Svitak broj 1.
Danas započinjem novi život. Danas odbacujem svoju staru kožu, koja je dugo podnosila brazgotine neuspeha i trpela od rana osrednjosti. Danas se ponovo rađam i mesto mog dolaska na svet je ovaj vinograd u kojem ima voća za sve.
Danas ću ubrati zrna mudrosti sa najbogatijih i najsočnijih čokota u vinogradu, sa loza koje su, iz naraštaja u naraštaj, zasađivali najmudriji u mom zanatu. Danas ću okušati ukus grožđa sa tih čokota i u sebe uneti seme uspeha, pohranjeno u svakom zrnu i novi život, zastrujaće mojim krvotokom.
Put, koji sam za sebe odabrala je prepun mogućnosti, pa ipak, prate ga i očaj i čemer i na njemu leže rasuta tela onih koji su pretrpeli neuspeh, i kada bi se naslagala jedna preko drugih, nadvisila bi i bacila senku i na najveću piramidu na ovoj zemlji.
Pri svemu tome, za razliku od drugih, neću doživeti neuspeh, jer u rukama držim mape koje će mi pokazivati put preko opasnih voda, do obala, koje su mi se koliko juče činile neostvarivim snom. Neuspeh mi više neće biti jedina plata za borbu koju vodim.
Baš kao što priroda nije mom telu dala ništa što bi mu pomoglo da bude neosetljivo na bol, tako ni mom životu nije darivala baš ništa što bi mu pomoglo da podnese neuspeh. Kao i bol, i neuspeh je stran mom životu. U prošlosti sam neuspeh prihvatala kao što prihvatam i bol. Sada ga odbacujem i pripravna sam za mudrost i načela što će me iz senki izvesti na svetlost dana i dovesti me do bogatstva, položaja i sreće, koji daleko prevazilaze i moje najmahnitije snove, tako da će mi se čak i zlatne jabuke iz Hisperidskog vrta, činiti pravednom nagradom. Vreme uči svemu onoga ko živi zauvek, ali ja ne raspolažem dobrobiti večnosti.
Pa ipak, tokom vremena koje mi je dodeljeno, moram uvećavati umeće strpljivosti, budući da priroda nikad ne dela u žurbi. Da bi se stvorilo maslinovo drvo, koje je vladalac nad svim drugim drvećem, neophodno je stotinu godina. Opet, luk doživljava starost sa samo devet nedelja. Do sada sam živela kao stručak luka i to me nije zadovoljavalo. Sada, pak, namerna sam da postanem poput maslinovog drveta i uistinu najveća među svim u mome poslu. A kako da to postignem?
Nemam ni znanja ni iskustva koja bi mi pomogli da postignem veličinu, često sam se već spoticala u neznanju i zapadala u virove samosažaljenja. Ipak, odgovor je jednostavan. Svoj novi put, započeću neopterećena težinom nepotrebnog znanja i bez sputanosti nesmislenim iskustvom. Priroda me je već obdarila znanjem i instiktima daleko moćnijim od bilo koje šumske zveri, a i vrednost iskustva se precenjuje i najčešće to čine stari ljudi, koji glavama klimaju mudro i zbore glupo.
Uistinu, iskustvo nas uči temeljito, ali njegove upute istovremeno proždiru čovekove godine. I tako, poduke iskustva gube u valjanosti kada se javi trenutak potrebe za njihovom posebnom mudrošću. Na kraju, ispostavlja se da je bilo traćeno na već mrtve ljude. Pored toga, iskustvo se može uporediti sa modom. Ono što je uspešno danas, sutra se može pokazati i neprikladnim i nekorisnim. Samo načela opstaju i upravo njima sada raspolažem, pravila što će me odvesti do veličine, sadržana su u rečima ispisanim na ovim svicima. Ono čemu će me oni naučiti, više je kako da izbegnem neuspeh, nego kako da postihgnem uspeh, jer, šta je uspeh, nego stanje svesti.
Ni dva mudraca, među hiljada drugih, neće uspeh opisati istim rečima. Opet, s druge strane, za neuspeh je dovoljna jedna jedina reč. NEUSPEH ČINI ČOVEKOVA NESPOSOBNOST DA OSTVARI CILJEVE ŠTO IH JE U ŽIVOTU SEBI POSTAVIO, MA KAKVI TI CILJEVI BILI.
U stvari, jedina prava razlika između onih koji jesu i onih koji nisu uspeli, stiče se u različitosti njihovih navika. Dobre navike su ključ svakog uspeha. Rđave navike, opet, predstavljaju još neotključana vrata koja vode u neuspeh. I tako, prvo pravilo, koje nameravam da sledim i koje dolazi ispred svih drugih jeste sledeće: IZGRADIĆU U SEBI DOBRE NAVIKE I POSTAĆU NJIHOV ROB.
Kao dete, bila sam rob svojih impulsa, sada sam kao i svi ostali rob svojih navika. Svoju slobodnu volju sam godinama stavljala u službu svojih brojnih navika, i ono što sam u prošlosti činila, već je obeležilo stazu, koja ozbiljno preti da mi zatoči budućnost.
Mojim postupcima upravljaju moj apetit, moje strasti, predrasude, pohlepa, ljubav, sredina u kojoj se krećem i navike, ali najgori tiranin između svega toga, jesu navike. Pa, prema tome, ako već moram da budem zatočenik navika, neka to bar budu dobre navike. Moje rđave navike, moraju biti počupane kao korov i nove brazde uzorane da se u njih baci dobro seme. Stvoriću dakle sebi dobre navike i postati njihov rob.
Ali, kako da dođem do tog velikog postignuća? To je moguće postići pomoću ovih svitaka, jer svaki svitak sadrži po jedno načelo koje će iz mog života odstraniti po jednu rđavu naviku i zameniti je po jednom dobrom, koja će me za još jedan korak, približiti uspehu. Jer, jedan je od zakona prirode, da se jedna navika može zameniti samo drugom.
I stoga, kako bih porukama ispisanim na svicima omogućila da obave namenjeni im zadatak, moraću se strogo pridržavati prve od svojih novih navika, koja glasi: SVAKI OD SVITAKA ČITAĆU I PROČITAVAĆU NA PROPISANI NAČIN TOKOM 30 DANA, PRE NEGO ŠTO PREĐEM NA NAREDNI SVITAK.
Najpre, čitaću bezglasno reči svitka čim izjutra ustanem iz postelje. Potom, ponovo ću ih čitati bezglasno po završetku podnevnog obeda. Najzad, pročitaću ih još jednom sa dolaskom večeri, ali, što je najvažnije, ovom prilikom naglas. Sledećeg dana, postupiću isto kao i prethodnog i tako ću nastaviti da činim tokom narednih trideset dana. Potom, uzeću isti svitak i sa njim isto činiti tokom 30 dana. Nastaviću da isto postupam i sa ostalim svicima.
Živeću sa svakim od svitaka tokom 30 dana, sve dok mi to iščitavanje ne postane navika. Ali, šta će se postići ovakvom navikom? U tome se upravo i krije tajna svih ljudskih postignuća. Dok reči iz svitaka budem ponavljala iz dana u dan, ubrzo će postati deo mog delatnog uma, međutim, što je mnogo važnije, one će se zavući i u onaj moj drugi um, onaj tajanstveni izvor koji nikada ne spava, onaj koji stvara moje snove i koji me često navodi na postupke koje ni sama ne mogu da razumem.
I kada se reči svitka stalože u tom mom tajanstvenom umu, počeću svakog jutra da se budim sa osećanjem obodrenosti, kakvo nikada ranije nisam upoznala. Snaga će mi narasti, kao i bodrost i želja da se suočim sa svetom ukloniće strahove sa kojim sam se budila sa izlaskom sunca i biću srećnija no što sam ikad verovala da mogu biti u ovom svetu čemera i sukoba. Na kraju, doći ću do toga da se prema svemu sa čim ću se suočiti, odnosim kako mi svici nalažu da se odnosim i ubrzo ću sve što činim u prilog nečemu ili nasuprot nečemu, činiti sa lakoćom, jer sve što čovek čini uz vežbu, vremenom postaje lako.
Na taj se način rađa nova dobra navika, jer kada nešto što čovek čini postaje lako zahvaljujući stalnom ponavljanju, on u tome nalazi i zadovoljstvo. A kada u tome nalazi zadovoljstvo, u čovekovoj je prirodi da često to i ponavlja. Kada nešto stalno činim, to mi postaje i navikom, ja postajem njen rob, i budući da se radi o dobroj navici, to je upravo ono što i želim.
Danas započinjem svoj novi život. I svečano se zaklinjem sebi samoj, da ništa neće moći da uspori razvojni put mog novog života. Neću propustiti ni jedan dan da čitam ove svitke, jer izgubljeni dan, ne može se nadoknaditi, niti se može pokriti nekim drugim. Neću i ne smem narušiti tu naviku svakodnevnog čitanja ovih svitaka, jer uistinu, nekoliko časaka koje ću svakodnevno posvetiti svojoj novoj navici, mala su cena za sreću i uspeh, koji me očekuje.
I dok budem čitala i pročitavala reči na svicima što slede, ni za trenutak neću dozvoliti da me kratkoća bilo kog zapisa, ili jednostavnost reči u njemu, navede da se prema poruci sadržanoj u njemu odnosim sa nipodaštavanjem. Hiljade grozdova potrebno je iscediti da bi se dobio jedan jedini vrč vina, a i koštica i ljuska, daju se za hranu peradi. Isti je slučaj i sa grožđem drevne mudrosti.
Mnogo je toga što otpadne i što vetrovi razveju. Samo pročišćena i drevna istina, najčistija istina nalazi se u rečima što slede. Ispijaću je onako kako mi se nalaže i neću dopustiti da mi se i jedna kap prospe. A seme uspeha ću progutati. Danas mi se moja stara koža pretvara u prah. Hodaću uspravno među ljudima, ali me oni neće prepoznati, jer od danas sam nova osoba, sa novim životom.
Og Mandino
