*
Beše to lepo jutro, sunce je lagano treperilo i pomagalo stvaranju borica oko očiju. Svetlost je već uveliko pobeđivala tamu i donosila radost u domove svojih štovatelja. Mada su jutra i dalje bila hladna, zemlja više nije delovala tako surova. Bogovi su se smilovali, udelili su svome narodu dosta darova. Drvo je ozelenelo, zemlja je omekšala, prvi mladunci životinja su preživeli. Sve je polako došlo na svoje mesto, narod je strpljivo čekao da krene s radovima ne bi li se pripremio za novu zimu.
Nemoguće je proniknuti u tajnu života, stvaranja i brzog kraja, a kamoli ljudske duše. Niko ne zna šta je to što nas oblikuje, zbog čega neke stvari radije činimo no druge. A nakon svega, neko prošlo vreme uvek nam deluje privlačnije od sadašnjeg. Je li to božji plan, ili pak maslo neča stivog, ali nam napredak vazda deluje degradira juće, predstavlja korak unazad, posrnuće u nepovrat i vrzino kolo ljudskih sudbina. Glad za znanjem, materijalnim i duhovnim dobrima nas primorava da gradimo nove mostove preko reka koje smo već preplivali i alase postavili. Sve nas to čini ljudima, ali nam niko nije rekao da li nam je i preko potrebno.
Pojedincima u nas, obdarenima pronicljivošću koja je nepojmljiva masi, pa ni mnogim velikašima, pogled dopire daleko u budućnost, i njihova današnja ludost objavljuje nam se poput nekadašnje istine koju smo možda mogli da proživimo. Bilo da je istina zaista istina ili prevara veštog manipulatora, iz naše perspektive deluje ispravno.
*
Lanuša, starešinu zaseoka okrenutog u pravcu planine Rtanj, zatičemo okruženog gustom šumom, plodnom zemljom (raznim zverima koje povremeno služe kao hrana, a ponekad se same hrane onima koji bi da se njima posluže), u ruševinama paganskih hramova i kipova, kojeg jako granje sprečava da se oseti kao slobodan čovek. Pritvor nije zatvor – tako mu makar govore, ali i dalje ne može da napusti svoje trenutno stanište dok ne dođe svešteno lice zaduženo za njegovu oblast. Njihov, kažu, nije nadležan za teže situacije. A on je dosadio i Bogu i ljudima svojim, citiram, nerazumnim ponašanjem.
Stari o njemu govore samo najbolje, iako se svi slažu da stoji na putu blagostanju i napretku rtanjske čeljadi. I njegov otac, i otac njegovog oca, koliko im daleko sećanje doseže, behu vajni ljudi, zmajolikog roda, staroga kova, spremni da za svoj narod i život dadu, ako tako situacija izište. Po bogatstvu osrednji, po moralu uvek među prvima. A mogli su da ubiru deo svake žetve, svako grlo stoke moglo je prvo kod njih da boravi, pa, ako tako odluče – i da ga ne vrate. Ne! – nisu to sebi nikada dozvolili, naprotiv. Perun i Veles behu blagonakloni, žrtva je urodila plodom, imali su i da udele sirotinji koja bi ih potom slavila poput božanstva, sa omanjim manama.
Prvi hrišćanin kojem je dopustio da upražnjava novu veru beše mlinar Sava. Avanturista u duhu, voleo je putovanja i rado je prepričavao svoje dogodovštine dečurliji koja tako nešto nije, niti će ikad, osetila. Govorio bi im da se ne plaše pojava koje mute razum i stimulišu čula, da ih dožive, prožive i prihvate kao sebi zadate, mada to ni njihovi stari nisu videli kao istinu. Jednom tako, na putu kroz južne zemlje, naišao je na pastira koji mu je saopštio tajnu Svetoga duha. Metodičan, kakav jeste, obreo se među kaluđere koji su ga podučili postanju, prvom grehu i izgonu iz raja. Jevanđeosku istinu o vaskrsenju upoznao je preko Grka Alimpija, bogatog trgovca koji je delio Savinu fasciniranost nepoznatim predelima. Njih dvojica su dosta dugo putovali zajedno, isprobavali nova jela, trgovali kada im se ukaže prilika. Savi su biblijske predstave o Bogu i ljudima delovale impozantno, pronašao je smisao o životu i prirodi koje njegov istraživački duh nikada do kraja nije prihvatio kao gotove dok je žrtvovao deo svog imetka nemilim mu bogovima. Dobio je čvrsto obećanje od Alimpija da će, dokle god poštuje zapovesti, večnost provesti u raju kakvim ga on zamišlja. Jer, govorio bi mu, ne može biti raj nešto tebi nepoznato. Skroman prilog crkvi bio bi poželjan.
I tako, malo-pomalo, Perun postade Sveti Ilija, antropomorfni bog se uzvisi u nevidljivi duh. Deca su lakše prihvatila novu istinu, slika pakla bila je veoma uznemirujuća. Prošle su godine dok Sava nije uspeo da okupi oko sebe grupu istomišljenika koji su sada zahtevali svoja prava. Za paganske rituale govorili su da su sramotni i blasfemični, za bogove da su demoni. Dajte nam crkvu! – neko reče. Može, ali od vaših sredstava – beše odgovor. Lanuš je dozvolio hrišćanima da se organizuju, pod uslovom da pronađu pravog sveštenika koji će novim vernicima na dobar način otkriti misteriju stradanja. Selo s druge strane Rtnja imalo je dvojicu crkvenjaka koji su želeli da vode svoju pastvu. Izbor je pao na jednog, drugi je bio višak. Iskoristio je novostvorenu priliku, zaobišao je Rtanj peške ne bi li postao parohijski sveštenik Mojica. Ili, od milošte, pop Mojica. Mojica beše od ambiciozne sorte, nije se dao zadovoljiti malenom grupom koja je jedva uspevala da podigne crkvu sopstvenim snagama. Krenuo je u potragu za smislom svoga zvanja kroz redovne obilaske parohije. Plašeći se za vlastitu bezbednost, diskretno je širio božju reč uz Savinu pomoć. U nadi da će se pastva lagano povećati. S vremenom je tako i bilo. Mojica i Sava pokrstiše veći deo rtanjskog življa. Mali deo iz poglavarskog soja stao je uz Lanuša. Narod je, uglavnom, postao hrišća ninom.
Prilike su se uveliko izmenile. Poželjno i nepoželjno su zamenili značenje. Manjina je postala većinom, poredak je postao ugrožen. Iako u slovu ravnopravni, malobrojni pagani su osećali pritisak većine koja bi da preuzme vođstvo u duhovnim poslovima. Mojicu su pritiskale i druge stvari, od svojih poglavara biva proglašen za crnu ovcu. U većini sela tog podneblja hrišćani su preobratili paganske vlastodršce i time obezbedili pun zaokret naroda. Čak i selo s druge strane Rtnja nijeviše imalo paganske hramove i spomenike. Jedino je Mojica svoju crkvu sagradio pored Perunovog kipa. Očajanje se polako uvlačilo u njegovo srce. Neoprezni Lanuš je sada uvideo svoju grešku. Okružen hrišćanskim svetom smatrao je svojom dužnošću da ispuni zahteve svojih zemljaka. Nadao se da će moći da žive u miru i slozi, zaveden pasivnim stavom prvobitnih hrišćana o nasilju i jednakosti pod kapom nebeskom. Ali varljivo beše to vreme, zima i smrt su zakucali na mnoga vrata.
Zemlja je opustela, životinje poumirale. Nekolicina se zakunu da je videla Moranu kako se provlači ispod vrata kako bi gušila decu. Podavi ih prilično. Molitve i žrtve nisu urodile plodom, večni život nikada nije izgledao privlačnije. Skromne Lanuševe pristalice polako su se priklanjale zakonu većine. Neki istinski preobraćeni, većina snagom pasivne agresije. Uglavnom, Lanuš je postao prilično usamljen ispred Perunovog kipa. Jedino su žena i sin ostali uz njega, žrec je uveliko delio savete o moralnom životu pravog hrišćanina. Ali Lanuš nije popuštao, uzalud su ga molili ostali članovi vladarskog saveta. Narod uzvikuje da se molite demonu mesto Bogu – rekoše mu. Isti onaj narod koji sam spašavao od gladi u toliko navrata – tužan beše Lanuš.
Noć je bila duža od dana. Svako je znao da će se situacija nekako razrešiti pre kraja zime. Nezadovoljstvo među ljudima je raslo. Mojica i Sava su potpirivali narod kako bi sve ubrzo bilo gotovo. Na ovaj ili onaj način. Pale su i prve pretnje životima Lanušove porodice. Da li je tada rešio, ili je i pre toga osećao dužnost prema svojim precima, te Lanuš je odlučio da sprovodi svoje paganske rituale uprkos svim protivljenjima. I na opšte zaprepašćenje svoje porodice. Oni nisu više delili njegov entuzijazam dok se obraćao Perunu za pomoć. Želeli su da se sve svrši, da pretnje prestanu. Ali ga nisu napuštali. Velika smrtnost je ozbiljno ugrozila moralnu snagu osiromašenog ljudstva. Dalje se nije moglo. Očaj je sprečavao Lanuša da trezveno misli. Uporno je pokušavao da pronađe izlaz iz teškog stanja u kojem su se našli. Obećano mu je da će ostati vođa ukoliko prihvati Hrista, uprkos ranijim protivljenjima. Uzalud ga je porodica ubeđivala, ostao je neumoljiv. Čak je i tvrđi stav zauzeo. Pretnje, ucene, klevete i podmićivanje jednostavno nisu uticali na njega. Takav je to čovek bio.
Nerešeno versko pitanje nije nikome davalo mira. Međutim, reakcije nije bilo iako je vreme prolazilo. Obe strane su ostale pasivne. Crkva to nije želela da trpi. Preuzevši vlast u gotovo svim okolnim mestima, želeli su da zaokruže spektar svog delovanja i nastave dalje. Odluka je pala – kroz tridesetak dana stići će sveštenik Nićifor, prvoborac u krstaškim pohodima na slovensku krv. A čudnih priča su se naslušali o Nićiforu. Te je golim rukama zadavio zmaja, vuku izlomio čeljust, te vile jurio po gorama ne bi li ih preobratio u svoje sluškinje. Strog, mrkog pogleda od kojeg se ledi krv u žilama i ispadaju oči. Kažu da svojim glasom može da dozove sve zverinje iz šume koje na njegovu komandu čine nedopustive stvari. One koje bi čoveku trebale biti strane. Čak je i Mojica zadrhtao na pomen njegovog imena, osećao je da će biti jedini krivac ukoliko se stvar ne reši do Nićiforovog dolaska. Sneg se lagano topio.
Dođe i vreme donošenja odluka. Lanuš višenije imao kud. Dugo i predano je mislio kako bi doneo pravu odluku – za porodicu, pretke, sebe. I setio se jednog predanja, koje mu je prepričao njegov deda, o važnosti starih bogova u opštoj hijerarhiji: kad god bi zapali u kakve teškoće pošli bi na put uspona i spasenja, kroz mračne šume i nepregledne doline do krova sveta, tamo gde prebivaju besmrtnici i oni njima bliski, tamo gde se junaci vinu nakon herojske smrti. Svetovidov kip, visok tri metra, jedini je na vrhu kupaste planine. Okrenut na sve četiri strane sveta davao je uvid u stanje duhovnog i materijalnog. Svevideći je uvek pomagao njegovom narodu, onima koji su ga poštovali. Moć samog kipa je nezamisliva malom čoveku, nevidljiva i vidljiva, dolazi iz dubina prošlog i traje večno. Zahteva ogromno požrtvovanje, uspon nije lak posebno ako se prinosi veća žrtva, ali je nagrada nepojmljiva. Lanušu je on bio poslednja nada. Znao je šta mu je činiti. Iskrao se u toku noći, poveo jednog bika iz krda i pošao put vrha Rtnja. Njegov sin ga je jedini video kada je odlazio. Pokušao je da ga zaustavi. Nije uspeo. Otrčao je do popa Mojice i rekao mu šta se dešava, da njegov otac nije pri sebi. Mojica je osetio božju ruku na svom ramenu, beše to znak njegove milosti. Počeo je da okuplja ljude ne bi li započeli potragu. Lanuš je išao brže nego što je očekivao. Pride, nije poneo baklju. Ali dobro je poznavao taj put. Osećao je da ga sreća prati, išao je ka vrhu i bio siguran da neće promašiti put. Sneg je na planini dugo ostajao, belina mu je koliko-toliko ukazivala kuda da ide. Mesečina bi pomogla, da nije guste šume. No, da li u žurbi, ili usled uzbuđenja, pogrešio je kod jednog skretanja i našao se ispred stena koje ga nisu dalje propuštale. Ono malo svetla je najednom nestalo. Drveće se nadvilo preko njega, grane su ga grebale i gušile. Hteo je nazad, međutim, ukopao se i nije mrdao. Zvuk koji je u tom trenutku dopirao do njega nikada ranije nije čuo. Nije bio ni ljudski ni životinjski. Uto se trgao, spotakao i pao. Sigurno je Nićifor poslao svoju žgadiju na mene – pomislio je i trkom pokušao da nastavi dalje. Zvuk je bio sve glasniji i nesnosniji. Srce mu je ozbiljno povredilo grudni koš. Vukao je iz sve snage preplašenu životinju. Bik se odupirao koliko je mogao. Ali Lanuš zmajoliki je osetio da poseduje nadljudsku snagu, bogovi su bili uz njega. Mojica i Sava okupiše dosta naroda. Uplašeni za život, ali ipak poklekli pred strahom od dolaska nekog strašnijeg i od mračne šume. Mojica je svima obećao kako će se sve brzo završiti, te će moći da se vrate normalnom životu bez oskudice. Pokupili su oružje i baklje i krenuli uzbrdo. Pratili su tragove stopala u snegu. Bili su prilično jasni.
Padao je Lanuš, klizao se, gurao i vukao bika kako bi stigao do Svetovida. Sada je već bio načistini i vrh nije bio daleko. Vukovi iz šume sunamirisali svežu hranu. Okupljali su se i pravili obruč oko Lanuša i bika. Dozivali su se međusobno u simfoniji zvukova noći i planine. Lanuš nije poklekao, on je pravio još glasnije i strašnije zvukove negoli vukovi. Urlao je, skakao i igrao na mesečini. Vukovi su se polako udaljavali. Primetio je kako mu se svetlost iz šume približava. Pomislio je da ga vile gone i još više terao bika nagore. Ali to ne beše obična vila – Varnica Skakalica dolete, poslata od strane Simargla da pripomogne Lanušu i goni zimu. Osvetlila mu je put i topila sneg pod njegovim nogama. I stigli su, obojica, iznemogli i prestrašeni. Lanuš je stao pred Svetovidov kip, raširio izranjavane ruke i vikao iz sveg glasa. Njegova krv je padala na zemlju koja ju je gutala i tražila još. Davno je bilo kada su se poslednji put tu peli. Planina je odjeknula. Izvadio je nož i zaklao bika pred kipom, crvenelo se na sve strane. Bik se samo stropoštao na zemlju, ne pokušavajući da pobegne. Šikljala je krv i Lanuš se trljao krvavim rukama po licu i telu. A onda je opet dohvatio nož i kasapio nepomičnu životinju. Dohvatio je srce, pojeo do pola, a ostatak bacio na Svetovida. Seo je pored mrtvog bika i teško disao. Mojica i skupina su tada stigli. Posmatrali su ga neko vreme. Nisu progovarali, pokupili su ga i krenuli nadole.
*
Prošlo je tačno tri dana kako je Lanušu oduzeta sloboda. I tačno trideset od najave Nićiforovog dolaska. Sunce je obećavalo lep dan. Svi su čekali tog strašnog čoveka koji će razrešiti sve, koji će ih vratiti na polja i pašnjake mesto šuma sa oružjem i bakljama. Narod ponekad zahteva brzu reakciju, previše je života zima odnela. Lanuš nije delovao zabrinuto, naprotiv, izgledao je potpuno smireno i spremno očekivao posledice. Mojica je taj koji je bio uznemiren, sada će morati da se suoči sa konsekvencama svoje mlake prirode i neodvažnog delanja. Svestan je bio da je čitava stvar oko Lanuša predugo trajala, mnogo duže nego u bilo kom naselju u bližoj i daljoj okolini. Taj podatak nije mu išao na ruku. Trudio se da sakrije paniku mirnim izrazom na licu, nije znao da li mu je uspelo.
– Pomoz Bog, pope! – prekide mu kontemplaciju još uvek krvavi Lanuš.
– Bog ti pomogao, Lanuše – nervozno će Mojica.
– A, je li... hoće li više taj vaš Nićifor da dođe da me pregleda?
– Hoće, ništa ti ne brini. Hoće...
– Kao iz raja da dolazi, nema ga nešto.
– Biće, Lanuše, biće. Ne beri brigu. Tebi se baš žuri?
– Žuri mi se, Mojice, naravno da mi se žuri. Ubijte me više pa da završimo s tim.
– Polako ti, sa ubijanjem... Niko ne mora biti mrtav... Zar ne?
– Ne znam ja, izgleda da neko mora. Očigledno, ti ili ja?
– A zašto ja?! Što bismo mene ubijali. Nisam ja ništa kriv. Ti si nerazuman, ne ja!
– Ne znam... ne znam... Ko zna šta nam nosi dan.
– Nosi se ti do vraga, znaš! Ti uvek moraš biti najpametniji. Beži, sotono!
– Ne mogu, zatvoren sam.
– Idi gde hoćeš...
Prekide ih topot konja, svi zanemeše od prizora. Izdaleka, delovalo je kao da im zmaj u punom letu ide u susret. Mračan, velik i zlokoban. Beše to vojska, dobro naoružana, predvođena sveštenikom. Nisu tako nešto do tada videli. Sjahali su i došli do mase okupljene oko drvenog kaveza. Ćutanju su se pridružili i vetrovi, grane su mirovale, ptice su zanemele. Niko se nije usuđivao da prekine pakt. Mojica se prilično uzvrpoljio, teško je podnosio pritisak i nije umeo da miruje. Borice oko očiju igrale su svoju igru klisura i ravnica. Blažena simfonija. Sve dok sveštenik konjanik nije to i prekinuo.
– Ko je ovde Mojica?
– Ja... ja sam.
– Ti! A ovo je verovatno pobunjenik – pokazao je na Lanuša.
– Da... jeste... on je.
– Da. Dobro. Pa... da počnemo sa suđenjem.
Možemo i ovde da nastavimo, nema potrebe da idemo igde, pretpostavljam i da nemamo gde. Dakle, da počnemo. Nema nam odmora. Ti si taj koga zovu Lanuš?
– Zmajoliki...
– Molim?
– Lanuš zmajoliki. Da, ja sam.
– Dobro. Evo i optužbe – bezbožništvo, đavolji sledbenik, crna magija, neprijatelj Boga i naroda... Prihvatate li optužbu?
– Ne prihvatam.
– Svešteniče Mojice, molim izložite slučaj.
– Hm... dakle... ovaj... Lanuš je protivu volje svoga naroda, a i porodice, odbio da prihvati hrišćansku veru kao svoju, Hrista kao boga, prosipao je krv životinjsku, a možda i ljudsku, preko svojih idola, ovde, i na planini... Dakle, veliki grešnik... protiv zapovesti. Zar ne?
– Veliki, svešteniče Mojice, veliki. Imate li šta da dodate, Lanuše?
– Imam. Ništa od ovoga nije istinito. Poštovao sam veru svojih predaka, vaših predaka, veru svoga oca i njegovoga oca. Zakletva na posmrtnom odru moga oca, meni je svetinja. Čuvam i čuvaću veru Perunovu i Svetovidovu.
– On je i decu klao svojim poganskim idolima... Sotona! Video ga je Sava, mlinar. Istupi Savo, reci šta si sve video one večeri na planini.
– Video sam... da... zaklao je neko čeljade... tamo... kod onog kipa. Sav je bio krvav.
– Video sam... da... zaklao je neko čeljade... tamo... kod onog kipa. Sav je bio krvav.
– Koje čeljade? Neko od vaših, sa Rtnja? – upita Nićifor.
– Pa ne znam, mislim da naši ne fale... Mora da je dovukao neko, sa strane.
– Gde je leš toga deteta?
– Ne znam, ispario je. Biće da je crna magija.
– Da, biće. Imate li da kažete nešto u vašu odbranu?
– Sve su to gluposti. Kakvo dete, bik je bio...
– I bik i dete – čvrst je Sava.
– Nema deteta.
– Pa, nema... nema...
– Dosta! Da čujemo dalje.
– Nema dalje – preplašen je Mojica.
– Kako nema?
– Nema. To je to.
– Tako dakle. U redu, ionako je dovoljno. Imate malo vremena da pripremite poslednje reči. Posle toga ćemo saopštiti našu odluku. Predah je dobro došao svima. Zamorna behu ta ispitivanja. Ljudi obično ne funkcionišu dobro pod pritiskom, znoje se, tresu, očekuju najgore. Lanuš nije bio od tih, ili je makar tako izgledao. Pogledom je tražio svoje najmilije. Žena je bila malo dalje u gomili, sina nije bilo. Nije ni očekivao da će doći.
– Nego, hoćemo li, Lanuše?
– Moram najpre da izrazim svoju duboku zabrinutost zbog ovoga suđenja. Dokle je sve došlo. Vi mene teretite za nešto u čemu ja nisam učestvovao. Ovde je posredi nešto sasvim drugo, zapravo, naše viđenje iste stvari se doista razlikuje. To može biti nazvano sukobom mišljenja, karaktera, nipošto zločinom. O tome bi trebalo razgovarati, ali na sasvim drugom nivou. Ali vi uporno o meni pretpostavljate neke užasne stvari koje nisam nikada činio, niti ću. Ja nisam neprijatelj ovoga naroda, ne verujem ni da ste vi. Ali, ne možete reći da ste vi jedini u pravu, a kako to neko uopšte i može reći. Zemlja je i moja, i tvoja, i njegova. Vaš Bog je univerzalan, moj nije. I ne želi biti. On je moj i tu je kada mi je potreban. Spašavao je moje pretke u nebrojanim situacijama, mi to ne možemo zaboraviti. Možda ste vi u pravu, ali pustite nas da ne budemo. Zašto želite i ovo parče zemlje, pa sve ste ostalo već uzeli pod svoje. Je li to ljudski ili božji plan? Kome to donosi dobro? Podelili ste moj narod, načinili ih međusobnim neprijateljima. Zar brat na brata da udari, sin na oca? A sve to da biste isterali neku svoju pravdu, jednostranu. Mislite da nisam video šta radite, nudite već skupljeno povrće i voće, i ko zna kad zaklane životinje, dok zauzvrat oduzimate zemlju ljudima koje je snašla nesreća. Sada, dok je zaleđena i ne vredi ništa. Uskoro će se oporaviti i vi je nećete vratiti. Dajete malo, mnogo manje nego što na kraju pokupite. Hoćete li mi reći na koji način smo to isti, jednaki? Pa, je li to hrišćanski? Koja je to po redu zapovest? Ja znam da ste vi mene već unapred osudili, i pre nego što ste došli ovde. Čemu onda sve ovo. Ubijte me odmah i gotovo. Nemojmo zamarati sebe i sve ostale. Nego, što se tiče same optužbe. Da udovoljim vašim zahtevima. Bezbožnik nisam, niti ću ikada biti. Ja u Boga verujem, samo ne u vašeg. Divim se vašem, samo mi je moj nekako bliži. Za đavoljeg sledbenika nisam ni čuo, verovatno je nešto ružno čim se tolika dreka digla oko toga. Magija je magija, nije crna ili bela. U tome nema ničeg lošeg, samo ja nisam od ljudi koji su joj dorasli. Kao što već i poštujem. Kao i svoju veru, ali nikad na štetu drugih i njihove vere. Zar to nisam i dokazao kada sam isprva i dopustio Savi i Mojici da naprave crkvu i okupe ljude. Smatrao sam, i dalje smatram, da smo mogli živeti zajedno. Bez ometanja drugih ili da im na neki način štetimo. Vi meni niste pružili istu šansu. I da završim, vi ne sudite ovde samo meni. Sudite svima onima koji se zalažu da svako upravlja svojom voljom kako mu duhovi predaka nalažu. Vodili su nas kroz vekove, sada ne valjaju. Ali ako sada mene osudite, to će uticati i na pokolenja koja će doći, niko više neće biti siguran. Pa ni vi. Doći će nekada neko ko će i vas smatrati đavoljim sledbenicima, neprijateljima naroda i Boga. Prepušten sam vašoj volji.
– Stvar je više nego jasna, Lanuše, za tvoje zločine sledi najstroža kazna. Drukčije ni ne može biti.
– Ako je tako, onda udrite.
– Proteran si sa ovih prostora za sva vremena
da se nikada ne vratiš.
Pokupio je nešto stvari i hrane i krenuo na put. Niko ga nije pogledao u oči. Bacio je poslednji pogled na Rtanj, na tu piramidu sa koje se vidi čitav svet. Otišao je daleko, sretali su ga ljudi koji su povremeno donosili vesti o njemu u starom kraju. Kažu da nije odustao, ali jedino što sada želi jeste da pronađe makar jednog prijatelja.
Izvornik: Bokatin Dijak, br. 5
