Usidren na ničijoj zemlji
Po povratku iz Malage, postao sam mnogo promiskuitetan. U Malagi mi je srce skoro bilo uništeno, ali neću da pričam o tome. Još uvek ne mogu. Dok ne prođe nekoliko godina, ne mogu da pričam o onome šta mi se desilo u Malagi. Jedino što mogu da kažem jeste da su snovi jedno veliko sranje. Trebalo bi da iščupamo iz sebe snove, da se spustimo sa dve noge na zemlju i da kažemo: “Jebem mu mater, sad može! Sad sam se prosto slepio sa zemljom! Sad mogu da udare vetrovi i oluje!” To je jedini način da se stigne do kraja puta sa minimalnim brojem kvarova i bez mnogo curenja, ili barem sa samo malo štrokave vode u kaljuži.
Dakle, postao sam mnogo promiskuitetan, pio sam mnogo ruma i malo spavao. Međutim, ti periodi promiskuitetnosti mi, zapravo, ne donose ništa dobro i ono što je trebalo da uradim jeste da se konačno spustim na zemlju i da odgurnem u stranu nežnost i potrebu za nekim koga bih voleo i slično. Ne. Postajao sam sve tvrđi, stvarao sam sebi oklop i znao sam da me u Riju čeka jedna žena, i u Buenos Ajresu druga, plus mulatkinje i crnkinje Havane. Sve u svemu, mnogo sam pobrkao stvari sa svim tim ženama nakon onog udarca koji sam dobio na Mediteranu.
U podne sam se malo izležavao u krevetu, ali moja soba se nalazi na osmom spratu. Krov s pogledom na more. Ima još soba. Ljudi kao ja. Ili još siromašnijih, i polupismenih. Dobro, to mi je što mi je. Onda dva devojčeta izlaze na krov i počinju da dobacuju nekim crncima koji su prolazili Malekonom: “'Aj', pokaži mi ga, 'ajde, ma ti nemaš ništa! Ma taj tvoj je sranje! Ha, ha, ha, ha... Da vidimo, da vidimo... Au, al' je crn! Ajde, ajde, izvadi ga opet i pokaži mi ga, ma, policija će da te u'apsi!”
Tako su se njih dve pola sata drale iz petnih žila sa krova na ulicu. A ja nisam mogao da spavam. Onda sam otvorio vrata i rekao im:
- Ej, bre! Što ne siđete i ne izdrkate tim crncima? Pustite me da spavam, pička mu materina!
- Au, ala si ti fin, Pedro Huan, spavaš do podneva! Što ne siđeš ti i ti im ne izdrkaš, buržujčino jedna ćelava i usrana?
- Zato što ih vi ložite! Ja ću da opalim kurcem obe ako nastavite da jedete govna! I ne zajebavajte više, nego se nosite u tri majčine!
Još nešto su mi dobacile, zatim su otišle u svoju sobu i pustile neku kasetu sa salsom. Mislim da je bila NG La banda ili nešto slično. Sve je grmelo. Izgledalo je kao da će orkestar da sruši zgradu.
Počela je da me boli glava. Na svu sreću u tom momentu nisam imao nikakav pištolj pri ruci, jer u ovakvim slučajima proradi mi žestoko instinkt ubice. Ustao sam, a krv mi je kiptela sa sve mehurićima. Opet sam izašao na krov i otišao da posedim malo na zidu. U tom momentu poče i vreme da se krivi. Karibi su takvi. Sve je plavo i sa mnogo sunca, a onda se odjednom naoblači i počnu vetar i talasi. I ništa se tu ne može. Ponekad te snađe ciklon niotkuda i traje nekoliko sati. I sve počisti pred sobom.
Dakle, ono je ličilo na ciklon. Za manje od pola sata. Vratih se u svoj brlog, a ubrzo stiže i neki dečak sa porukom od Dalije, komšinice koja je živela ispod mene. Obradovao sam se jer ako ciklon odnese crep i ostanem bez krova nad glavom, barem neću biti tu da to vidim. I to je nešto. Nije isto da te lagano muče ili da te odjednom šutnu u muda i gotovo.
Siđoh. Dalija je bila baba s jednom nogom u grobu. Ali nije bila svesna toga. Živela je na sedmom spratu. Htela je da joj vežem neka trula vrata koja nisu imala šarke.Vrata su vodila na srušeni balkon na jednom zidu punom pukotina i sakog je potpuno otpao gips. Vezah vrata kako sam mogao, ali počelo je da lije ko iz kabla i voda je ulazila sa svih strana.
- Dalija, ako kiša ovako nastavi, ovaj zid će da nam se sruši.
- Sveta Bogorodice prečista! Ćuti, sine!
- Ma mogu ja da ćutim, al' zid će da se sruši. Molite se malo da ovo izdrži još neko vreme.
- Ma, u ovoj zgradi živi sve sam šljam. Zato i jeste upropaštena i u stanju raspada.
- Dalija, ova zgrada je mnogo stara i niko je ne popravlja. Zato se raspada.
- Pustili su da propadne. Vlada je sve zapustila. Eto, ti sine, ti si putovao po svetu, nigde na svetu vlada ne može da se brine baš o svemu. Zato se ovaj kvart pretvorio u ovo što je sada. Kada je ovo držala gazdarica, zgrada je bila pravi biser. Prava uživancija.Plaćala sam devedeset pezosa mesečno, ali je vredelo jer ona nije dopuštala nikome da bilo šta popravlja, ma ni najobičniji ventil za vodu. Ništa. Ona se brinula o svemu. Ovde su živeli samo ljudi od profesije, učitelji i trgovci.
- Dobro, Dalija, ali to su bila druga vremena. Zaboravite na njih.
- Ali, vratiće se. Ne može se doveka ovako uništavati, a da ljudi ništa ne rade, samo sede skrštenih ruku i primaju platu. Gledaj. Da ti pokažem nešto. Dođi 'vamo.
Odvela me je u jednu sobu. Otvorila je ormar i izvadila neke haljine i cipele, tašnu. Sve novo, tek kupljeno.
- Šta s tim, Dalija?
- Prodala sam neki nakit i neke ukrase od porcelana i kupila sam sebi ovo. Znaš zašto? Zato što ova beda i glad neće večno trajati. Doći će jednom i tome kraj. Znam da će doći i zato treba imati odeću za izlazak. Za šetnju. Iako ne verujem da ću sad naći momka. Mnogo sam stara. Ali, nikad se ne zna, jel' da? Nikad se ne zna...
-Da, Dalija, ko zna. Poslednje što se gubi jeste nada.
Još malo smo tako razgovarali. Komšije su govorile za nju da je još uvek devica. Imala je osamdeset tri godine, ali još uvek je verovala da može naći momka i udati se. Opet mi je pričala kako je, kad je bila mlada, išla u Majami za Božić, kako je tamo, u najboljim radnjama, kupovala svu svoju odeću i obuću. I kako je svirala klavir i vezla. I njen otac, vlasnik velikog vinskog podruma bio jerobustan i veoma strog Katalonac koji je umro sa sto četiri godine i nikada joj nije dozvolio da ima momka jer su svi njeni udvarači bili siromašni, a stari je čekao nekog s lovom.
Vetar i voda su i dalje divljali. Vratih se gore u svoju sobu i zaspah. Tog jutra, u samo svitanje, nakon 14 sati kiše i vetra zid se raspao i srušio. Buka se čula u mnogo kvartova uokolo. Zgrada je izgledala solidno, ali taj zid je bio pun pukotina. Voda ga je sasvim omekšala pa se srušio. Zgrada je sad ličila na one kućice za lutke koje nemaju jedan zid pa se vidi sav nameštaj i sve u unutrašnjosti. Izgledalo je nestvarno. Podigla se prava frka. Vatrogasci su izvukli dvoje mrtvih iz ruševina. Ali, nas su ostavili da i dalje tamo živimo. Rekli su da je ostatak zgrade dovoljno jak i da nema opasnosti.
Moja soba je ostala netaknuta jer je bila na suprotnoj strani zgrade u odnosu na zid koji se srušio. Tog popodneva siđoh do Dalijinog stana. Bila je prestravljena. Zajedno sa onim zidom izgubila je pola svoje kuće. Samo joj je ostala kuhinja, kupatilo i jedna soba, kao i ulazna vrata sa velikim predsobljem. Bilo je veoma impresivno jer se pored tih vrata nalazila provalija i trideset metara visine do ulice. Bilo je veoma čudno. Odjednom me spopade utisak da sam se obreo u nekom ružnom snu. Starica nije mogla da progovori. Ostavih je da sedi na stolici, užasnutu.
Kasnije sam zaboravio na nju. Nastavih sa svojim tupavim životom. Nakon mesec dana rekoše mi da je stara umrla. Druga starica koja je živela preko puta nje mi reče: "Dalija se bukvalno ubila. Od kada se zid srušio, ništa nije jela i samo je sedela u onom tamo ćošku. Polako je umirala na onoj stolici i nije se mrdala odatle, ma ni čašu vode da uzme. Pokušala sam da joj pomognem dva ili tri puta, ali me je uvek izbacivala iz kuće i govorila mi da se ne mešam u njen život."
Nisam tome pridao mnogo važnosti. Kamo lepe sreće da ja dočekam osamdeset tri godine i da imam još uvek neki san, pa makar on bio i tako budalast kao što je mogućnost da nađem devojku i da se oženim, i da mislim kako je ljubav moguća i kako će beda i glad proći.
U potrazi za unutrašnjim mirom
Još uvek u mom životu nije postojala dobra kombinacija ljudi i samoće. Hoću da kažem, i dalje sam bio neuravnotežen i previše usamljen.
Oporavljao sam se polako. Međutim, mnogo mi je teško išlo. Pedrohoanu je takođe bilo teško da živi sam sa mnom. Svađali smo se, mnogo smo se kačili. U poslednjoj svađi, ja, da ga ne bih udario, usredsredih svu svoju potisnutu agresivnost na svoje naočare za vid: lepo sam ih skinuo i zdrobio jednom rukom. Još uvek mi nije jasno kako se nisam isekao na slomljeno staklo. Rezultat toga bile su dugotrajne glavobolje i osećaj ošamućenosti. U to vreme na Kubi nije mogao da se nađe ni šraf za okvire. Na kraju sam uspeo da nabavim druge naočare. Tad sam obećao sam sebi da ću se pomiriti sam sa sobom i da ću se smiriti."Pedro, možeš ili da se mrziš ili da se voliš. To je bitno da rešiš, a već ćeš usput polako rešavati i svoj privatni mali rat sa ostatkom sveta."
Na tome sam radio. Pomagala mi je Amerika, mnogo dobra vračara iz Marijanaoa, kuda sam se uputio na biciklu. Htela je da mi baje nad glavom pa sam joj nosio stvari potrebne za ritual: vodeni kokosi, belo cveće, rum, jaja, pčelinji med, sveće i neke trave. Na povratku morao sam da pređem reku Almendares, a odatle su polazili očajnici ka Majamiju. Vukli su krhke splavove napravljene od guma, dasaka i konopaca i bacali su se u more s tolikom oduševljenošću kao da su išli na izlet. Bilo je leto '94. U mojoj zemlji tada je već četiri godine vladala velika glad i ludnica, a Havana je najviše trpela. Jedan prijatelj mi je imao običaj da kaže: " Pedro Huan, ovde možeš da živiš samo ako si lud, pijan ili uspavan." Oni malo pametniji dolazili su i govorili im razumne stvari. A ovi: "Ja samo hoću da pobegnem iz ovog sranja. Tamo se živi dobro." Pravi očajnici. Možda su bili hrabri. A možda neznalice. Ne znam. Čini mi se da hrabrost i neznanje idu ruku pod ruku.
Proveo sam tamo neko vreme radoznalo gledajući šta ljudi rade. Čak je jedan policajac bio tamo i pomagao im da što bolje uvežu splav, govoreći im: "Ovako će biti jači. Valjda ćete uspeti da stignete..." Nikad nisam razumeo u politiku. Tokom više od trideset godina progonili su i zatvarali one koji su pokušali da pobegnu na splavu u Sjedinjene Države, a oni koji su uspevali da eskiviraju ajkule, talase i struje u zalivu bili su heroji dana u Majamiju. Onda su odjednom političari obe zemlje odlučili da ispretumbaju stvari prema sopstvenim potrebama. I još uvek ima ljudi koji se iščuđavaju apsurdu, apstraktnoj umetnosti i nadrealizmu! Dovoljno je živeti i malo pogledati oko sebe. Zar ne?
Kad sam se umorio od posmatranja, uzeh svoj bicikl i vratih se kući. Lagano. Volim da vozim bicikl po Malekonu. Na pola puta uputih se u Pedrohoanovu srednju školu. Kao da sam nešto predosećao. No, dobro. Samo sam pomislio: "Pedrohoan je blesav i trebalo bi da svratim i izvidim situaciju." Samo to. Nisam imao nikakav drugi predosećaj, ali čim sam prekoračio prag škole, dvojica dečaka povikaše:"Pedrohoan je ispao iz autobusa i odveli su ga u bolnicu!"
Morao sam da se kontrolišem. Zamalo da se onesvestim. Rekođe mi u koju bolnicu su ga odvezli te otrčah ko strela. Bila je to najgora bolnica u Havani. Najprljavija i najzapuštenija. Dečak i profesor su tamo već proveli dva sata i još uvek ih niko nije pregledao. Slomio je zglob. Visio je na vratima prepunog autobusa. Ruke su počele da mu klize. Znao je da može da padne na asfalt i da se ubije. Rekao je nekom liku koji je bio pored njega: "Ej, uhvati me, pašću!" Ali skotina mu reče: "Pa padni, šta se to mene tiče!", I tako je ispao na ulicu prevrćući se iz autobusa koji je išao šezdeset na sat. Pravo je čudo da je ostao živ. Dakle, pokrenuh se. Potražih dva lekara ortopeda, i zamolih ih da pregledaju mog sina.
Na kraju su mu snimili ruku. Stavili su zglob i deo nadlaktice u gips, te se vratismo kući, ali je i dalje bilo otečeno i mnogo ga je bolelo. Izgledalo mi je kao da ga nisu dobro ugipsali. Štedeli su na gipsu. Sledećeg dana smo morali da odemo u drugu bolnicu i da ponovimo pokušaj da ga izlečimo. Dao sam mu aspirin pa je popodne malo odspavao. Kad se sve smirilo, izašao sam na krov pored mora. Da pušim i pijem kafu. Bio sam iscrpljen. Moja potraga za ravnotežom stalno je gubila ravnotežu. Ja sam samo želeo malo unutrašnjeg mira. Hteo sam da malo čitam Zen. A way of Life. Ali, džaba. Čitao sam ali mi ništa nije ostajalo u glavi. Negde nabasah na Pedrohoanovu svesku s beleškama. U poslednje vreme čitao je mnogo knjiga odjednom. Sveska je bila prepuna izdvojenih citata iz, pretpostavljam, svih onih knjiga Hermana Hesea, Garsije Markesa, Grejs Pejli, Sent Egziperija, Bukovskog i Tora Hejerdala. Dobra mešavina. Uz tu kombinaciju i rok, jedan dečak od petnaest godina se nikad neće dosađivati i živeće na večnim mukama. Što je dobro. Po meni. Bitno je da se ne dosađuje.
Onda me je pozvala Marija. Spisateljica koja piše čudne priče i smatra me svojim ličnim rečnikom pa voli da me konsultuje u vezi sa svim svojim semantičkim silovanjima koja, na kraju utvrđuju poetsku atmosferu njenog pripovedanja. Malo smo razgovarali te joj rekoh: "Ne obraćaj pažnju na profesore književnosti, ni gramatičare, kritičare i teoretičare. Mogu da ti nenesu mnogo štete. Slušaj samo sebe. Potrajaće, ali to je najbolje... Zapravo, ne radi se o tome da li je bolje ili lošije. Jednostavno, drugi način ne postoji." "A ako me posavetuje neki pisac?" sumnjičavo me upita. "Dobro, slušaj ga, ali ne mnogo. Nemoj nikog preterano da slušaš."
Posle se ne sećam ničega. Moja žena - skoro da je već bila moja bivša žena - nalazila se u Njujorku, skoro bez novca, ali srećna i u potrazi za dobrom galerijom za svoje skulpture, dok sam ja sedeo u Havani sav utučen i optuživao sve i svakoga. Mislim da sam se svih tih godina mnogo samosažaljevao i izbegavao se. To je bilo ono najgore: bežao sam od samog sebe. Od sopstvenog društva. Da porazgovaram sam sa sobom. A verovatno mi je mnogo štete nanela i ona uporna potraga za unutrašnjim mirom. Da mi je znati ko li mi je tu ideju utuvio u glavu? Samo imbecil može živeti sa unutrašnjim mirom. Jel' tako?
Pedro Huan Gutijeres
