Mihailo Đoković Tikalo, predestinirani je slikar figuracije i ars phantastica. Kao svoj suštinski problem, ovaj umetnik postavlja sučeljavanje stvarnosti i fikcije. Svaka je Tikalova slika jedna dramska predstava u kojoj, razmeštena u mekom osvetljenju ezoteričnog pejzaža, orgija karnevalska kohorta insektoidnih čudovišta i beskrajno obilje životinjskih oblika i spodoba, sablasti mefistofelovski neuništivih, koje kod Tikala postaju svojevrsni prototipovi. Tikalo svoj alhemičarski vrt naseljava preciznim metamorfozama, slikovitim predočavanjima neke narodske imažinerije i pučke mistike. U centru njegovih slika i crteža je alhemičar, a okolo su čudovišta, mutanti, homunkulusi, gnomidi, tapiri, leteće svinje, nosorozi, ibisi... Tako se ostvaruje, kako je to neko već lepo primetio, medialni spoj lepote i nakaznosti u kome se reflektuje sjaj i užas nekog davno minulog doba koje može biti i naše.
Još od Hijeronimusa Boša i Brojgela, pa sve do Ivana Olbrajta, Dada Đurića i Mihaila Đokovića Tikala, postoji u evropskoj umetnosti sklonost ka predstavljanju čudovišnih bića. Tikalo, taj burleskni pesnik i dramaturg jedne radosne apokalipse, smešta svoje aglomeracije fantastičnih bića i magičkih, simboličkih sadržaja u delikatan dekor jednog oniričkog horror vacui. Svoju slikarsku fantazmagoriju ovaj umetnik organizuje na principima metamorfoza (pri kojima se životinja preobražava u čoveka i obratno), deformisanja stvarnosti, grotesknih deifikacija i hijerarhijskoj raspoređenosti po veličini i položaju. Sve je na Tikalovim slikama i crtežima izvedeno superiornom zanatskom tehnikom koja računa sa sinestezijskim preobražavanjima i humornim gestom. Sve je tu, kao kakvim retkim istočnjačkim začinom, začinjeno dragocenim zrnom nekakve patafizičke ludosti, ili bolje, duhom persiflaže i deziluzionirajućim humorom nadrealističkog porekla, retkom sposobnošću upravljanja apsurdom. Humorna reskost bitna je specia ovog slikarstva, s tim što je ona organski deo Tikalove prirode, a ne nešto što je školnički preuzeto i nasleđeno. Taj neobični humor nosi u sebi jednu unutrašnju poetsku suvislost, te upućenost na smisao jednog višeg, sublimiranog reda.
Nesuspregnuta fantazija praćena je kod Tikala lepom moći modelacije, ikonografske deskripcije i, kako rekosmo, ludičke invencioznosti. Tikalo je arhaičan u svojoj ikonografiji bestijarijuma i veštoj zanatskoj tehnici, a savremen u blagom kontraprostiranju vizuelnih valera, u sugestivnoj likovnoj imaginaciji i svojoj jedinstvenoj, fantazmagoričkoj, tikalovskoj zoologiji. Njegovo slikarstvo i njegovu neobičnu zoolatriju iščitavamo i kao svojevrsni priručnik fantastične zoologije, kao poosobljen bestijarijum u malom. Izmaštane nemani, čudovišta, vragovi i gnomi, upućuju na srednjovekovnu zoološku simbologiju, tako da bismo polazeći od Tikalovih slika, mogli izvesti čitavu jednu teoriju zoološkog simbolizma. Tek, Jurgis Baltrušaitis, pisac čudesne knjige "Fantastični srednji vek", da je bio upućen u Tikalovo slikarstvo, mogao bi kod ovog umetnika otkriti toliko novih, fantastičnih bića.
Pronalazimo kod Mihaila Đokovića Tikala nečeg od duha severnjačke tradicije i zakasnele gotike, čija mistika tako sigurno ozaruje njegove groteskne pastorale. No, Tikalove fantastične slikarske konfiguracije, koje su daleko od danas tako česte anegdotalne fantastike, erupcijski su izvučene iz jedne podzemne užarenosti nesvesnog, iz duboko ličnog ponora. Gusti, sablasni oblaci dima koji kao znak infernalnog često naseljavaju Tikalove slike, svedoče da će svet koji se odrekao Boga biti progutan od sapananderskog ognja.
Svojevremeno, Oton Gliha govorno je da u odnosu monohromije i polihromije leži sva tajna slikarstva i da često u svojoj škrtosti, boja pokazuje daleko veću raskoš nego u svome obilju kada na slici "vrišti" koloristička invazija Nečeg od te raskoši i sugestivnosti monohromije pronalazimo u opisu Mihaila Đokovića Tikala. Nečeg od fenomena da monohromija sazrela do fermentacije drži kolorizam. Skala boja kod Tikala redukovana je na smirenu i uravnoteženu kolorističku gamu zelenih i smeđih tonova. Tikalu je posebno stalo do gustine forme, do magije bitumenski tople boje, a monohromija tople umbre, okera, žute i boje zgrušane smole. uz bljeskove sedefa, preovlađuje na njegovim slikama u kojima caruje haotični red. Spoj tmastog, teškog, zagasito smeđeg i sumpornožutog (kao na neknm slikama Korsđa) i renesansnog svetla, zlatosjaja koji probija kroz memlu, jednostavno je otkriće Tikalovo. Ovaj umetnik govori jezikom snova, otkrivajući ono što nam nisu rekli Hijeronimus Boš i Bošov preteča Gertgen tot Sint Jans, koji su, kako to otkriva Pol Firan u svojoj knjizi "Fantastično u flamanskoj umetnosti", poremetili rivnotežu u slikarstvu, narušili pravila, pa čak i duh relignozne ikonografije.
Mihailo Đoković Tikalo je od onih najređih slikara koji vraćaju život mitovima koji čine bit evropske kulture. Tikalova samosvojna figuracija, sem što ima indnvidualnu i ritualnu dimenziju, jeste i istorijski referentna, biološki vitalna, a mentalno konstruktivistička premisa, sretno je združena sa afektivno ekspesivnim nabojem. Ono što je najlepše jeste to da Tikalov slikarski arhinadrealizam i njegova finoća crteža (koji duguje Direru i njegovim učenicima Hansu Baldušu Grinu i Jergu Ratgebu) uspevaju da kroz ludačko poigravanje značenjima dospeju do nadstvarnosti običnog.
Prizivajući duhovnu sedimentaciju u kojoj se Tikalo pojavio i formirao kao slikar, Stanislav Živković u svojoj studiji o Tikalu, preciznim esejističkim i kritičarskim skalpelom zaseca u samo jezgro njegove umetnosti. Čovek osveštenog viđenja umetnosti, mudrog posmatračkog duha i staloženog kritičarskog pogleda koji se ne odriče privrženosti i pronicljive simpatije, Stanislav Živković osvetljava Tikalovo delo primereno prvorazrednoj velični tog dela koje potvrđuje one Šejkine reči da slika mora ponovo postati predmet dragocen kako za onoga ko ga slika tako i za onoga ko ga posmatra.
Dragan Jovanović Danilov
