svi su se poklonili grobu Neznanog vojnika; mi smo to učinili gore nego republika Liberija. Mislite da je na Kajmakčalanu sve rešeno? Čekaju vas gorka iznenađenja.

Ovdašnja štampa, vrlo tačno, zna naša pitanja do ujedinjenja; odonda ima o nama zbrkane i smešne pojmove. Mislite li da je kralja Nikole propaganda popustila zato što nas poštuju; naše mrtve, naše žrtve? Pala je zato što je danas, na veru, nemoguće naći para. Da je našla, videli biste. Druge su našle.

Bugari pomalo uspevaju. Niko ne zna više za bugarska zverstva, i svaki zna, od njih, da je kod nas sve rovito. Pre neki dan davao se komad Bernarda Šoa: Heroes et soldat. U njemu se spominje Slivnica; tapeti su stilizovani patlidžani, Bugari su kavaliri, Srbi kukavice, srpska artiljerija ne tuče granatama, jer ima samo čokolade. Sve je to, naravno, šala. Vi znate Šoa, a znate i engleski humor. Gorki su. Teza je da je pravi vojnik, profesionalni vojnik, kukavica, a svaki heroj operski pevač. Tako hoće Šo, praveći cinične aforizme na račun poginulih, možda baš zato što ih žali. Niko se nije smejao. Smejale su se samo visoke i vitke Engleskinje. Francuzi, koji znaju šta je komedija, ali ne znaju šta je engleski humor, igrali su komad po molijerski. Ali ta ista štampa, koja ima beskrajno široku skalu da, ma kako, ma kome, kaže istinu u lice, zbunila se, i mešala je našu nesreću sa bugarskom, nevešto i cinično. A da vidite da je ko pisao na francuski račun, ili da je ismevao Poljake!

Inače, oni na sve paze. Pre neki dan, igrala je trupa Komedije francuske u Norveškoj. Novine su javile da su Norvežanke dotrčale, sa svih strana, da vide u Komediji francuskoj toalete. Francuskinje su bile prosto obučene. Norvežanke razočarane; sad sve novine napadaju upravu.

Ja razumem da naše diplomate, skromne, itd., ne mogu da zamisle da daju novinarima više, mnogo više, nego što su njihove sopstvene plate; ali zašto ih bar ne prate, i ne laskaju im, to ne razumem. Ja razumem čak i to da smo mi navikli da se bude, besplatno, oduševljen. To su i Francuzi. I bolje nego mi. Ali, samo za sebe. Bilo je odista krajnje vreme da učtivi, inače možda osrednji, g. Vesnić opet dođe.

Možda ćete reći: sve to nije važno. Da, kad bi u našem Parlamentu imao pet stotina tvrdoglavih, mišarskih, javorskih seljaka, pa da ne mrda ni tamo ni amo. Ne bih točio limonade iz Makijavelija. Ali mrtvi brzo ućute, a vidovdanska etika ne pali svuda.

Prošla nedelja bila je madžarska.

Sve su novine ćutale i čekale. Neka nikog, kod nas, ne prevari njina korektnost. Sad, dabogme, kažu da ih je bio strah od zapleta, koji je mogao nastati da je vojska Male antante ušla. U stvari svi problemi u Francuskoj, danas, svode se na franak. Imaju dve groznice: odštetu, i strah od boljševizma. Ja sam pratio sve novine te, madžarske nedelje. Kako su glupe bile naše, u isto vreme. Izgleda da se kod nas i ne sanja šta se, prošle nedelje, događalo. Sve su novine javljale da Francuska, uostalom, i nije zainteresovana u madžarskom pitanju. Neke su sentimentalno spominjale kako je Karlo uvek pokazivao izvesne simpatije za Francusku. Neke su čak spominjale interes Evrope, da osamnaest miliona Madžara i Austrijanaca, pozitivnije vrednosti nego mi, budu spaseni. Opinion je napisala da smo mi uzrok mnogom zlu.

Zašto se čudite? Franku nije nimalo svejedno kako stoji kruna. Već i talijanski boljševici znaju da je ekonomija važnija nego ljubav prema bližnjima. Ovaj narod je napaćen kao i naš. On misli da je više. Njega varaju drugi. Mi smo kitili domove kad oni nisu bili još ni u vardarskoj dolini. Oni su bacali u vatru u Šampanji i svoje najmlađe, čekajući Amerikance. A, ovde, ne samo piljarice, gledaju da zadrže kusur. Franak ne razume dolar, nas ne razume franak. Ceo taj problem oni gledaju sa dve tačke: valuta krune, i prisajedinjenje Austrije Nemačkoj. Štampa im je, možda, nepoštena prema drugima, no beskrajno poštena prema svojima. Ja sam odrastao među Madžarima, i često se smejem onome što se kod nas o njima misli. Neki misle da su uterani u rat, drugi da su se smirili, a najnovije, mnoga gospoda što su sedela po klupama bulevara Sen Mišel misle za njih da su stoka. Međutim, oni će, kao i Nemci, još sto godina, čekati u zasedi. Ima stvari koje ne mogu biti drukčije nego što su. Oni imaju svoju lepu iredentu kod nas u Vojvodini. Nad njinim starim, lepim varošima, koje su se zavukle u slovačka, vlaška, rusinska srca Karpata, kao san, jednako visi kruna svetog Stefana. Mi prezrivo govorimo o njinim orfeumima, ali su i ti bolji nego naši, i nisu tako puni kesaroša i gimnazijalaca. Viče se protiv madžarske trgovine; solidnija je od zagrebačke. Francuska štampa to zna, i, što je gore, kaže. Čuvajte se, čekaju vas na Dunavu nemila iznenađenja. Dosadno je i odvratno naše praskanje. Ne prezirite ih, ali se ugledajte na Čehe.

Osobito jedno ne zaboravite, na šta danas niko kod nas ne obraća pažnje. Na Baranju, sa ugljem. Mogli smo je dobiti, prošle nedelje, a što bolje, pomoću samih Madžara, komunista, radnika, ugljara. Mogli smo je, kroz godinu dve, velikodušno isprazniti i vratiti. Reći će neko: kako može socijalist biti tako ciničan, i da li će, na taj način, ikad biti mira? Ja znam samo da, ako baš treba nekog voleti, onda ću vodati one koji su najviše patili. A to smo, zasad, izgleda, mi.

Imamo trista hiljada Švaba. Ja obožavam njihove socijaliste. Samo im ne verujem, i malo ih se gadim. Milujemo ih jer su bezazleni, nevini, itd. Bezopasni su, jer nemaju veza sa Nemačkom. Ali niko neće da vidi da je to gori elemenat od Madžara, kraj svega kupusa koji tako divno sade. Niko ne zna madžarsku propagandu kod njih. Pogledajte ih u Češkoj. Nije problem u hrvatskom pitanju. Ovdašnja štampa, iz raznih uzroka, misli da ta pitanja nećemo moći rešiti. To misli od najnovijeg doba. Treba im dokazati protivno. Kako, to je svejedno, jer oni su potpuno razočarani, i sve im je svejedno.

Kako sam se veselo nasmejao onima koji, kod nas, mrze Italiju, i deru se protiv nje! Zna li se gde je bilo težište madžarskog pitanja pre nedelju dana? U Rimu. Pariska štampa je to maliciozno priznala. Kod nas, ni jedan list nije imao pojma o ulozi Italije, prošle nedelje. Sve što se komentarisalo, beše Brijanova izjava.

Inače, ni ovdašnja štampa ne trpi da joj se kaže istina u lice. Ali poštuje onog ko joj kaže iza leđa. Katkad su ljupki, i smešni. O stogodišnjici Betovena, pronašli su da je ovaj mrzeo Francuze a, posle, dokazali da ih je voleo. O Knutu Hamsunu su napisali da je bio germanofil, za vreme rata, i da kaže da su degenerisani. Sad ga čitaju. Tagora je bio u Parizu. Jedva je mogao da održi predavanje. Bio je suviše iskren i nije im laskao. Napali su ga i nazvali banalnim i afektiranim. Sad drži drugi predavanja o njemu.

Oni su s detinjastim oduševljenjem dočekali Ruse. Sve. Ma kakve. Ako carski balet, ili Masin, skače i lebdi, oni ga upoređuju sa pticama. Ako Truhanova troma, i pod uticajem Dunkanove, mistificira, nađe se grofica od Noaja da napiše o njoj: „Ples joj je težak kao u svećenika, a igra toplo kao životinje.“

Ali otmenost i čistota ove štampe je u unutrašnjoj politici. Ako se šegače, sa sobom to ne čine nikad. Nisu Atinjani. Ne prodaju se sasvim. Naša je baš u tome najprljavija.

Ne, neće propasti. Oni vrlo tačno znaju da se od sume franaka, kad se preračunaju u marke, diže kosa na glavama nemačkim. Ipak će oni dobiti sve što se može.

Mi bismo mogli bar jedno: da naši ministri na raspoloženju, svake nedelje jedanput, šalju svoje izveštaje ovamo; dalje, da im damo još nekoliko ordena; a, ako treba, mogao bi se i predsednik njinog novinarskog udruženja izabrati u jednu od naših naučnih akademija.

Od primirja mi, ovde, svaki dan, gubimo. Čekaju nas nemila iznenađenja. Još.

Ostavite se germanofilstva, koje, u zadnje doba, sve češće, iz naših novina, izbija.

Kad sam, prvi put, ušao u Parlamenat, pala je Legova vlada. Predsednik, vrlo elegantan, klanjao se na sve strane. Siromah, mislio je da je sve njega radi. Nije ni sanjao da je to unapred udešeno, i da se Brijan, jer to ovde čine i socijaliste, parfimiše za doček.

Čar, ironiju, smeh tih dana nikad neću zaboraviti. Idući put o tome.

V PARIZ (3)

Mladaći su u XVIII veku ispitivali život, u XIX su ga kritikovali a u XX su ga prezreli i traže, mesto njega, nove i dublje prostore.

Zbog tog kulturnoistorijskog raspoloženja, koje me, sve više, obuzima, meni je dosadno pisati o onome što bi većina da čita.

Hteo sam da pišem o politici Treće Republike. Odustajem, jer ne znamo da se smejemo. Ona je posle juna tragična. Pre neki dan, videvši, pun smeha, kako nam Italija, naš protivnik, čini najveće usluge, a posle „plebiscita“ u Tirolu činiće ih još više, hteo sam da napišem beskrajnu zahvalnost Danunciju. A vi znate kako se kod nas dreči protiv njega, A da ne beše njega, kraj svih engleskih blokada, danas bismo imali, za vratom, jednu odmornu Italiju, bogatu, i još više uobraženu. Kako da pišem o politici Treće Republike, i o barometru franka, kad bih morao pisati pri tome, o našoj reparacionoj komisiji ovde? Odustajem.

Pisaću, vrlo kratko, o pozorištima. U njima vrvi svet, i gleda toalete. Na galerijama se ljubi. Uostalom, u tome ima tradicija. Visoko gore, sad smešne, još postoje one lože, sa rešetkama, iza kojih se, nekad, , činilo sve, i večeralo, gledajući komedije, koje nisu bile bludnije od života. Sad se to retko dešava. Inače, sve ovo ljubakanje po tramvajima, pod zemljom, i na ulici, dosta je ljupko. Nije to neobuzdanost. To je prosto ovdašnji, razvijen osećaj za reprezentacijom.

Ni umetnost nije više opasna. Ko ima talenta, piše lepo i pametno ljubavne drame. Ona, on, i muž. Ponegde umešano jedno lovačko odelo, ili ma šta što publika voli; iza zavese svira violina, a pri kraju, pod starost, sve se žene smire. Ni jedan pesnik ne jauče. To čine još samo Sloveni. Ovde ljudi davno znaju da to nema smisla.

Između činova, na zavesi, javljaju rezultat trka, i, ako se negde sudario voz, koliko je mrtvih. Posle, reklamu lepog boksera Karpantijea, koji je fabrikant posuđa. Posle se komad nastavlja. A posle, svi večeraju javno i poštuju sebe.

Uostalom, ovaj patos, to je zao uticaj Tolstoja na mene, koji je mrzeo kulturu, voleo seljake, išao bos, i jahao skupe konje.

Glumci su, razume se, sjajni. Ukus, scena, brzina radnje, savršeni su. Ali, to znate.

Nekad je smetala svežina, irealnost, veselost, duboka istina, koja se krije u svakoj neprirodnosti, kad su glumci bili žive marionete; danas, dakle, imate na pozornici konje, lavove, kulu oklopnjače, koja bombarduje, travu koja raste, i đubrište po kome šetaju kokoši. Dijalog nam je bio neprirodan. Sad imate, dakle, dijalog pariskog pozorišta, posle kojeg može doći samo još dadaizam, ili ludilo.

Ja ne kažem da on ne treba da se odomaći i kod nas. Naprotiv. To je progres.

Uostalom, oni se, na sve to, smeše i pokazuju, statistike pozorišnih poreza.

U državnim pozorištima, treba priznati, nije kao na bulevarima. Tamo se čuje aksan Akademije, Kornej, Rasin, Molijer.

Šekspira nema. On je još uvek „sauvage ivre“, kao u vreme Voltera. Ako mu ovogodišnja proslava ne pomogne!

Grke igraju ne može biti gore. Istina, ne misle, kao Rajnhartovi Nemci, da je za grčkost dosta urlikanje, cirkus, i velika osvetljenja, ali nemaju ni stil jednog Moisija, Basermana, Vegenera. Igraju ih kao, nekad; Talma i Mune Sili. Na koturnima. To je najzad, manje važno. Ali je prosto smešno kako ne znaju za sudbine i brakove Atridâ, ni da je tragediji koren tragos. Još uvek grčka jasnost, čistota, mirnoća. Kao da ne čitaju Aristofana. Kao da nema iskopavanja, i najnovijih dokaza. Ideal, koji su stvorili njini didaktičari i švapski profesori, neoboriv je. Luvr ima lepu zbirku grčkih ćupa. Na tim kraterima, kao trag vina, još se rumeni sve pijanstvo bogova, žena, i golih mladića. Njin barok, Versalj; njin rokoko, Trijanon – znali su šta je antička umetnost. Tek naduveno slikarstvo revolucije zaboravlja. Sad imaju vrlo dobre prevode Heraklita, znaju Platona bolje nego iko, čitaju, u tim odlomcima, svu tamu, bol, i uznemirenost čovečanstva na jonskim obalama; pa ipak igraju Grke gimnazijski.

Uostalom, ima nečeg dirljivog i smešnog u tome kako bezbrižno mešaju sve što je tuđe, ali lepo, u svoje. Slušao sam, na Veliki petak, stare latinske horale. Pevali su ih sa razočaranošću čoveka koji ne samo zna, nego i voli, prolaznost i prošlost; latinske reči, stara imena svetaca i svetiteljki izgovarana su veselo francuski.

I kod nas, naši učeni ljudi, davno su ismejali lažan ideal Maratona i Termopila. Ovde, sva Sorbona, najfinije grekiste, još uvek brane grčku čistotu.

Što me je zaprepastilo, to beše, kako daju Korneja, Rasina, Molijera. Stvari koje su prošle tako je lako videti, ne slagati, a ulepšati.

Kad bi kod nas, mesto psovke na tzv. „mlade“, pustili ih da, ponešto, učine, uveren sam da bi se našao dramaturg i režiser koji bi dao Steriju tako da bi se pojavio ponovo, kao stara, zaboravljena, a naša veselost. Kostić, o kome svaki, bezbrižno, kaže da je lud i pust, malo stilizovan, dao bi na jednu lepu, romantičnu tugu i ponos jednog rodoljublja koje je, u snu, a sve se prvo u snu ostvaruje, sve ostvarilo. Da i ne govorimo šta bi se dalo učiniti sa dubrovačkim dramama i Gorskim vijencem.

I ovde, nigde pojma o onoj užasnoj usamljenosti Korneja, nigde njegov krik: „moi, moi“, nego je sve zlato, oklop i deklamacija, na kojoj se uče advokati.

Kad mi nisu dali grčkost, mislio sam da ću dobiti bar onu lepu pseudogrčkost Rasina. Grčkost Versalja, bahanaliju, koja je postala svetkovina, razvrat, koji je postao mudrost, urlik očaja i strasti, koji je postao mutan, bolan osmeh. Režiser zna svaki kaiš Fedrinih sandala, ali nikad nije čitao uspomene Sen Simona. Glumci su dizali desnu ruku uvis, a levom stiskali trbuh, i mislili, to je grčki pozdrav. Hipolit je nervozno gladio čelo, sasvim moderno, i mislio da je potpuno u Helasu, ako zagrize, koketno, u prsten na ruci, kao u salonu, digne oči i prošapuće: hélas!

Molijer se ovde daje, još uvek, za gimnaziste. Veselo i ljupko. Kao revije operetske: Tout feu, toute femme. Teško da je taj putujući glumac, posle onoliko neuspeha, čak i kod žena, bio ovako vedar. Don Žuan je jedna velika, crna, užasna senka.

Ipak, duboko i francusko, i lepo je, izvesne stvari nikad ne hteti videti. Ali je zlo da ga daju uvek istog. Niko, niko ne može ovde da obnovi scenu. Niko neće da uvidi da je trebalo ti podsmesi čovečanstvu, ta zaleđena gorčina, te iskrivljene maske, kroz stoleća, da se skamene. Ne vide da tu više nije važno kako stolice stoje na pozornici, iz kojih vrata izlazi novo lice, ni brz dijalog. Ne vide da bi posle nekih rečenica trebalo dugo, dugo ćutati. Da ga mogu igrati i pred jednim belim platnom, na pozornici od samih ogledala. Da su to večnosti. Da te reči, te maske, mogu da dignu do monstruma, do kolosa.

Većinom ga daju zajedno sa Labišem. 

Treća, uznemirena, vrsta pozorišta su tzv. „umetnička“. Tu se sve skupilo. Uticaji ser Gordona Krega, Antoana, Rajnharta. „Pozorište za narod“, u ogromnom Trokaderu, vrlo jevtino, daje bezbroj drama i opera. Dobijate najbolje koncerte Betovena, Vagnera, Baha, Cezara Franka, Debisija, Ravela, i najgore operske predstave. Oh, Francuzi se, ako im prebacite što, vrlo brzo požure da vas zadive.

Rusi su na sve strane. Njine balete obožavaju. U najlepšem pozorištu Pariza, u „Teatru Jelisejskih polja“, nižu se „svetski događaji“, sa cenama na stotine franaka i najnovijim toaletama. Dekor i kostime, koji staju hiljade, crta Pikaso. Rusi se baš ne trude da očuvaju simpatije, nego često, drsko, daju obične stvari. Samo, katkad, Masin zadivi svojom koreografijom najnovijih: Stravinskog, de Fale, Satija. Tada, na primer, kod Stravinskova Proleća, dolazi do buke; frakovi se uzbune, dekoltovana grla viču, čuju se i zvižduci; najzad, mladići grlatiji i šakatiji, pobeđuju, i sve se sliva u ogroman pljusak i klicanje; gomila igrača ljulja se, pijana od prolećnog zanosa, pred dekorom, koji je „kosmički“, i sve se smiri u teškoj, ogromnoj temi bola, koja nadleće kakofoniju. Odmah zatim, Tristan i Izolda. Prvo kraljevska opera iz Torina, za njom kraljevska opera iz Haga. Talijani su pevali talijanski, i tenor je sladio, Holanđani su pevali vagnerijanski i larmali. Vagner je sad ovde jako u modi.

Što me je zasmejalo, i setilo borbe oko Vuka, kad se za jednu jotu, kao danas za „kosmizam“, nazivalo protivnika lupežom, izdajicom, bogato oženjenim, i slično, to je da Francuzi mirno pevaju već sto godina, ono muklo ê, koje ne izgovaraju. Najtrezveniji narod Evrope, pariska Opera, fini muzičari, svako veče, kao neki groteksni kontrapunkt, hiljadu puta slušaju, na kraju reči, to, kao iz lonca, debelo öeö.

Već i recitativi, jasni i suzni, u liturgijama Palestrine, i odgovori Tomasa da Vitorije, bili su smešni izgovarani rogobatno latinski, ali slušajući Ramoa, Lilija, ili Orfeja Monteverdijeva, sa onom zvonkom, melanholijom kojom se završava renesansa, mene je to glupo i tupo, kao iz bureta öe, dovodilo do očajanja. Oh, na kraju je sve navika, a dno je svake navike jedno užasno ludilo.

Manja pozorišta „des Arts“, čudna su i smešna. Mnogo je vode proteklo Senom i Parižani su mnogo štošta videli, pa im je teško dati senzacije. Kraj malih komedija, koje igraju, sjajno, imate vađenje očiju; markiz de Sad seče perverzno ženu na pozornici (vidi se krv), a abnormalne dame drže u ormanu leš mrtve devojčice. Posle toga, sentimentalne scene. Sve to nije bez jedne beskrajne „ispečenosti“ u zanatu. Rusi imaju svoje pozorište, gde daju stilizovane bajke, prozne pesme Turgenjeva, ukrajinske horove, male scene i groteske. Ali, na kraju krajeva, sve je pod diktaturom mase, koja hoće, zasad, samo da se smeje, smeje,  smeje. U dokumentima sa njinih bojišta, u politici, nalazite svu lepotu pobedničkog ironičnog latinizma. U laboratorijama ima jedna vrsta novih Francuza, koju, otmenu i tragičnu, ne znaju u Evropi.

Na ulici, u javnosti, u pozorištima, zasad, vlada ono prostačko, što oni nemoćno nazivaju „goloa“.

VI PARIZ (4)

Počelo je doba velikih trka pa se izložbe zatvaraju. Mogu, dakle, da završim pismom o njima.

Danas je otvorena i zadnja dvorana Luvra. Objavili su da je kupljen jedan Direr. Gola Olimpija i odaliske Engrove tajanstveno sjaje. Sunčanje na Jugu, gde su ih krili, natopilo ih je nekim novim, čudnim bleskom. Sad su dvorane pune Engleskinja, koje jaka, krvava hrana čini strasnim, a, kad to prođe, estetama. Uskoro će u Luvru zavesti ulaznice. Godina je završena.

Bile su četiri velike, sezonske, izložbe. Saloni: Jesenji, Nezavisnih, Nasional, i Francuskih umetnika. Počeću odostrag, jer tako je najlakše preći preko njih.

Te izložbe znače nekoliko hiljada ovogodišnjih, novih slika; od kojih će najgore i najbanalnije kupiti država. Znači, nekoliko stotina kipova golih žena, koje će posle, kada ih nazovu: Pravda, Evropa, Klio, itd. opet kupiti država. Nevidljivo pokroviteljstvo jesu „nadležni“ kao i svud. Oni, kad završe karijeru i oćelave, reše se da čuvaju tradicije francuskog slikarstva. Tj. one rđave. One dobre čuvaju mladi i često gladni slikari na Monparnasu. Razume se, sve su te izložbe prepune i divne. Dame, koje su obučene kao polusvet, ali su koketne, i gospoda, koja paze da jedan drugome ne stanu na nogu.

Među izlagačima, i to među dobrima, mnogo je stranaca. Novine su to objavile, i sad počinje odbrana protiv njih.

Mnogo šta, o zadnjim dvema izložbama, nema da se javi. Možda samo to, da je odbor poslednje ponudio da u Beogradu izloži francuske gravure od početka do danas. Došao bi da govori Moris Bares, i drugi. To bi dokazalo, u Evropi, da smo i mi kulturni.

U Nasionalu moram spomenuti jednu stvar, a to je Burdelova Djevica. Ona je bojadisana kamena, ima lepu, gotsku vitkost, a u modelaciji ukusno obnavlja svežinu i čarobnu naivnost francuskog srednjeg veka. U rešenju držanja deteta ima novog. Mogu baš spomenuti i portret Anatola Fransa, od Holanđanina Fan Dongena, o kojem je Pariz nedeljama govorio. Oni, uopšte, kad se desi kakva šala, dugo, dugo, ispredaju iz nje. Gospodin Fan Dongen naučio je od Pariza mnogo štošta. Ne da slika. Ali da se napravi interesantan i šaren, kao nemačke impresioniste. Naslikao je starog skeptika drečećim bojama, a sa glavom jednog starog zeca. Svet se smejao, a jedan Amerikanac kupio je sliku za skupe pare. Ipak se stari filozof izvukao iz svega toga ljupko i veselo. Kad su ga pitali, posle nekoliko dana, zašto se dao nakaraditi od tog slikara, začudio se, i rekao da se ne seća da ga je neko, u zadnje doba, slikao.

Malo više o Jesenjem salonu, jer tu je bilo skulptura od Zatkina, slikâ od Frijesa, Andrea Lota, itd. Ali o njima pri kraju. Kod Jesenjeg salona mogu spomenuti i našeg skulptora Deškovića, koji je, ovih dana, odnet u ludnicu. Izlagao je svoga Kraljevića Marka, i on mu je došao glave. On je loš đak Meštrovićev. Ogromna njegova skulptura toliko je napeta od snage i „etičke“ ekspresije, da Šarac, sa ispalim grudima, izgleda kao gusak. Francuzi su stajali i šaputali uplašeno: „que c’est drôle“. Staja u kojoj ga je držao bila je mnogo skupa, a nikako nije dolazio do „slave“. List za žensku modu, Vogue, doneo je sliku skulpture, o kojoj kaže da predstavlja Kraljevića Marka „čehoslovačkog“ narodnog junaka, od „ruskog“ skulptora Deškovića. Izvolite pogledati januarski broj. Dešković je, uskoro zatim, došao u kafanu i objavio da će ga pokloniti Bugarima, jer je on bio „hrvatski, antidržavni element“. A posle je pričao da se Marko ženi, i poludeo je. To svakako ne škodi mnogo našoj skulpturi – ili vidovdanskoj etici...

Da pređem na ovogodišnje reprezentativne izložbe pojedinih naroda. Bile su četiri: poljska, đurđijanska, belgijska i holandska.

Poljska je imala sve simpatije Pariza. Ipak, nije značila ništa. Najbolje je još bilo, da su doneli starog Matejka, i srećno ga, ponovo, pokazali Evropi. I nije im škodilo. Đurđijanska izložba bila je smešna. Otpaci minhenskog ekspresionizma, rđavi đaci Hodlera, i još tome dodata neka vizantijska kajgana. U najboljem slučaju, literatura. Belgijska izložba dokazala je samo kulturu. Imaju svega: čipaka, „umetničkog obrta“, kipova, slika, grafike, goblena, staklarije. Crteži su im kao Krizmanovi. Uostalom, kao i svud po državnim izložbama, i oni su, možda, doneli samo svoje pompijere. Holandska izložba, ako se meri po savremenicima, ista je takva. Minhen. Ali su doneli nekoliko Van Gogâ, iako iz mlađeg doba, koji su sjajni. A imali su veliku salu ovde još nepoznatih Rembranta. Taj tužni sanjalo, koji je, posle smrti ljubljene žene, izgubio svaku vezu sa javom, zalivao je svojom zlatnom maglom mesec dana život Pariza. Tuga i san svih tih slika možda će malo razvedriti parisko slikarstvo, koje ima u sebi samo jednu opasnost, a to je da postane igračkom, od čega se najviše i boji. Crteži njegovi uticali su, opet, kao čudo. Virtuozni i sentimentalni Fabricijus, izgledao je sad bedno, kraj njega, i samo jedan de Vit (trgovina riba), sa svojom tvrdom kompozicijom, i hladnim tonom pejsaža, dalekim od svakog impresionizma, sav intelektualan, bio je dostojan te sale.

Francuskih izložbi bilo je nebrojeno. Godina je bila u znaku obnove. Vi znate kako žilavo i izdržljivo oni čuvaju i obnavljaju svoje. Dok je sva sjajna renesansa sahranjena u muzeje i niko je ne obnavlja, mada svi o njoj govore, Francuzi svake godine obnove po jednog svoga. Ima u tome jedne očajne mudrosti starog naroda. I da ne govorim o večnom prikazivanju Sezana i Renoara, koji su i ove godine imali nekoliko kolektivnih izložbi. Na tome danas stoji sve slikarstvo. Ali dok, na primer, od Nemaca „otkriveni“ i obnovljeni Greko opet opada, oni su ove godine obnovili, i te kako obnovili, Pusena i Engra. I možete biti uvereni da će na godinu, ma niko ne govorio ovde o Đorđonu, Tintoretu, a kamoli Sodomi, reći da su i David, pa i Žerar, pa i Žeriko genije. Sve je lepo, redom. Ja ne kažem da to nije pravo. Treba biti načisto sa time da, danas, samo Pariz zna da slika. I da su, treba reći, od renesanse amo, jedino Francuska i njeni đaci znali da slikaju.

Oživeli su francuski petnaesti vek, i ne samo avinjonsku školu. Žan Fuke je proglašen velikanom a Čovek sa čašom problemom. Imaju pravo.

Izišao sam u Šantiji, i ceo dan hodao, kao opijen. Iza ribnjaka su cvetali vrtovi puni paunova. Mali dvorac, na kome je urezan ljubavni sonet, bio je belo ružičast, kao ženska tela fontenbloske šnole. Ogromni proplanci, i polja što se završavaju pred nebom, pričali su mi gorku istinu, da je ono što je za jedne san bilo za druge java. Sa stolova i stolica su se rumeneli vrtovi i pastirke Bušeove, koje ja, kao pristalica kubista, ne smem da obožavam. Posle sam gledao Đokondu, za koju kažu da je slikao da Vinči, u što ne verujem, i Tri gracije, koje je zaista crtao Rafaelo, i koje ću, znam, videti u Sijeni. U jednoj maloj dvorani video sam 40 minijatura Fukeovih. Ne, nisu preterali. Kolorit je možda naučen od Talijana, ima i španskog u njemu, ali su konstrukcije čvrsto francuske. Puno je premišljanja, hladnog razuma, i već se tu vidi linija na kojoj posle stoje Pusen, Engr, Delakroa, i Sezan, iako on izgleda bez tradicija. Sve je to danas, kod kubista, opet doterano do analize, do rastvaranja. Dugo sam gledao Puseva, koji je u Šantijiu jači nego u Luvru. Ipak, malo su preterali. Znaju sve to već u renesansi gde je i on učio. Zašto ga praviti genijem? Jedino se može reći da je on sve to premestio iz Italije u Francusku, ali to nije tako važno. Čar, koju on toliko ima u našem dobu, zato je tolika što ima toliko intelekta. Iako to, katkad, znači konstrukciju. Boja, radost, pa i kompozicija, renesansne su.

Oskudne izložbe, međutim, bile su Sezanova i Renoarova, a sad, maja, Engrova.

Ta tri sintetičara – kažu da je i Renoar to – dižu se još uvek, kao rezultati između romantika, impresionista itd. Sve baš nije jasno. Delakroa, koji je bar skoro sve znao što pripisuju Engru, danas stoji iza njega. A Mane je postao drugorazredan. Ja bih tu, među uzrocima za to, pakosno, uzeo i ovaj: do danas Amerika može izložiti bolju kolekciju njihovih modernih, nego oni sami.

Sezanove izložbe, još nemaju neprolaznu moć onih lepih stvari o kojima se više ne govori. Još uvek se o njemu pišu ludosti. Jedan od onih koji su tu mnogo skrivili, „pesnik“ Joahim Gaske, hvala bogu, ne može više mnogo da mu škodi, jer je baš danas sahranjen. On je napisao čitave knjige o Sezanu i o Renoaru. Sve o njihovim teorijama. Kad piše o Sezanu, oduševljava se za Sezana, kad piše o Renoaru, oduševljava se za Renoara. I šta sve ne priča, sve pod naslovom „ce qu’il m’a dit“. Tu vam lete zakoni, programi, kao kiša, i Renoar, kod koga na prvi pogled izbija „stari satir“, bezbrižan i vedar, ispada najdublji „Grübler“. I to ne samo nad tehničkim pitanjima. Tako je, eto, došao do toga da sve one lepe, izmučene, očajne istine, ona prazno ostavljena mesta na platnu, jer „nemam, ne znam boju za to mesto“, postaju malo već i smešna. I da za najliterarnije gluposti služi uvek ona dedukcija: da je sve u prirodi „šar, kvadrat, i cev“. Uspeli su da ga popularišu. Sve je ovde njegovo i niko još nije uspeo da ode dalje od njega. Možda, malo, Pikaso. Na zadnjoj izložbi bila je njegova Leda sa labudom. Ona nema sjaj njegove vodene, tanke tehnike iz zadnjeg doba, ali blešti od razuma. Jedna nepomična skala od najhladnijih sivih do najtoplijih žutih tonova. Pokušajte samo da jedan prst bojadisanog papirića metnete na sliku ma gde, ma koje boje, ne ide. Modelacija forme bez i jedne linije, a kompozicija toliko zatvorena u sebe, da ne odaje nikakve impresije. Jedna indiferentnost stvaraoca. Prekoputa od te hladne slike rumeneo se Renoar, sa svojim bezbrojnim golim ženama.

Taj paralel, njih dvoje, apolinsko i bahičko ako hoćete, još uvek deli Pariz u dva dela. Renoar je imao više od pet izložbi, uljanica, akvarela, crteža, i pastela. Njega iskreno vole. Sezan je njima druga priroda, ređa. Toliko govore o njemu, toliko ga vole i cene, da bih – zato što bih, kraj njegovih velikih Baigneuses, kraj svega novog u formi i modelaciji, suviše često spominjao Baigneuses Fragonara, a osobito neprijatno govorio o pejsažu kod njega, kraj svega kolorita – ispao sasvim usamljen, i rekli bi mi opet da nisam dobar Srbin.

Najveći uticaj, koji se još širi, to je Engrov. Kubiste, koje su, dosad, potpuno nalazile svoje osnove u Sezanu, pronašle su ih sad u Engru. Mnogi od njih, umorni od večnih analiza, a očarani njegovom modelacijom, prilaze opet liniji i mekoći forme, oblosti i zidanju tela, i spominju neoakademizam.

Ja ne mogu pisati o njima, jer je ovo pismo, a ne esej. Uostalom, našto pisati o stvarima kod nas još nepoznatim. Samo toliko, da se ceo pokret fovizma smirio, i ide prema sintezi. Još je samo pokretač Matis, katkad, temperamenat, svi su ostali intelekti. Sva ta deformacija koju je doneo kubizam, polako se sliva u jednu harmoniju. Treba videti jedno telo od Derena, oblo, modelirano, opet svetlom i tamom, bez konstruktivnih oštrina, ili jednu od najnovijih kompozicija, najvećeg među njima, Pikasa, i oseća se odmah da je kubizam prešao doba analize, i da je došlo doba jedne lepe sinteze, koja će, razume se, biti opet iluzionistička. Tehnička moć ovih novih neograničena je.

Mogu još koju reč – o skulpturi. Opet da podelim. O onima koji prave: Pravdu, generale, Klio itd., da ne pišem.

Zasad vode dva Rusa, ruska Jevreja: Zatkin i Lipšic. Oni su jedini koji izbijaju iz banalnosti Pariza. Zatkin ima svoju teoriju. Mnogo se sad oko toga radi. Svakako, kad hoće da se dođe do novog zakona, traži se formula. Pre su bile razne baigneuses. Posle Sezana, kartaši. Bisijer ih još i sad raspravlja. Ceo kubizam je opasno sišao sa pejsaža, telesâ, na mrtve prirode sa violinom. Najnoviji, Ženere i Ozenfant, došli su do odnosa modelacije, konstruisanja, i skale boja na dva polića. Literature, hvala bogu, više nema, ali, zamalo, pa će biti formule. Ja malo karikiram, razume se, ali ne mnogo.

Počem je sve postalo dosadno, u skulpturi došlo je do uticaja anamskog, kambodžanskog itd. To je bilo lepo. Nestao je onaj otužni barok, koji još i danas traje. Oni koji poznaju kamenje haldejsko, ili muzej Gime, rado će poverovati da ima „divljih“ naroda, ali prastarih, koji nisu gori od Grka u skulpturi. Oni koji uopšte više vole reljefe sa Delosa, nego helenističke Venere, obradovaće se ovom uticaju. Beskrajna tišina u modelaciji i ogroman formalan mir tih kipova, koji tek retko biva prekidan kakvom veselom bezbrižnom deformacijom, činiće se kao dobra reakcija na ovo naše kanovansko doba. Ali, razume se, sve je još u početku. Nije davno da su i ovde tek zapažene prve maske crnačkih čarobnjaka i vračeva, i kipovi idola sa tih dalekih ostrva.

Svakako obojica, kao svi Jevreji umetnici, više su ljudi razuma i ukusa nego bahičnog zanosa, koji stvara. Zatkinova teorija je, ako hoćete, manir, da svaki panj, komad mramora, ostavlja onako kako ga je priroda dala i prema tome izrađuje. Oni koji sve bolje znaju nego ja reći će da je čitao Mikelanđela. Ne učenik je Mongola. I već je uspeo da strese sve što seća na evropsku literarnu skulpturu i da sve svede na čiste, osnovne oblike. Mesto večitog problema ravnoteže i odnosa u komponovanju sa ljudskim telima, on oseća osnovne forme stena, stabala. Prestaju one slatke, virtuozne forme što stoje na vrh prsta; u prirodi ništa ne stoji na vrh prsta, a u snu još manje. Osim toga ima jednu moć modeliranja bez analize, koja je vrlo lepa. Njegove glave imaju mir, večnost i tvrdoću kamenih, nasmešenih glava iz brdskih manastira sa Himalaja.

Lipšic, njegov antipod, kao da preteruje nešto grčko. Ali ne onako divlje kao Bonar. Premostivanja i prelučivanja tačaka teže najviše ga zanimaju. Nastavlja ono što su pre, u početku futurizma, Trubeckoj i drugi počeli.

Ali već oni koji idu za njim došli su do ornamenta. Jer „skulptura“ zadnje izložbe kubista liči sasvim na kamene i koščate štapove mandarina i kineskih bonza. A to je ornament koji je zavisan i pripada ne prostoru nego jednoj dimenziji. Nema više tela, mesa, samostalnih formi u tome, nego su to lukovi, vijuge, šare. Možda malo preterujem, jer je sladunjavo.

Esej bi trebalo pisati o Pikasu.

Čitao sam, nedavno, u jednom zagrebačkom listu o Miki Petroviću kako je „došao u Pariz, pobedio ga, stvorio ambijent, problem“, itd. To je užasna neukusnost jednog prijatelja.

Čitao sam, nedavno, u jednom zagrebačkom listu, kako u Parizu naši, osobito skulptor Stojanović, na Jesenjem salonu nisu primećeni. To je neukusnost jednog neprijatelja.

Trebalo bi sad boriti se, ali to kod nas znači dreku. Treba pisati o dvojici slikara naših u Parizu: o Milunoviću i Šumanoviću. Ali to kad se svi vratimo.

Najviše i najradije hteo sam da pišem o književnosti. Odustajem. Kod nas sad o njoj pišu koješta. Treba pustiti, osobito mi mladi, protivni tabor da se izgrdi i ispuca. A mi ćemo posle. Vreme je sa nama.

VII FINISTERE

Stigao sam o Badnjem danu. Bio je pun sunčanih voda, i bedemi, sa kojih gledaju stare topovske cevi na more, duge kao durbini, bili su zastrti zelenim lovorom. I to veče, koje sam bio navikao da bude zavejano i mračno, puno kandila, rasipalo se ovde, sjajno i rumeno, iz pristaništa, punog nepomičnih, olupanih, pocrnelih oklopnjača, nad kojima se previjao, preko ogromnih zidina stare tvrđave, urnebesno visok gvozdeni most.

Ja sam prešao preko njega, visoko, iz među duboke vode, dalekih brda, i beskrajnog neba, lak i prozračan i miran, prvi put u životu. 

Izišao sam na bedeme; naslonih se, poleđuške, u travi, o jedno mokro stablo, i slušah grdne dizalice ispod sebe kako grme. Kroz neko granje video sam morsku pučinu, a kroz neke železne rešetke sav Brest. Nisam mogao da se ispravim; kao nad provalijom kad se klekne od vrtoglavice, pognuo sam glavu od ovog silnog gvožđa ispod sebe gorostasnog i ogromnog kao brda, pred onom dalekom, teškom, modrom prugom što je tekla oko vidika, i gde je svemu bilo kraj.

Celu noć, dok smo jurili kroz Bretanju, pljuštala je kiša. Blato, neko užasno, crno blato izmazalo je sve kuće, ulice, i sve pristanište; samo su po krovovima, nad gradom, stresali se osunčani, crveni i žuti, oprani crepovi. Prvi put sam osetio da zemlja, na Suncu, posle kiše, drhti.

Ceo dan nikog oslovio nisam.

Uostalom, ovde je sve ćutljivo. Pričao bih vam da je sve tužno, ali to više, u putopisima, nije običaj. Uznemirilo me to čudno osvetljenje sred zime, i zato sam, udaljeno, premeštao Odiseju, koju, iz kabotenstva, na putu, uvek nosim uza se, iz levog u desni džep. Ali tihi, mokri zidovi, jedna modra dolina, koja se spuštala u more, pokriše me senkama i tišinom, tako da sam zaboravio sve poznato i gorko, i lagano ispravio se da vidim more. Video sam bretonske stene, oblake koji donose magle sa južnog, ledenog mora, i pokoje stablo, čiju ću nepoznatu boju odneti u dužicama svojih očiju da je raspem po našim proplancima. Ko zna, nisu li, nevidljivo, već davno u vezi, i nije li i to ljubav.

Velike žene usedeličkog stasa, sa ogromnim, belim platnima oko glave, kao jedra kad se, u daljini, smanje i naduju, prolaze dole, po kamenitim, zvonkim ulicama; obuće im, drvene, duguljaste, neotesane, sećaju malih, ciganskih korita u mome zavičaju. Tako se ja, malo sentimentalno, razveseljavam.

Krš, koji sasvim liči na istarski krš, počeo je da tamni i da se penje prema nebu. To sam došao da vidim. Drveće je ovde sve ređe a, u daljini, ima još samo ljubičastih, obrstenih od vetra, žbunova. Zemlja se ovde razgolitila moru.

Mir nad kršem maglovit je i pust. Ja pružam ruke i milujem svu obalu. Sad se više ničega ne bojim. Otkako nailazim svud na ovu maglu, modru, dobru maglu, meni je sve svejedno.

Po rukama mi pada večernja vlaga, ovde na „kraju sveta“. Od koje, nemoćan, sklapam oči. Ne, ništa me ne boli. Ništa se ne događa. Gledam ove modre zemlje iza kuća, i sećam se poljske oranice, kroz koju sam se vraćao zorom, iz jednog šleskog gradića. I ta su polja bila isto ovako modra, uveče, kao ova zemlja. Sve je u vezi i sve se sliva. Sve se sliva u beskrajni vidik i mir. Preda mnom teče i stoji zaliv, težak i mutan, sasvim kao naš Dunav, mokri i modri, tromi puž moga zavičaja, što puzi, sa starim gradom na sebi, u nebesa. Sve su ljubavi u vezi.

Stojim prav, i vidim more i onu daleku prugu što teče oko vidika i gde je svemu kraj.

Dole, ispod bedema, čeka me jedan smešni, žuti, zarđali tramvaj. Oko njega se okupila gomila crnih ljudi, u drvenoj, crnoj obući, sa somotskim prevezima, koji vise sa njinih širokih, crnih šešira, u neredu, kao da su nečije krpe.

Taj tramvaj treba do večeri da se odbatrga u Le Conquet, na jedan rt, koji je zabrazdio u okean. Tamo idem.

Svi ti ljudi, koji će poći sa mnom, ne znaju me. Oči njinih starih žena zure, kao da su slepe. Zvonce tramvaja zvoni kroz ovaj krš tako ludo. Poći ćemo kroz neku neizmernu pustoš. Sva je zemlja kao preorana. Tek ponegde poneka kuća. Ponegde je još zasađen kupus. U daljini sam krš, nisko žbunje, i modro nebo. Kako se brzo mrači ovde!

Šest dana živim i ćutim u ovom mraku. Oko mene ogromne senke, koje nemaju kraja, i provalije, koje nemaju dna. Sve je od kamena. Oblaci nikad da odmekšaju, a iz mora se diže ogromno stenje. Nebrojene kule svetilje, bliže i dalje, trepere celu noć i, skoro, ceo dan. A zvezda nikad nema. Iz stenja teče nešto, crveno kao krv, a stene su posute nekom žutom maglom, koja guši, strašna kao sumpor.

Šest dana ćutim i živim u mraku. Pognute glave idem od kamena do kamena, a kad se uspnem na vrhove stena, milujem rukom ovu obalu. Nemam kome da kažem dobre reči. Ribari se osvrću za mnom i gledaju me mrsko. Ne vidim mesto, sakriveno u pristaništu; crno je kao užasna zemlja, i sve, već šest dana, mokro. Čega god se taknem, sve je ledeno i vlažno. Nigde jedan rumen kamen, nigde jedan bistar val, a i bela pena užasna i strašna, kao kreč. Ni jedan miran put, ni jedna dolina, sve same provalije i rtovi. Mrak svud, neki providan, žut mrak, koji guši.

Iza jedne užasne stene, tankovrhi kao konoplja, ljuljaju se jarboli. Strašne, ogromne krpe i mreže lepršaju po kućama. Krovovi, koji su me, rumenilom svojim, ili bledilom svojim, i u najzabačenijim selima Podolije, u moru blata, razveseljavali, ovde su crni, crni.

Uplašeno i dugo gledam stare kamenite kuće, zaostale iza požara, pre četiri stotine godina, kad su Englezi sve popalili i opljačkali. One su zelene, zarasle mahovinom; prozori su im bez stakla, i ljubičasti od vlage. One su jedine bleđe i svetlije šare u mraku. Iza njih, kao ogroman grob, diže se zemlja, i nigde stabla, nigde ni žbuna. Sva se savila na istok, prelomljena od bura. Nigde jedan miran put – svi se previjaju, krhaju, beže. Stene su razbijene i nabacane, kao stepenice, sve dublje i dublje. Osećam da se one spuštaju ogromne, gorostasne, čak na dnu mora. Stojim prav, i osećam mir, tamo daleko, na pruzi vidika, koja, modra i široka, obavija nebesa.

Ispod ovog užasnog vrenja i ključanja, ispod ovih pena, znam da je sve rumeno, kao zora, i sve zeleno, kao trava. Znam da nepomično leži jedan težak, ljubičast kamen. Podižem ruku, i spuštam je na vodu, sa osmehom.

More i nebo, čim prođe podne, sliju se u mračan, modar beskraj. Ogromni vali padaju na stene i uvale, koje grme.

Nekad, jednog vedrog rumenog dana, pre hiljadu godina, možda su odavde pošle duge, jonske lađe, sa crvenim jedrima, sa velikim, svetim znakom na svome belom kljunu, pune teških, vinskih ćupa, i nisu se vratile, nikad više.

Prelazim rukom po čelu, i ležem na stenu, iz koje teče nešto rumeno, kao krv. Iz dubine dopire do mene miris tih lepih, pomazanih vitkih tela, golih kao bogovi, meša se u maglu, koja nas obavija. Zamara me polako, tako da mi se ruke opuštaju sa stene, glava klone, i visoko, na vrhu zemlje, opkoljen surim nebom, osetim mutan osmeh.

Šesti je dan kako sam ovde, i mali hotel, na vrhu jednog rta, još je veseo. Svako podne ručam male, modre pužiće, kraj jednog prozora, sa kojeg vidim sve more i ostrva Ouessant, plitko, jedva vidljivo, peskovito, kroz valove i pene.

Ti pužići se nabadaju na igle, pa liče na crve, a zalivaju se nekim divnim, žutim vinom, koje cveta nasred stola, i miriše. Pijem ga, izgovarajući često najlepši Miličićev stih: „a Zemlja, neka je srećna, sirota naša sestra, Zemlja“.

Sâm sam, daleko od svojih, i od obešenjaka. Nisam pesnik, nisam učitelj, ničiji sluga. Ovu čašu Jakšiću, koji je pisao pesme i gladovao u Sumrakovcu. Ja sam daleko od zavičaja i obešenjaka.

Svu tu radost, koja će vas, možda, setiti Tagore, mada mene seća više Hamsuna, pobudilo je u meni ovo vino, žuto kao cveće, i moj domaćin, koji mi kuva, i korača kao balerina, a na vrhu mornarske kapice ima crveni, crveni pompon.

On je, za vreme rata, bio pod Kotorom i ranjen je na Jadranu. Hleb mu je beo i vruć. Pomaže mi da jedem pužiće, peva mi stare bretonske pesme, i smeje mi se, jer drhtim od vlage i zime.

Isprva, kad sam ga pitao o buri, tešio me je da ih ovde i nema; a sad, kad sam mu priznao da sam radi toga došao, obećava mi buru koja će tresti stene i zasipati krov hotela. Kažu da u stenju ima pećina i rupa, i da će, u njima, pucati voda, kao topovi. Posle ručka, on pere posuđe, a ja sedim za jednim klavirom, koji samo leti zna da svira, i pevamo.

Nikoga nema, osim nas, u ovoj kući, gde je uvek mrak, i gde se i danju hoda sa svećom. Retko tek zaluta po koji zaljubljeni par iz Bresta, pogleda nam veselo u oči, ali odlazi brzo. Hladno je, i, kad mi pokazuje, kroz prozor, ostrva, poskakujemo. On pruža ruku prema jednom ostrvu i deklamuje: „Qui voit Belle île, voit son île; qui voit Croix, voit sa joie; qui voit Ouessant.” No ja znam da se mornari ne dave više, odviše često, u moru. Pitam ga da li je još običaj da mrtvace sahranjuju u barke, koje puštaju, kad je bura, na more. Mesto mrtvaca, sad meću drvenu lutku i dve tri sveće. Čekam da se smrkne, pa da odem u malu, ledenu crkvicu; noćas će bita službe.

Poslednji je dan u ovoj godini. Pred veče je stigla mala, crna lađa, koja obilazi ostrva. Rekoše mi da će zanoćiti kod nas, jer će, noćas, biti čuda.

Mene je jednom, davno, pretukla bura pred Prvićem, i gorčina soli, koja me je davila, javlja mi se u ustima čim se setim mora. Sišao sam u zaliv, najmio ribara i izjadrio na more. Igrali smo po vodi, sa nebom i stenjem, i ljuljali se sa ostrvima. Osetih kako je stenje lako, i videh kako se obala prevrće.

Nad svakim valom koji bi nas zasuo lebdeli su i lepršali crni kormorani.

U daljini, okean je bio siv, miran, i neizmerno pust; samo su pene, koje su padale na nas, bile užasne, strašno bele i guste, kao kreč. Često, kad smo padali duboko u vode, zastajao mi je dah, od neke magle, koju nisam, dosad, nigde video; žute i teške kao sumpor. Ležeći, pokriven mokrim jadrima, pod krmom, na dnu, tražio sam, unezverenim pogledom, obalu, ali ne u moru, nego na nebu.

Sve se ljuljalo nad nama, ostrva, brda, nebesa.

Nema ničeg što je drago, što mi ostaje, sve se gubi. Moje usne, što su drhtale, i moje mokre, pomodrele ruke, zaronile su u zrak i vode, i zaboravile sve. Užasne ove žute vode, i modro stenje nose me mirna, ispružena, bez strasti i straha, nekud. Ljuljamo se, između stenja, sa ostrvima, u more, što se spušta sve niže, na rtove, koji se dižu sve više. Jedna modra široka pruga, ispod obale, sve je dublja. Nebo nas olovno pokriva, kao grdno, nečujno zvono, što, ipak, kao da užasno zvoni.

Vratio sam se, kad se smrklo. Jurili smo u zaliv i gledali kako, dugim konopima, izvlače lađe, kroz vode, plitke kao bare, duboko na kopno.

Budim se, i prvo što vidim to je vitak, na čipkama izvezen, mač na zavesama hotelskog prozora.

Razboleo sam se u noći kad je bura stigla, i ležao, dva dana, u groznici, između četiri zida, koji su fijukali. Prozori su celu noć bili žuti i tresli se, zvonko, kao nečiji ludi talambasi, a prasak i grmljavina vode, nad kućom, previjali su me u mukama i probijali znojem. Domaćin mi je doveo lekara, ali sam, od sveće koju su dizali nad mojom glavom, i od prašaka koje su mi sipali u usta, gubio svest. Tek treći dan digao sam glavu i gledao kroz prozor.

Žute, modre, zelene, i crne vode, jurile su prema obali. Ostrva su bila nestala, a more se prelivalo preko brda, i zasipalo krov.

Grmljavina nas je tresla, pomodrele i blede, ceo dan.

Nekad sam, umorno, ležao u zemlji, koja se rasipala pod topovskom paljbom, i nikad neću zaboraviti lišće rascvetanog krompira, koje se treslo, kao od grada, od tanadi, oko moje glave. Ali ova žuta svetlost dovodila me je do nesvestica, kraj moga prozora, koji bi, svaki čas, modreo i tamneo, sevao, bleštao, pucao.

Četvrti dan, pred veče, došla su kola po mene i odnela me u Brest, a noću sam došao u Kamper, i ne znam gde sam.

Kroz zavese vidim rečicu brzicu, koja teče kroz grad. Nad njom pada uvelo lišće, koje, ovde, još svuda žuti, a preko nje prelaze nebrojeni, gvozdeni mostići.

U mojoj sobi, na levom zidu, crveni se veliki plakat – zove na zbor sa igrankom, katoličke omladine, u znaku mača, koji vidim i na čipkama zavesa.

Ali je svud tišina.

Znam samo da, nasred grada, ima katedrala lepe, bretonske gotike. Sve drugo je bilo, kao ti mačevi, veselo, bezbrižno, i vitko, u tom gradu. Svako drvo, devojka i mladić, svaki luk nad kapijama i prozorima, obasjanim suncem.

Pred veče, kad je katedrala, sva u šiljatim senkama, ogromno izrasla, pridigao sam se. Svi ti ljudi koji ručaju sa mnom toliko brbljaju i razveseljavaju me. Upoznao sam dva kaluđera, koji nose široke, crne šešire, kao moji seljaci; oni me odvedoše da gledamo, stare i ljubičaste, dalmatike. Pokazaše mi rimske graničnike iz doba Klaudijeva, i tako smo, zajedno, pošli dalje. Pred ulaskom smo dugo gledali jednog prepuklog Hrista, čije je, gotički suho, telo, deleći dve lepe arhitektonske pruge, i ništa više, smetalo debelim vladikama, pa su ga ulepšali. Nađosmo jednu svetu Katarinu, sa jako stisnutim kolenima; i ona je držala mač u ruci. Ja, da pokažem koliko sam obrazovan, setio sam ih jedne lepe Bogorodice, malo veselije, koju je Reskin nazvao: soubrette picarde. Oni se namrštiše, i odvedoše me pred jednu Mariju, nad jednim vratima, čiji se kamen rascvetao, kao stostruko vodeno bilje, koje su dva anđela strasno gledala i kadila tamjanom.

Nad rečicom je padalo žuto lišće, i stara crkvena okna požuteše, na tihom sunčanju, kao ćilibar. Videh da sam u tuđini, i setih se ljubavi. To me obradova, i ja im rekoh da su vizantinske blagovesti, sa jednim anđelom, strasnije i tajanstvenije; da su ovi anđeli, sa tankim cevanicama, nedostojni mladosti Bogorodičine; da je mistična strast samo onda lepa kad su tela snažna. Govorio im o našim anđelima, na prepuklim zidovima manastira, koji imaju duboke, velike crne oči, što plamte.

Malo sam ih uvredio i, zato, pustio da prospu na mene najnovije teorije, kako su konvekse, u gotici, prešle u konkave, i pretvorile se u ogromne, divne senke.

Pošli smo stepenicama, koje su cvrčale, uvis, na zvonik, sa kojeg su padali slepi miševi.

Izišli smo, visoko, sa zvonika, do jednog kamenog konjanika. To je kralj Gralon. On gleda sa trista stopa visine rečicu, kako teče, na konju kome drhte sapi, nad provalijom, ali koji se nikad više propinjati neće. Izađosmo, kad su zvona ućutala, na krov, i oni me zapitaše gde sam proveo mladost. Videh, nad našom glavom, jednu prvu malu zvezdu, i razveselih se. Pričah im o katoličkim kaluđerima, u Temišvaru, kod kojih sam učio grčki, i koji su me mrzeli i mučili, jer moje ime nisu mogli da pomadžare. Ali sam brzo dodao da sam đak Kineza, koji su prvi videli da je sve ljubav; i da ću sad ja tu ljubav, koja je bila samo fizička i etička moć, pretvoriti u metafizičku snagu. I dok su, dosad, ljubavi koordinirane, i ljubavno bile vezane samo stvari naporedo, ja ću vezati ljubavlju i ono što je daleko jedno od drugoga, i naći vezu između bića nejednakih: osmeh koji utiče na travu, bezbrižnost koju daju vode, i mir koji nam daju bele zavejane jele. Sve sam im to govorio samo zato jer su rado govorili takve stvari, i jer su me pitali o našoj književnosti, ali me nisu razumeli, i mislili su da, i dalje, govorimo o španskim misticima.

Posle smo govorili o mrtvima. Tihi i blagi, oni su pognuli glave nad gradom, i sve se smirilo. Da, ovo je jedina zemlja gde se zna da mrtvaci nisu đubre da nagnoje zemlju, i gde tuga dugo ostaje tuga, kamenje pocrni, i ljudi nose svoj gorak osmeh do smrti.

Sedeći na kamenu, kao dva grdna gavrana, nad krovovima, oni su mi, polako, priznavali da i oni misle o ljubavi kao ja, i da i oni misle da život, ono što smo mislili da je, nije više.

Ali su, zatim, brzo hteli da siđemo. Ja sam ostao, još malo, nad gradom, gledajući reku, koja je bila potamnela.

Nebesa raznih predela, vode i trave, stresla su sa mene sve što beše strasno, bolno, i mutno; volim njih, i znam da je sve ostalo samo priviđenje. Prelazim preko mostova, čija me je voda dovela do ove bezbrižnosti, glas mi je jasan, a dan vedar.

Ceo moj život bio je vezan za lišće, za grane, koje su mi davale misli, i modre vode, od kojih je zavisilo koliko gde ostajem, i sve što se oko mene zbilo. Sad, zdam da je sve u vezi, i da pokret milošte moje ruke napuni vodom gorke potoke. Kao što, kad rubovi dolina, uveče, zadrhte od dodira nebesa, koja se spuštaju nad njih, to prospe po meni samrtno bledilo, koje me oslobađa od veza sa ženom. Ja više nisam ničiji. Ispunjavam ono što jutarnja nebesa, kad su vode tako hladne, hoće da se zbude. Ne sećam se živih bića, ništa mi ne mogu, ostavljam ih, i prolazim kroz ove mračne gradiće tako da mi ni njina imena ne ostaju na duši. Svud stojim zagledan u nebo, i provlačim rukom po vazduhu i milujem ga, milujem ga. Za mene je sve što će mi se dogoditi svejedno, jer sam davno uvideo da je svaki život tu samo da se strese od jutra, da prođe kroz veče, da u ponoći sagleda zvezde. Da kroz njega teku potoci, i zraci meseca, što kao plave žile puze, kroz rumen led, na vrhovima zemlje.

I, kao mahnit, na vrhu ove crkve, čije je zeleno kamenje nekad bilo bilje, negde, ko zna gde, pa se stabljike, čašice, lišće, sva vitkost, još vide; pred kojom bi me pre šest stotina godina, jer hulim na Boga i jer hodim kao veštac, spalili – ja pružam ruke, i vidim ih rujne, prosijane, tako da krv u njima, ružičasta kao razblaženo vino, seća isto na bilje, kako drhti bez želja i bola.

Daleko od svega moga, mlad sam i miran. Na dnu morskih obala vidim boju mojih očiju. Koliko sam belog kamenja, oprana morem, našao, koje je bilo glatko i tvrdo, kao slepoočnica moje devojke; a kad se zagledam, nad svim ovim kućama u zrak, vidim budućnost moju i večiti mir.

Niko ovde ne zna moje ime, a da se srušim iz ove visine, svi bi mi postali u ovom gradu braća i sestre, mada bi moj osmeh, zanavek, pao, sa golubovima koji lepršaju sa crkve, tamo na rečicu srebrnu.

I kao što sam nekad, odlazeći bezbrižno iz gradova gde me ne zadržaše ni znanci, ni tuče, ni sahrane, ni dragane, sa kljunova lađa bez tuge rastanka, veza, savesti, gledao u zoru širom otvorenih očiju, tako odlazim od svega ovoga; stojim na životu i gledam, sa ovog zvonika, pružajući ruke u zrak, milujući nebesa.

Čuo sam da je na severnoj obali sinulo Sunce, i pođoh tamo.

Dve nedelje lutam tako, sedim po stanicama, sa starcima u odrpanu odelu, i ženama, u crnim suknjama, i tešim ih. U nekom ludom zanosu, čim odem u tuđinu, jednako nailazim na bića koja milujem, i jednako govorim da je sve u vezi. A čim se, u zoru, probudim, i otvorim prozor, nad ovim nepoznatim gradićima, ja, opet, sve više, osećam da sve ove kuće lebde u zraku, i pevam.

Niko me ne gura po stanicama, svi mi kazuju put i smeše se, a jedan ugljar, s kojim sam proveo veče, potapšao me je po plećima i dvaput zapitao za ime. I, kad se setim Pariza, ja se smejem. I, kad vozovi zvižde i pođu, ja vidim da nema smrti ni u čemu, ispružim se i spavam.

Došao sam na severnu obalu, u Roskof.

Bila je nedelja, i sve su ribarske barke bile izvučene na kopno. Deca, što smrde na loj, trčala su za mnom i vodila me po obali. Pustio sam ih da redom gledaju kroz moj dogled, i učio ih krišom, da puše.

Ona su me vodila i pokazivala mi ruševine starih kuća na obali, gde se iskrcala Marija Stjuart, pre četiri stotine godina, kad beše nevesta. Tu je more bilo plitko i duboko plavo. U vrtovima je cvetalo cveće i ležali su grudobolni mornari. Onog koji je rođen da ljubi, razveseliće more, ako ga je prešao, bićem svojim strasnim, i posle stotine godina.

Bolesnici su dizali glave, jer, u tuđini, po ulicama uvek glasno zviždućem.

Deca su veselo trčala za mnom, i odvela me na obalu, blatnu kao naše bare, sa koje se, po blatu i pesku, moglo peške preći na ostrva.

Ona su mi se grohotom smejala, kad sam skinuo obuću i pošao. Ljubičasta, stostruka bića, što liče na cvet, cvetala su u vodi, i modra kao letnje ruže, prilepljena na kamenje, osula su mi noge bojom koja je kao krv. Kad sam bio odmakao, deca su mi vikala da su me prevarila i da se neću moći vratiti, ali ih ja nisam ni razumeo, ni slušao.

Došao sam na ostrvo, i išao sve dalje od ribarskih kuća. Vrhovi brežuljaka pozeleneše kad videše da im idem, i ja se uspeh na njih. Došao sam da legnem i tu, da se zagledam u more i prošapućem strasno imena rodnih polja, azijskih ostrva, i dalekih reka, da pomislim na boju leda i snega, oko zemlje, i mesečine na nebesima.

Okean je tu bio rumen i zelen, pun stena, na koje su padali vali i pene, kao beli venci.

Ceo taj dan bio je tako veseo.

Ležao sam dugo, i gledao tu pustinju, koja nije imala kraja sve dok nije potamnela. Učinila mi se, tada, plava kao Jadran, i to me je sneveselilo: setilo da ću morati da se vratim.

Digao sam se i, pognute glave, pošao natrag. Kula svetionika, nasred ostrva, zasijala je, i sve je postalo sivo i neizrečno bedno. Prošao sam kraj tih malih kućica, u kojima je bio mrak, i ognjišta, koja se gusto dime. Babe, strašno sasušene, izlazile su, i, sa očima što cure, zurile su u mene začuđeno.

Kad sam pošao dole na obalu, vikale su za mnom.

Tek kad sam sišao, video sam šta je. Deca su se našalila sa mnom. Prešao sam za vreme oseke suhim, a sad je bila plima, i sve je bilo poplavljeno. Vali su udarali o balvane, i one barke, koje su pre podne bile izvučene na kopno, ljuljale su se sed, u daljini, na vodi.

Posle sam se dugo cenkao sa ribarima, i tek uveče, kad je pao mrak, prevezoše me natrag.

Spavao sam u jednoj pustoj kući, i cele me je noći budio težak, tučan crkveni sat. Od detinjstva tako, ma gde bio, stanujem kraj zvonika.

Ujutru sam video, pred svojim prozorom, otvorene, renesanske kule, i zvona.

Kad sam sišao u crkvicu, da vidim jedan putir i emalje, maišao sam na jedan bareljef od slonove kosti kakav još nigde video nisam. Uostalom, ne volim umetnost, više volim šume. Ipak me je začudila ova grčkost u petnaestom stoleću, čak kod Flamanaca; ali su glave Hristove bile blede, i lepe, pa me setiše otrikolskog Zevsa. Stare žene su klečale i molile se pred zidom, popločanim belim pločama, kao što su sad stubovi u svim francuskim crkvama, na kojima piše: „Umro za Francusku.“

Nad zidom su se šarenile zastave, i primetih i našu, onu staru, crveno plavo belu. Malo me je začudila ovde, jer je davno video nisam. Seo sam na klupu i gledao sveštenika, koji je, vrteći se pred oltarom, šireći i šireći ruke, bio malo smešan. Sve, polako, postaje smešno. Nije me dirnula ta trobojka. To je socijalistima zabranjeno, i isključivo zadržano za one koji su izgubili rukopise u Albaniji.

Pre sedam godina, jedno letnje veče, poneo sam, iz stana mog brata, koji se bojao detektiva, sokolske medalje, lismo kojim mi je pozorište iz Beograda odbilo dramu Prokleti knjaz, i jediu trobojnu maramu, u belom polju sa slikom Skoplja, kakve su onda bile jako u modi. Sve je danas smešno.

Sećam se kako su mi po čelu izbijali grašci hladnog znoja, kako su me, posle nekoliko dana, u Segedinu, na stanici, uhapsili, sa jednom starom, beogradskom gospođom, i lepom ženom i lepom dečicom majora Š. J. Imao sam, dakle, ovu trobojku u džepu. Kad sam, u policiji, začas, mogao da izađem, bacio sam je u izvestan ambis, zajedno sa revolverom i svim stvarima iz džepa. Bio sam i ja rodoljubiv pesnik!

Sad sam umoran. Put me je umorio, i ova jela, iz kojih curi ulje. A ova zvona, koja zazvone čim padne veče, lupaju me u grudi.

I tako rano, tako brzo, ovde, pada mrak.

Visoka kola, na dva točka, došla su po mene. Pošao sam u St. Paul de Leon da vidim crkve. U St. Jean du Doigt u gledao sam jednu iz četrnaestog veka, i prst svetog Jovana u zlatu, pa sam se zaželeo gotike.

Te crkve, tamne, zelene, sa zvonicima šiljatim, kao vrh ogromnih kopalja, posipaju po svima poljima neku maglu, koja je teška, prekodan žuta, a pred veče tamna i zelena. Mrak pada sa tih crkava, pa tek posle sa stenja i drveća.

Sav je kraj zasađen kupusom. Po blatu, drvene, grdne obuće ljudi ostavljaju trag, koji je kao mala lađa od blata. A nad zelenim poljima, beo povez žena, koje se vraćaju u sela, lebdi po mraku, kao daleka, mala jedra. Lica su sva u komadima. Nosevi, vilice, čela su četvorouglasti, i crni. A oči mokre na danu, i uvek mutne. Kad zvona zazvone, sve te grdne, teške senke krste se, krste.

Kola, natovarena kupusom, na nojem sedimo, zaškripaše, čim stigosmo na gradsku kaldrmu.

Proveo sam veče pod najmračnijim zidovima, što sam ih, u životu video. Svako ko je prošao kraj mene bio je ta man, i nečujan kao sen. Taj mrak, koji se upio u sve, i pokrivao ove, nije bio tvrd, kao onaj što priguši kućice u selima kraj Visle, ni plav ni lak ni svilan, što šušti kao rublje prostrto, po zidovima, kao onaj što ga Alpi razastiru malim, kamenitim gradićima na ušću Pijave, pa od Snega brda, što iz daljine beli, pred zoru zatreperi. Ovaj mrak je bio sav vazduh, padao je, kao prah, na zidove, dizao se, kao prah, sa zemlje i gušio.

Kuće su izgubile oblik i ljuljale se, ulice su bile duboke i prugaste kao oranica. A crkve, sa uzanim, šiljatim kulama i zvonicima, izbušenim i probijenim, kao kavezi, u kojima su se ljuljala zvona; opkoljene zidovima, koji su tanki i visoki, kao da stoje posle jednog požara; sa prozorima, u izrezanom kamenu, toliko da liče na široke i duge zavese od čipaka, rastvarale su se i stapale jednako, u mraku, kao ogromne senke. Najlepša, među njima, Le Creisker, što joj je kula viša za jedanaest metara od kula pariskog Notrdama, a stara šest stotina godina, ljuljala se jednako nada mnom, desno levo, kada sam obilazio ulične fenjere da je gledam. Oči se umore od mraka, visina i vrhova, i trepere.

Okolo, svud, tesne, mračne ulice, pune đaka, škola, manastira i kaluđera. Oni su svi visoki i tihi, i ponosito govore o normanskoj gotici katedrale; o prozorima iz šesnaestog stoleća, koje će mi, sutradan, pokazati, i spominju Vobana, koji je rekao da je ta kula najčudnije delo ljudske ruke.

Ali kad ostanem sam, iza tih stakladi, na kojima crveni Hristosi dele pravedne od grešnih, ja, opet, jednako, kao u „snu, provlačim i širim ruke, kroz taj mrak koji guši.

Umorne oči dovode do vizija. Sav gorki nemir i oholost, koji biju od ovih crkava, koje kao da su mahniti zidali, pada na dušu, i glasove sa ulice, koji jedva dopiru kroz teška, crkvena vrata, čujem kao prigušene urlike.

Gladan i žedan, sa dršćućim kolenima, idem od zida do zida. Lukovi, koji se previjaju tako daleko i visoko, kao ni jedan most nad vodama; stubovi, koji, na tankim drškama, podupiru velike krune krovova, i liče na ogromne, mračne rascvetane lale; zidovi, što cvetaju visoko u kamenu, tankom kao bilje; prozori tamni u nedoglednim visinama, koji se crvene kao krv – sve me to previja, krha.

Jedan sveštenik prilazi mi, govori mi, hvali se.

Ali njegovo ugojeno lice budi u me ni bes, i ja mu ređam Molijera, Rasina, Monteskiea, Rusoa, koji su ove crkve nazivali: „mauvais goût“, „barbare“, „caprice“, „désordre“, „que la raison ne peut justifier“.

Ti zidovi, te tame, ti vrhovi, ti oštri, visoki vijuzi probudili su u meni očaj i mržnju. Ja iznenada, prebacujem sve: oceve, što traže pare, devojke što traže pare, majke kojima smeta kći, i sva ta ugojena lica, brbljava usta, i to cerekaše njino, što se svud razleže. Tvrdim da je u nama mržnja za sve živo, protiv rađanja, mesa, trbuha, žene, masti.

On me začuđeno gleda, i ostavlja me mrmljajući.

U tišini se opet smirim, i umorno padam na jednu klupu. Visoko gare, vidim kako se kamenje ljulja, a kroz otvor i lukove zidova, tamno nebo. Javlja se žud za mrakom. Oholost i samoća, mržnja i žud za ubistvom, i odlaskom sve dalje, javljaju se u duši.

Crkva mračna i zidovi, koje kao da su mahniti zidali, polako zazvuče. Čuje se nebo, čuje se kamenje, čuje se zemlja. Sa tavanice se cere zadrigla seljačka lica, u drvorezu, a iz ugla vire crna mrtvačka nosila, išarana babama i životinjama, kao u srednjem veku. Sva crkva huji. Zar zbilja plavetnilo i zelenilo snegova i leda oko zemlje, ljubičaste magle nebesa, koje su van života, ne opijaju slađe neto vino? Zar zbilja oholost i snaga, samoća zveri, sloboda i mržnja, ne opijaju slađe nego mleko? Večni mrak i večno nebo, što nad crkvom pada, modra pustinja mora, što se iza nje širi, rumenilo tela, što ničije nije, zar uzalud huji? Zvona, što bruje u zvonicima, smiruju se, na crnim balvanima, kao velike tičurine u kavezu.

Bled i umoran izlazim iz crkve, osećam kako drhtim, i smešim se. Provodim tri večeri, živeći u mračnim ulicama, kraj tih crkava. Gledam decu što plaču, ljude kako lažu, i žene što se smeju. Mirno, kao tuđin, dižem ruku sa svake stvari.

Mrak, kao prah, padao je po krovovima. Mesečina, koja nije mogla da probije mračna nebesa, ispunila ih je nekim vampirskim bledilom, koje se širilo nad zidovima, drvećem, široko, beskrajno. U šemu su plovile crkve, sa ogromnim senkama, i vrhovima pokrivenim olovom kao koplja. Neka zelena boja, od starosti, od vlage, od vetrova sa mora, ili ne„a čudna svetlost podneblja, ili samog kamena, oblila je kule i zidove crkava. Oslobođen sam veza, zakona, ljubani.

Ne volim nikoga živog, i širim ruke u tu zelenu svetlost vazduha. Ništa mi se ne može dogoditi. Živim sa strastima koje su svaku noć vezane za led, za snegove, i za mir severnih mora; znam da će uskoro procvetati višnje, pa će me. ispuniti smehom, i znam da ću do smrti gledati začuđen, opijen, samo nebesa, nebesa.

A sutra, kad odem odavde, biću opet običan. Sa osmehom, koji ćuti, vara, i krije – kao zaverenički, koji vas voli. Kao u prosjaka, koji vas preziru, kao u bolesnika, koji vas se gade, kao osmeh ubica, koji vam se smeju što ih ne znate a viđate svaki dan.

Bio sam na kraju sveta; mesto života, videh jednu blagu, beskrajnu, zelenu svetlost.

1921.

Izvornik: Antologija Srpske Književnosti