Poezija, Darko Perović

Minutni traktat o duši
(za tautologizam Zbignjeva Herberta)

Neću vas dugo zadržavati

svojim akademizmom beskorisnosti...

Samo eto:

Prvo su me učili da srce i duša

nisu celine istoga mesta

nad Adamovim rebrima,

te da je to samo

prevara teorije relativiteta.

Onda sam je godinama

zbog Junga i boljitka nam nesvesnog

tražio u krošnji nad ramenima.

Istok me je zaveo na put odvažni

do potrage za bitkom svetlosti u utrobi,

a stari Žid Manhejm mi se godinama

žalio (dok sam ga oprezno vukao za nos

ne bi li mu izbrijao umazane brke)

da mu duša, već odavno,

u nosu jedva što tinja.

Danas kad

kriza,jaram,kobnost i katarza

hrle odsvuda na nenastanjenu dušu,

ne čini li Vam se, mudri pane,

da je ona više nego ikada pre

svima nam u petama -

odmah ispod mesta

zbog koga je Ahil platio glavom?

Ili je to samo minutna reminiscencija

maloga čoveka, velikih strahova...



Gospodine Kogito!?

Jablonec nad Nisou,28.II.2012.






Prisećanje:spekulativna fantazija

V. Ištvan


Prisećam se (sumrak potapa okna) - sedim predskazan

u svakom prizoru sna -

oblaka koji kasne na horizontu.



Pomislim - Anđeli : freske: horovi

sediš kraj mene!...-



no nema te

ne sediš-ne stojiš-ne letiš

jednostavno

u ovoj širini tuge

jedino je moje telo nemušću izmučeno



- ni traga

a znala bi reći da put je dan -

...to je to

pogubno - kao mir posle uzbuđenja -

glasovi zamrli u prizvoru fiksirane misli

život koji se čini

prividnim



voljeni prostor: žrtva tišine.

Šapat - (želja za istrajnošću)

rezak glas vetra... -



tek sada

hrpa snega ovekovečila je

trajanje bola (pucanje leda na usamljenoj reci)

korake kroz maglu

plašt grča na putu

nežno blato bez otisaka

(kao da tuda nikada nismo prošli)

Umesto astronomije:anatomija zalaska

Z.Vukanoviću



Pri

zagledanosti u polja ječma (pojmovi samoslobode)

shvatio sam značaj mirisa-iako je

tužan - saznanje o nemim - florinim - znacima

procvetalo me je.

Pesma (svesna tragičnost)

prebolela je zalazak sunca-rumeni prasak bola

vreme u vazduhu-kao gubitak hemoglobina u krvi -

počelo je isčezavati;

zagledan (dok oči vodile su svoj život)

uz glasove vetra - pevao je gospel letnje oluje -

razmišljao sam o rastancima-nasilno prijatelji-isčezavaju;

stoga - zar ne bi bilo bolje pobeći

u paranoju (organizovani kompleks zle kobi)

kada je u smislu postojanja

još samo apsurd višak života-



... možda bi se čovek oslobodio duše?...



a možda sam

P.S. tada još bio dete sna

i ne znadoh da je gubitak razuma

najveći dobitak bezbrižnosti ?!

POEMA O RAĐANJU

                                           

Juliji Šenaevoj 

Sesti u tramvaj br. 22 

Od Izmajlova do Ostankina 

i videti „oblak u pantalonama” 

na nekom sunčanom bregu 

sopstvene Sumatre... 

dok vreme prolazi ko ciganska mladost, 

a sam dogorevaš ko ruševine velike imperije 

to je to... 

Sesti u tramvaj br. 22 

kao zadovoljno, podojeno dete 

i tražiti očima senke nemušti 

u licima ljudi 

sovetskih i postsovetskih, 

umorenih, zadojenih, 

lepih il’ ponosnih. 

Sedeti podeljene svesti 

međ’ Brodskim i Limonovim, 

srčane komore dati 

Rahmanjinovu i Akvarijumu; 

u levom uhu sa Vertinskim, 

u desnom sa Visockim 

i sneti kao Tarkovski, 

i sneti kao Tarkovski, 

il’ možda kao Harms... 

rečju jednom, 

hodajuća bomba milošti biti... 

...snegova nema ni u duši više, 

svud voscarilo carstvo trava, 

vetrovi stepski bolne su gitare 

dok vrbe pevaju: „Veče, još nije veče”... 

Sedeti u tramvaju br. 22, 

više mlad nego lud, 

bez pasoša ko’ čovek bez uzemljenja, 

spreman uvek na beg mustanga; 

sa želucem koji sanja: 

pirog sa kupusom i kocka-sladoled

i staru Larisu Ivanovnu -

čarobnicu čajeva od stepskih trava...

Četvoro očiju molim,ako kontrola slučajno uđe!



...u parku kraj internata

bio je zvezda večeri,

preslišo lokalne pevce -

Ciganski romansijero

bolno gitarom jeknu: Rondo.

Jeftino vino točiše noći cele

u čast novog Dionisa

sa metro stanice „Izmajlovski park”.

Sutra već će biti

heroj pred Inženjerskim institutom -

penzioneri iz parka pored

klanjaće se balkanskoj muzi...

dok ona sanja da bude Apolon kao Nižinski!



U tramvaju br. 22

vreme je usijano ko ciganska mladost,

telo je imperija koja sluti kraj, a ne zna mu lice,

senke obrisa sveta su lucidna igra

balerina Marinskog teatra

ruku Ane Pavlovne

pirieta Pliseckaje

...

istrčaću na ulicu od muke

u govornici zavapiti:

„Gde si, gde si?”

Uklet sam od bogova nadahnuća

Mogu te prašinom sjajnom okrepiti...

Nestaće sve na svetu,

a neću videti kupole Peterburga.

Ostaću večiti uznik

ove kule sa imenom Moskva...



a kažu da se tamo

mostovi sastaju i rastaju,

noći su kao bela kafa

devojke kao medenjaci

u tramvajima se recituju

Puškin i Ljermontov

a vreva na Nevskom

je ditiramb lakodušja...



…sesti samo u tramvaj br. 22... 

Nek zavide mi besmrtni na ovoj prokleti...

Darko Perović