Sada umirem, ali imam još toliko toga da kažem. Celog života bio sam u miru sa samim sobom. Ćutao sam i bio u miru sa sobom. Ali je onda, nedavno i nenadano, prestalo tako da bude krivicom onog ostarelog mladića. Bio sam u miru. Više nisam u miru. Moramo da razjasnimo neke stvari. Tako da ću se osloniti na lakat, podići svoju dostojanstvenu, drhtavu glavu, i po uglovima sećanja potražiću sve što može da me opravda, i odgovoriću na ljagu koju je, samo za jedno munjevito veče, taj ostareli mladić sručio na moje ime. Ili je to barem pokušao. Kao što sam uvek govorio, čovek mora da bude odgovoran. Čovek ima moralnu obavezu da bude odgovoran za svoje postupke, kao i za svoje reči, čak i za svoje ćutanje, jeste, za sopstveno ćutanje da bude odgovoran, jer i tišina seže do neba, i Gospod je čuje, i samo je Gospod razume i sudi o njoj, te stoga: oprezno s Tišinom! Oprezno s onim što ste mislili da prećutite! Ja sam spreman da položim račun za sve svoje postupke. Moje ćutanje je bezgrešno. Neka to bude jasno. Ali pre svega, neka to bude jasno Bogu. Sve ostalo je nevažno. Ali Bog nije. Ne znam o čemu govorim. Ponekad kad se oslonim na lakat, sam sebe iznenadim. Snatrim i sanjam u pokušaju da budem u miru sa sobom. Ali ponekad zaboravim sve, čak i sopstveno ime. Zovem se Sebastijan Urutija Lakroa. Moji preci s očeve strane poreklom su iz Vaskongadasa, ili iz Baskije, ili iz Euskadija, kako se danas govori. S majčine strane potičem iz pitome zemlje Francuske, iz oblasti čiji bi naziv na mom jeziku značio „čovek na zemlji“ ili možda „čovek na nogama“, moj francuski je u poslednje vreme, što mi se kraj više bliži, sve manje onakav kakav je bio. Ali još imam snage da se prisetim i da odgovorim na napade tog ostarelog mladića koji je došao na moja vrata i uvredio me, bez najave i bez povoda. Neka to bude jasno. Nije meni cilj da se sukobljavam, niti je to ikada bio, ono za čime tragam jeste mir, kao i odgovornost u postupcima, rečima i tišini. Ja sam razuman čovek. Uvek sam bio razuman čovek. Kada sam imao trinaest godina, osetio sam da me poziva Bog i rešio da upišem bogosloviju. Moj otac se usprotivio. Nije to učinio posebno odlučno, ali usprotivio se. Još se sećam njegove senke kako se lepi za zidove naše kuće, iz prostorije u prostoriju, kao senka neke lasice ili kao jegulja. I sećam se, a ne znam kako uspevam da se setim, ali je izvesno da pamtim osmehe sred noći, osmehe deteta koje sam bio. I sećam se goblena s prizorom lova. I metalnog tanjira na kom je prikazana večera s celom pratećom dekoracijom. I svog osmeha se sećam, i svoga drhtanja. I kroz godinu dana, kao četrnaestogodišnjak, upisao sam se na bogosloviju, a kada sam, mnogo godina kasnije, izašao odatle, majka mi je poljubila ruku, i rekla mi „oče“ ili sam ja pomislio da me je na-zva-la ocem, i kad sam se za-pa-njio, i pobunio („majko, ne zovite me ocem, ja sam vaš sin“, ili možda nisam rekao „vaš sin“, nego „sin“), ona je počela da plače ili je pla-kati počela a tada sam pomislio da je život samo nastavak nesporazuma koji nas vode konačnoj i jedinoj istini. I nešto ranije ili nešto kasnije, takoreći danima pre mog zaređivanja ili danima pošto sam se zavetovao, sreo sam Farevela, čuvenog Farevela, ne sećam se tačno gde je to bilo, možda kod njega, došao sam njegovoj kući, mada sam možda hodočastio do Farevelove kancelarije u dnevnim novinama, ili sam ga prvi put video u klubu čiji je bio član, jednog melanholičnog predvečerja, kakva je većina aprilskih noći u Santjago de Čileu, iako su u mojoj duši ptice još pevale a pupoljci se premetali u cveće, kako je rekao jedan pesnik, i tamo je bio Farevel, visok metar i osamdeset, iako je meni izgledao kao dvometraš, obučen u sivo odelo od finog engleskog štofa, ručno pravljene cipele, svilenu kravatu, belu i onako neumrljanu košulju kakav beše i moj pogled na svet, a nosio je i zlatne manšete, pribadače na kojima sam razaznao neke znake koje nisam hteo da tumačim, ali čija suština mi nipošto nije promakla. Farevel me je pozvao da sednem kraj njega, da mu se sa-svim približim, ili me je možda pre toga odveo u svoju biblioteku ili u biblioteku kluba i dok smo razgledali hrbate knjiga počeo je da se nakašljava, a moguće je da me je pri tom motrio krajičkom oka, mada ne mogu da se zakunem, jer nisam skidao pogled s knjiga, a onda je on rekao nešto što nisam razumeo ili je to izvetrilo iz mog sećanja, pa smo ponovo seli, on u fotelju a ja na stolicu, i razgovarali o knjigama, čije smo hrbate upravo razgledali i milovali, ja svojim mladim prstima friškim od bogoslovije, Farevel svojim debelim i već vrlo nakrivljenim prstima, što bi se i očekivalo od tako visokog starca, i pričali smo o knjigama i njihovim autorima, i Farevelov glas bio je kao glas velike grabljivice koja nadleće reke i planine, i doline, i klisurine, izraz je uvek bio onakav kakav je i trebalo da bude, rečenica je kao rukavica prianjala uz ruku njegovog mišljenja. Kada sam mu, s naivnošću ptića, rekao kako želim da budem književni kritičar, kako hoću da nastavim njegovim stopama, da bi čitanje i glasno izražavanje plodova tog čitanja kroz dobar prozni iskaz najviše ispunilo moje želje, oh, kad sam mu to rekao, Farevel se nasmejao i stavio mi ruku na rame (ruku tešku kao da je uvučena u gvozdenu rukavicu, ili čak još i težu od toga), i potražio moje oči rekavši mi da taj put nije lak. „U ovoj varvarskoj zemlji“, rekao je, „na tom putu ne cvetaju ruže. U ovoj zemljoposedničkoj drža-vi“, rekao je, „književnost je bedno skrajnuta, i nema nikoga ko bi cenio umeće čitanja.“
Roberto Bolanjo
Prevod Igor Marojević
