Kreću šume, Dejan Milenković

Kreću šume



Kreću šume,
mera za tišinu nesaznatljiva je
sve dok prostor
ne ispuni disanje samo,
sav.


Duša nazuje oblik zelenog
telima,
čiji je obim na okohvat, tamo,
i jednako je hrast, koliko i mrav.


I nigde um,
u ovim sazvežđima vlage i rađanja.
I nigde uzimanje
zbog uzimanja tek,


Ovi su zakoni videli Ništa,
i to da odlazak svaki
gura neko vraćanje
A mi vreme naše
strpasmo u vek.


Tek, stanem tuđ
pod drveni svod,

učenju tom nudeći
i stopala i lice

da vid`o bi samo
porodjaj mahovine,
žeđ paprati,
kako se crta god,
i šta sanjaju ptice.


Dejan Milenković