Posle ovog krštenja spreman sam za prave avanture. Prilika će mi se ukazati za vreme univerzitetskog raspusta, koji u Brazilu traje od novembra do marta, tj. u sezoni kiša. Uprkos toj nepogodnosti, isplanirao sam da stupim u dodir sa dve grupe urođenika; jedna od njih je bila slabo proučena; od nje je, u najboljem slučaju, opstala jedna četvrtina: to je Kaduveo, s paragvajske granice; druga je bila bolje poznata ali još puna obećanja: Bororo, u centralnom Mato Grosu. Staviše, Nacionalni muzej Rio de Žaneira preporučio mi je da uz put obiđem i jedno arheološko nalazište o kojem je bilo nešto podataka u prašnjavim arhivama, ali još niko nije stigao da se njime pozabavi.
Od tog vremena sam često putovao između Sao Paula i Mato Grosa, čas avionom, čas kamionom, čas vozom i brodom. Tim poslednjim prevoznim sredstvima koristio sam se 1935–36; zapravo, pomenuti položaj nalazio se u blizini železničke pruge, nedaleko od poslednje stanice u Porto Esperansi, na levoj obali reke Paragvaj.
O tom zamornom putovanju nema bogzna šta da se kaže; železnička kompanija Noroeste vodi vas najpre u Bauru, usred pionirske zone; odatle se do Mato Grosa ide „noćnim", koji prolazi kroz severni deo države. Sve u svemu, tri dana putovanja sporim vozom koji se greje na drva i često dugo zastaje da bi se snabdeo gorivom. I vagoni su bili od drveta i podnošljivo razglavljeni: po buđenju su nam lica bila prekrivena skramom od stvrdnute ilovače, jer nam je sitna crvena prašina, tipična za sertäo, ulazila u svaki nabor i svaku poru. Vagon-restoran se već priklonio kulinarskom stilu unutrašnjosti: sveže ili sušeno meso, prema prilici, pirinač, crni pasulj i, da upije sok, farinha: ljušteno zrno kukuruza ili sveže manioke, isušeno na toploti i zdrobljeno u krupnije brašno; na kraju, večiti brazilski desert, kriška ukuvanih dunja ili gojave s komadićem sira. Na svakoj stanici, dečaci su putnicima prodavali za nekoliko sua sočne ananase čija žuta jezgra pružaju blagotvorno osveženje.
Mnogi putnici prevode Mato Groso kao „velika šuma", što je upravo suprotno njegovom značenju: šumu označava imenica ženskog roda mata, dok muški rod označava dopunski aspekt južnoameričkog pejzaža. Mato Groso je, dakle, „velika šikara".
Ulazimo u državu Mato Groso malo pre stanice Tres-Lagaos, prelazeći reku Paranu, čije je korito tako plitko da se, iako su kiše već otpočele, još ponegde može videti dno. Zatim počinje predeo koji će mi postati u isti mah blizak, nepodnošljiv i neophodan tokom godina putovanja po unutrašnjosti, jer je on svojstven srednjem Brazilu od Parane do doline Amazona: ravne ili blago talasaste visoravni; udaljeni horizonti, žbunasto rastinje s ponekim stadom zebua koje se razbeži kad naiđe voz. Mnogi putnici prevode Mato Groso kao „velika šuma", što je upravo suprotno njegovom značenju: šumu označava imenica ženskog roda mata, dok muški rod označava dopunski aspekt južnoameričkog pejzaža. Mato Groso je, dakle, „velika šikara"; i nema reči koja bi bolje opisala taj divalj i tužan predeo, čija jednoličnost ipak sadrži nešto veličanstveno i uzvišeno.
Tačno je da i „sertäo" prevodim rečju „šikara", iako on ima nešto drukčije značenje. Mato se odnosi na objektivan karakter pejzaža: na šikaru u suprotnosti prema šumi; sertäo, pak, označava njegov subjektivan aspekt: pejzažu odnosu prema čoveku. I sertäo je, dakle, šikara, ali kao suprotnost nastanjenom i obrađenom zemljištu: to su područja u kojima nema tragova trajnijeg ljudskog truda. Kolonijalni žargon daje možda njegov tačan ekvivalent izrazom „bled", pustara.
Ponekad se visoravan prekida i ustupa mesto dolini, pošumljenoj, travnatoj, gotovo vedroj pod svetlim nebom. Između Kampo Grandea i Akidauane, jedan dublji procep otkriva plamene vrhove venca Marakažu čije gudure, već u Korijentesu, kriju jedan garimpo, to jest centar tragača za dijamantima. I sve se menja. Tek što smo prošli Akidauanu, ulazimo u pantanal: najveću močvaru na svetu, koja obuhvata srednji deo rečnog basena Paragvaja.
Posmatrana iz aviona, ta oblast reka što vijugaju po ravnicama pruža prizor lukova i meandara u kojima voda stoji. I samo rečno korito izgleda obrubljeno bledim vijugavim linijama, kao da je priroda oklevala pre no što je iscrtala njegovu privremenu današnju putanju. Na tlu, močvarni predeo postaje pejzaž iz snova, gde se stada zebua sklanjaju na vrhove brežuljaka kao na ploveće kovčege; bare pružaju stanište jatima velikih ptica: flamingosi, bele i sive čaplje obrazuju prava ostrva, bela i ružičasta, manje pernata od lepezastog lišća palmi carandä koje luče dragocen vosak i čiji su proređeni šumarci jedina mrlja na lažno vedroj perspektivi te vodene pustinje.
Sumorna Porto Esperansa, kojoj njeno ime tako slabo pristaje, ostala mi je u sećanju kao najčudnovatije mesto na zemljinoj kugli, sa izuzetkom, možda, Fajer Ajlenda u državi Njujork, predela s kojim je sad rado upoređujem; njihova sličnost se sastoji u tome što i jedan i drugi spajaju u sebi najprotivrečnije činjenice, ali po različitom ključu. Isti geografski i ljudski besmisao se pokazuje u oba, tamo komičan a ovde tragičan.
Je li Svift izmislio Fajer Ajlend, peščanu strelu potpuno lišenu rastinja, koja se proteže duž Long Ajlenda? To je dužina bez širine: prva, osamdeset kilometara, druga, dve-tri stotine metara. Teren do dublje vode je lak, ali je more tako uzburkano da se niko ne usuđuje da se okupa u njemu; prema kopnu je uvek mirno, ali tako plitko da se čovek ne može zagnjuriti. Provodimo, tako, vreme pecajući nejestivu ribu; table postavljene duž plaže u pravilnim razmacima opominju ribare da svoj ulov bez odlaganja zakopaju u pesak kako se ne bi usmrdeo. Dune Fajer Ajlenda tako su nestalne, a njihova pobeda nad vodom tako je nesigurna da druge table zabranjuju da se po njima hoda, jer postoji opasnost da se sruče u vodu. Kao u kakvoj izokrenutoj Veneciji, tlo je tečno a kanali su čvrsti: da bi se mogli tuda kretati, stanovnici Ceri Grouva, seoceta na srednjem delu ostrva, moraju se služiti mrežom drvenih pasarela, pravim saobraćajnim petljama na stubovima.
Da upotpunim sliku, Ceri Grouv je uglavnom nastanjen muškim parovima, koje je verovatno privuklo opšte izokretanje uobičajenih odnosa. Kako u pesku ne raste ništa osim širokih ploča otrovnog bršljana, ostrvljani se svakodnevno snabdevaju namirnicama u jedinoj prodavnici koja se nalazi kod pristaništa. U višim i stabilnijim uličicama, mogu se videti jalovi parovi kako se vraćaju u svoje kolibe gurajući dečja kolica (jedina vozila pogodna za uske puteve) ispunjena samo bocama trajnog mleka koje nijedno odojče neće piti.
Fajer Ajlend ostavlja utisak vesele farse, dok je Porto Esperansa njegova kopija namenjena manje srećnom stanovništvu. Njegovo postojanje na tom mestu može objasniti jedino nasip sa železničkom prugom, koji se proteže uz reku u dužini od hiljadu petsto kilometara kroz zemlju čija je samo jedna četvrtina nastanjena; odatle se saobraćaj sa unutrašnjošću obavlja samo brodom, jer se šine prekidaju iznad jedne blatnjave padine slabo učvršćene daskama koje malim rečnim parobrodima služe kao pristanište.
Nema drugih stanovnika osim radnika i činovnika železničkog preduzeća; nema drugih kuća osim njihovih. To su drvene barake izgrađene usred močvare. Do njih se dolazi po klimavim daskama kojima je izbrazdana nastanjena zona. Smestili smo se u jednoj kolibi koju nam je kompanija stavila na raspolaganje, kockastoj kutiji s jednom sobom, načvorenoj na stub; do nje se penje lestvama. Vrata se otvaraju u prazninu; ispod je depo; u zoru nas budi zvižduk lokomotive koja ne vuče vagone i koja će nam poslužiti kao osobno vozilo. Noći su mučne: vlažna toplota, veliki močvarski komarci koji jurišaju na naše sklonište, pa i same zaštitne mreže, promišljeno postavljene pre polaska, ali ipak nedovoljne, onemogućavaju san. U pet ujutru lokomotiva nas natopi parom koja bez muke prolazi kroz porozan pod najavljujući nam dnevnu žegu. I pored vlage, nema magle; okružuju nas olovno nebo i teška atmosfera kao da je vazduhu dodat još jedan element koji ga čini nepogodnim za udisanje. Na sreću, lokomotiva je brza; izloženi povetarcu, s nogama koje se klate nad branikom, stresamo sa sebe noćnu malaksalost.
Jedina pruga, kojom prolaze dva voza nedeljno, ne izgleda naročito pouzdano; ona liči na krhku pasarelu s koje bi lokomotiva mogla svakog časa skliznuti. Sa obe strane šina, blatnjava i odvratna voda širi bljutav smrad. Tu vodu mi pijemo već više nedelja.
Zdesna i sleva uzdižu se stabla, proređena kao u voćnjaku; čim se udaljimo, ona se spajaju u tamne mase, a pod njihovim krošnjama odrazi neba u vodi liče na svetlucave mrlje. Kao da se sve krčka na mlakoj temperaturi koja pogoduje sporom sazrevanju. Kad bi neko mogao boraviti više hiljada godina u ovom preistorijskom pejzažu i posmatrati njegove promene, svakako bi prisustvovao preobražavanju organske materije u treset, ugalj i naftu. Čak mi se učinilo da nafta izbija na površinu i boji vodu nežnim prelivima duge; našim pomoćnicima nije išlo u glavu da sebi i njima namećemo sav taj trud zbog nekoliko krhotina. Podstaknuti simboličnom vrednošću koju su pridavali našim šlemovima od plute, amblemom „inženjera", oni su izveli zaključak da je arheologija samo izgovor za mnogo ozbiljnije izviđanje terena.
Tišinu su ponekad narušavale životinje koje se nisu mnogo plašile ljudi: veado, začuđeni srndać belog repa; stada emua, malih nojeva, ili bela jata čaplji nad samom površinom vode.
Tokom putovanja, radnici prilaze lokomotivi i penju se do nas. Zastoj: dvanaesti kilometar; sporedni kolosek se prekida, dalje ćemo morati peške. U daljini opažamo arheološko nalazište koje liči na capäo.
Iako se to ne vidi, voda pantanala lagano teče i povlači školjke i mulj koji se gomilaju na onim mestima gde je rastinje pustilo korenje. Močvara je posejana ježevima od zelenila zvanim capöes; na njima su nekad Indijanci podizali svoje bivake i još se mogu otkriti tragovi njihovog boravka.
Naziv stanice koja je opsluživala naselje, Gvajkurus, podsećao je na ime velikih ratobornih plemena koja su nekad vladala ovim krajevima; od njih je na brazilskoj teritoriji preživelo jedino pleme Kaduveo.
Stizali smo, dakle, svakog dana do svog ostrvceta jednom šumovitom stazom koju smo napravili od železničkih pragova nagomilanih uz prugu; tu smo provodili zamorne dane teško dišući i pijući vodu iz močvare smlačenu na suncu. U sumrak je lokomotiva dolazila po nas, a ponekad bi je zamenilo jedno od onih vozila zvanih đavoli: radnici koji su stajali u uglovima gurali su ga opiranjem čakije o prepreke, poput gondolijera. Iznureni i ožedneli, vraćali smo se u pustinju Porto Esperanse da tu provedemo još jednu besanu noć.
Stotinak kilometara odatle nalazi se jedno poljoprivredno dobro koje smo izabrali kao polaznu bazu za izlet do plemena Kaduveo. To imanje je na železničkoj liniji bilo označeno kao Fazenda francesa i zauzimalo je pojas od oko 50 000 hektara po kojem je voz prolazio 120 kilometara. Po tom prostranstvu pokrivenom žbunjem i sprženom travom lunjalo je stado od 7000 grla (u tropskim oblastima, pet do deset hektara su jedva dovoljni za jednu životinju), koja su povremeno železnicom prevožena u Sao Paulo; voz je na imanju zastajao dva-tri puta. Naziv stanice koja je opsluživala naselje, Gvajkurus, podsećao je na ime velikih ratobornih plemena koja su nekad vladala ovim krajevima; od njih je na brazilskoj teritoriji preživelo jedino pleme Kaduveo.
Upravnik imanja zvao se Feliks R. – za prijatelje Don Feliks. Njega je pre nekoliko godina ubio neki Indijanac.
Dva Francuza upravljala su imanjem s nekoliko stočarskih porodica. Ime mlađeg sam zaboravio; drugi, koji se bližio četrdesetim, zvao se Feliks R. – za prijatelje Don Feliks. Njega je pre nekoliko godina ubio neki Indijanac.
Naši domaćini su odrastali za vreme Prvog svetskog rata ili su u njemu učestvovali; njihov temperament i njihove sposobnosti predodredile su ih da postanu marokanski kolonisti. Ne znam kakve su ih to spekulacije mogle uvući u manje izvesnu pustolovinu u tom nesrećnom delu Brazila. Šta god bilo posredi, deset godina po svom osnivanju,Fazenda francesa je počela da se osipa zbog nedostatka početnog kapitala, koji je sav utrošen na kupovinu zemlje, te se ništa nije moglo uložiti u unapređenje stočarstva i nabavku opreme. U ogromnom bungalovu engleskog stila, naši domaćini, stočari i piljari, živeli su oskudnim životom. Njihova tezga bila je jedino mesto za snabdevanje u krugu od oko stotinu kilometara. Empregados, to jest nameštenici: radnici ili peoni, tu su jednom rukom davali novac koji su primali drugom; veštim ispisivanjem računa, njihova veresija pretvarana je u stalan dug i, s te tačke gledanja, čitavo preduzeće funkcionisalo je takoreći bez novca. Kako su cene robe obično bile dva-tri puta više od normalnih, posao je mogao biti unosan da ta trgovačka strana nije stavljena u drugi plan. Bilo je nečeg potresnog u sledećem prizoru: subotom bi radnici doneli malo šećerne trske i odmah bi je gurnuli u engenho – spravu napravljenu od grubo otesanih debala u kojoj se, obrtanjem tri drvena cilindra, gnječe stabljike trske; zatim bi je preneli u velike plehane kotlove gde je sok isparavao nad vatrom, a odatle u kalupe u kojima se zgušnjavala u zrnastu crvenkastu masu zvanu rapadura; na kraju bi gotov proizvod odneli u radnju koja se nalazila odmah tu, pored mašina; iste večeri, pretvoreni u kupce, skupo su plaćali u toj istoj radnji tu jedinstvenu poslasticu pustare da bi obradovali svoju decu.
Naši domaćini su filozofski gledali na to izrabljivanje, i nisu stupali ni u kakav dodir s radnicima mimo onog neophodnog za obavljanje posla.
Naši domaćini su filozofski gledali na to izrabljivanje, i nisu stupali ni u kakav dodir s radnicima mimo onog neophodnog za obavljanje posla; kako nisu imali suseda iz svoje klase (između njih i najbližih plantaža na paragvajskoj granici prostirao se indijanski rezervat), dosledno su se pridržavali strogog života koji su sebi nametnuli, što ih je, bez sumnje, najbolje štitilo od malodušnosti. Njihovi jedini ustupci kontinentu na kojem su živeli ticali su se odeće i pića: u tom pograničnom području, u kojem su se mešale brazilska, paragvajska, bolivijska i argentinska tradicija, prihvatili su nošnju pampasa: bolivijski šešir od levkaste fino upletene slame, sa širokim zavrnutim obodom i visokom kalotom; chiripä, neka vrsta pelene za odrasle od platna pastelnih boja, s narandžastim, ružičastim ili plavim prugama, koja ostavlja bedra i noge gole iznad belih čizama od grubog platna što sežu do listova. Po hladnijem vremenu chiripäu zamenjuje bombacha:široke pantalone u stilu zuava, sa strane ukrašene raskošnim vezom.
Gotovo čitavi dani su im prolazili u „radu sa stokom", to jest u nadziranju stoke i izdvajanju grla za prodaju na povremenim sajmovim. U oblaku prašine, životinje kojima su upravljali grleni povici capataza defilovale su pred očima gospodara, a ovaj ih je razvrstavao u nekoliko obora. Zebui s dugačkim rogovima, debele krave, prestravljena telad tiskali su se u prolazima od dasaka u koje poneki bik nije hteo da uđe. Tada bi se četrdeset metara fino upredenog kanapa zakovitlalo iznad glave lacoeira i životinja bi se u istom trenutku, ili je bar tako izgledalo, rušila na tlo dok se konj pobednički propinjao.
Ali, dva puta dnevno – u 11 i 30 ujutru i u 7 sati uveče – svi bi se okupili pod pergolom koja je okruživala stambene jedinice da obave obred chimarräo, to jest da popiju mate na slamku. Znamo da mate pripada istoj porodici kao i naš zimzeleni hrast; njegove grane, lako ispečene na dimu podzemnog ognjišta, melju se u krupan prah svetlozelene boje koji se dugo čuva u burićima. Tako se dobija pravi mate, dok su proizvodi koji su pod tim imenom prodaju u Evropi obično izloženi tako bezobzirnim promenama da nemaju više nikakve sličnosti sa originalom.
To je u isti mah društveni obred i lični porok.
Mate se pije na više načina. Za vreme ekspedicije, kad zbog umora suviše nestrpljivo očekujemo trenutno okrepljenje koje on donosi, samo bacimo punu šaku praha u hladnu vodu koju zatim brzo zagrejemo do ključanja; ali najvažnije je skloniti mate s vatre čim baci prvi ključ, inače gubi svaki ukus. Pripremljen na taj način, suprotan spremanju običnog čaja, naziva se chä de mate, ima tamnozelenu boju i gotovo je uljast kao jaka kafa. Kad nemamo vremena, pravimo terere, to jest kroz cevčicu usisavamo hladnu vodu posutu šakom praha. Onaj kome smeta gorak ukus, više će voleti mate doce kakav piju lepe Paragvajke; prah matea zagreva se sa šećerom dok se ovaj ne istopi i ne dobije smeđu boju, a zatim se mešavina prelije ključalom vodom i procedi. Ali ne znam nijednog ljubitelja matea koji svim tim receptima ne pretpostavlja chimarräo; onako kako se upražnjava nafazendi, to je u isti mah društveni obred i lični porok.
Svi posedaju u krug; u njegovoj sredini je devojčica, china, koja nosi sud za kuvanje vode, grejač i ponekad tikvu s grlićem optočenim srebrom – cuia – a ponekad, kao u Gvajakurusu, zebuov rog koji je izrezbario neki stočar. Dve trećine te posude napunjene su prahom koji devojčica lagano natapa vrelom vodom; kad na taj način dobije gustu smesu, ona u nju uvlači srebrnu cev čiji se donji kraj završava kuglom s mnogo rupa, napravljenu tako da pipeta leži na dnu, kao u kakvoj maloj pećini u kojoj će se skupljati tečnost, dok u cevi mora da bude tek toliko soka da se ne poremeti osetljiva ravnoteža guste smese – ako bi ga bilo suviše, voda se ne bi s njom mešala. Tako pripremljenchimarräo treba samo zaliti vodom i poslužiti domaćina; pošto on dva-tri puta srkne i vrati sud devojčici, isti postupak se ponavlja za svakog učesnika u obredu; najpre piju muškarci, a za njima žene. Zatim sve ide ispočetka, dok se ne isprazni lonac s vodom.
Dokle je išla ta bliskost? Teško je poverovati da su tamošnji momci, posle perioda upoznavanja, ostali ravnodušni prema mladim indijanskim devojkama koje su u dane vašara išle polugole.
Prvi gutljaji pružaju izuzetno prijatan osećaj, barem onom ko je naviknut – početnik se često opeče; pomalo mastan dodir vrelog srebra, uskomešana voda bogata hranljivom penom: gorko i mirisno u isti mah, kao da je u nekoliko kapljica koncentrisana čitava šuma. Mate sadrži jedan alkaloid sličan onom u kafi, čaju i čokoladi, ali njegova količina (i polusirovost) objašnjava, možda, istovremeno umirujuće i okrepljujuće dejstvo ovog napitka. Posle nekoliko krugova, mate izgubi mnogo od svog ukusa, ali se upornim pomeranjem sisaljke mogu pronaći još neiskorišćeni delovi smese, što produžava zadovoljstvo za još nekoliko talasa gorčine.
Mate, izvesno, zaslužuje da se stavi daleko iznad amazonske gvarane, o kojoj ću govoriti na drugom mestu, a pogotovo iznad tužne koke s bolivijske visoravni: to žvakanje bljutavog suvog lišća koje se ubrzo pretvara u žilave kuglice sa ukusom domaćeg čaja čini sluzokožu neosetljivom, a jezik pretvara u žvakača stranog tela. Ne vidim ništa drugo što je dostojno da se s njim uporedi osim pogolemog komada betela napunjenog začinima, iako on zapanji nesviknuto nepce zastrašujućom paljbom ukusa i mirisa.
Kako god bilo, negde 1944. ili 1945, Don Feliksa je ubio jedan od njegovih novih prijatelja; on je možda manje bio žrtva Indijanaca a više nemira u koji ga je pre deset godina bacila poseta etnografa – početnika.
Indijanci iz plemena Kaduveo živeli su u niziji leve obale Paragvaja: od Fazende francese razdvajali su ih brežuljci Sera-Bodokene. Naši domaćini su ih smatrali lenjivcima i pokvarenjacima, lopovima i pijancima i grubo su ih terali s pašnjaka kad bi ovi pokušali da se na njih ušunjaju. Naša ekspedicija izgledala im je unapred osuđena na propast i, uprkos velikodušnoj pomoći koju su nam pružali i bez koje ne bismo mogli da ostvarimo svoj naum, s neodobravanjem su gledali na naše planove. Koliko su morali biti zaprepašćeni nekoliko nedelja kasnije kad su nas videli kako se vraćamo s natovarenim volovima kao kakav karavani veliki glineni ćupovi, izrezbareni i obojeni, srneće kože ukrašene živopisnim arabeskama, drvene skulpture iščezlog panteona... To otkriće je kod njih izazvalo neobičnu promenu: kad me je dve-tri godine kasnije Don Feliks posetio u Sao Paulu, mislim da se nisam prevario u proceni da su on i njegov ortak, nekad tako puni prezira prema lokalnom stanovništvu, gone native, kako to kažu Englezi; mali građanski salon fazende sad je bio prekriven bojenim kožama i ispunjen indijanskom grnčarijom; naši prijatelji su se igrali sudanskog ili marokanskog bazara kao pravi kolonijalni činovnici (bolje bi im bilo da su to doista i postali u vreme kad su mogli da biraju). Indijanci, unapredeni u njihove stalne snabdevače, rado su primani nnfazendi,gde su smeštani i gošćeni s čitavim porodicama u zamenu za svoje proizvode. Dokle je išla ta bliskost? Teško je poverovati da su tamošnji momci, posle perioda upoznavanja, ostali ravnodušni prema mladim indijanskim devojkama koje su u dane vašara išle polugole, s telom brižljivo ukrašenim ljupkim crnim ili plavim šarama stopljenim s njihovom kožom kao pripijena haljina od raskošne čipke. Kako god bilo, negde 1944. ili 1945, Don Feliksa je ubio jedan od njegovih novih prijatelja; on je možda manje bio žrtva Indijanaca a više nemira u koji ga je pre deset godina bacila poseta etnografa – početnika.
Namirnicama smo se snabdeli u radnji fazende: suvo meso, pirinač, crni pasulj, brašno od manioke, mate, kafa i rapadura. Tu su nam iznajmili i konje za ljude i volove za prtljag, jer smo sa sobom nosili robu koju smo menjali za indijanske proizvode: dečje igračke, staklene ogrlice, ogledala, narukvice, prstenje i parfeme, kao i komade tkanina, ćebad, odeću i alat. Radnici s fazende su nam služili kao vodiči, doduše preko volje, jer smo ih odvojili od porodica za vreme božičnih praznika.
U selima su nas očekivali; čim smo stigli na fazendu, indijanski vaqueiros požurili su da najave poseru stranaca koji donose poklone. Takvi izgledi su kod Indijanaca izazvali različite vrste uznemirenosti, a među njima je preovladavao strah da je cilj naše posete tomar konta: to jest, preotimanje njihove zemlje.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić.
Izvornik: Tužni tropi, Klod Levi Stros, 1999, Zepter Book World, Beograd).
