Moja Venecija, Branislav Banković

Moja Venecija, Branislav Banković



Moja Venecija

   I POGLED NA PUČINU MOŽE BITI POGLED NA SVET   



I
          Rekla mi je na početku: ne pitaj me nikad o mojoj prošlosti. Poštovao sam njenu želju, a ona je znala to da ceni. Ako hoćete iskreno, nisam puno mario za njeno materijalno i duhovno propadanje, ja nisam došao da spasavam nju već da sebe obogatim.  Sve tajne vezane za nju otkrio mi je moj uvaženi prijatelj i veliki gospodin Bata koji je radio u hotelu Monaco na Grand Kanalu. Ja sam ga tako zvao a njegovo pravo ime je Giovanni Battista Gallicciolli. Ne sećam se tačno kako smo se upoznali ali znam da sam bio pijan i da me je posle bilo sramota onog odgovora koji sam mu dao na pitanje o Kolumbu. On je posle tvrdio kako me je baš zbog takvog odgovora i izabrao za prijatelja među hiljadama drugih.
         Ostaje tajna da li ona izranja iz mora ili silazi sa neba? Da li je to nebo diže sebi uz poljubac utehe ili je more mami da se otme zvezdama? - Stara je to dilema - reče Bata - borba traje, a vekovi prolaze.  
         Stižem brodom, sa mora. Divno jutro razmaklo oblake da vidi ko dolazi. Veseli dan oblači otmeno odelo. Sve nas greje sunce nasmejano kao taze mladoženja koji se tek digao iz postelje pošto se umio negde daleko u tuđim okeanima. Osećam se srećan i zadovoljan u gradu koji neobično nudi svoje čari. Kad god sam mogao vremenski (čitaj finasijski) odlazio sam u Veneciju među “latinsku mudrost i starinu“ gde sam krepio dušu i pamet nemim ali rečitim poukama stvari koje se vide i događajima koji iz prošlosti govore, a kojih je toliko da se ni za tri dana ne mogu pogledom zagrliti. 
         Od Bate sam naučio i ono, da ne postoji obećana zemlja postoji samo put. Zemlja se nosi u duši dok koraci gaze po iluzijama. 

II

Sve miriše na rastanak. Sunce i jesenji dan zagledani jedno drugom u oči lagano se razmimoilaze. Dolazi zima. Pitam se, kako to da još uvek ima ljudi (i to bogatih) koji svoje zimske dane provode u magli a mogli bi da se kupaju na suncu Mediterana? Bata me umiruje - Što te to čudi, znam pakosne i ljubomorne koji tvrde za nju kako se vuče po pučini kao ostareli labud koji umirući krešti. To nije tačno, neka dođu, neka se popnu u bilo koju palatu ili muzej. Neka uđu u crkvu, sednu u restoran ili jednostavno kao ja neka podignu glavu prema nebu. Videće zlatne konje svetoga Marka kako galopiraju oblacima i biće im jasno kako ovde slavlje još uvek traje. Svaka slika napravljena u Veneciji, kod kuće se u zlatni ram meće. Pod okriljem krilatog lava svečanost ne prestaje.  
         Kad dođem kući ja bolujem, koračam ulicama opijajući se od krčme do krčme mrzeći muziku koju sam do juče slušao. Ne mogu da se divim gradovima čijim nebom ne lete krilati lavovi, ne razumem lepotu bez mora kao što me ne pali poljubac bez ljubavi. Poslednja zimska ruža klone i nestaje, opada lišće sa drveća i svim živim ljudima vene još jedna godina života. 
         Mislim na nju. Trenutci provedeni sa Serenom su čarobni jer su nedovršeni kao zanimljiva knjiga pročitana do pola. Sve velike ljubavi žive od toga, nedostatka istinske bliskosti. Kada sam sa njom osećam samo jedan strah, onaj od rastanka.
         Skidam kravatu i raskopčavam dugme na košulji, krećem ka izlaznim vratima, hoću da skočim u hladnu vodu da se okupam. Na sred podijuma se pojavljuje ona i pruža mi ruku - Bilo je zadovoljstvo čekati vas pola veka.
         Ja kažem grazie a ona odgovara si prego. 

III

          Centar moga sveta je u meni ali šta je sa njom? Vođen iskrenom radoznalošću tragam kao pas. Svako ide za svojom zvezdom, a ja za svojom željom koja se ugnezdila u meni i nikako da odleti. To nije želja koja se ostvaruje, nego želja koja cvrkuće i pomaže mi da stvaram i ona će zapevati tek kada umrem. (Ja ću umreti pre nje). One se daju samo onima kojima ne služe kao probiotik, ko sa njom ne kalkuliše zarad interesa. Nosim je sa unutrašnje strane kože, do srca. 
         Njeno (Serenino) srce se krije iza oronulih fasada, poplavljenih stepenica, na osmehu konobara i naboranom čelu svetaca od kamena. Na licima šetača i velikim platnima obešenim po muzejima. Na krilima Markovog lava. U gužvi na velikom trgu gde se malo ko oseća strancem, u uskim kanalima po kojima se ljuškaju gondole kao labudovi. U mojoj neuzvraćenoj ljubavi. Oh Serena! Srce sveta je u tvom zanosnom telu koje se zavodljivo kupa u moru okruženo pogledima miliona prolaznika. Drska, mazna i lepa dovitljiva ona skriva svoje godine. 
         Na trgu svetog Marka se osećam kao gladijator u areni, a u muzeju Umetnosti kao rob  spreman da svoju slobodu misli do smrti. Odlazim u trattoriju ’’Sempione’’, to je prostor u kome se čovek uči da bude iskren prema sebi. Konobar donosi vino na sto koji se ljulja. Savijam se da ga podglavim i vidim dve zelene lozice koje rastu iz kamena obmotane jedna oko druge da bi bile jače. Centar Venecije jeste u biljkama koje niču iz kamena i hrabro hrle prema nebu tražeći s pravom svoj deo sunca. To nije uobražena holandska lala, ni aristokratska engleska ruža niti kraljevska azaleja rajskih vrtova. Ona će pre privući đon prolaznika  nego njegovo oko. Te male zelene oaze su topografske tačke na mapi za ptice, mačke, bubice i iskusne šetače. To nije korov, to je biljka sa stilom koja ljubomorno čuva tajnu svoga bivstvovanja. Botanika sa šarmom zauvek zatočena u moru od kamena  i cigala na ostrvu od ostrva koje se nalazi na mapi sveta, baš na onom mestu gde se ubada šestar kada crtaš kružnicu oko zemljine kugle. O toj laguni  je mudri Istok vekovima sanjao sumnjičavo vrteći glavom. Tražim Serenu pogledom da sa njom podelim svoje otkriće. Ona se smeje i grli me oko vrata, kaže kako smo mi ljudi sa kopna možda spaseni za nebo ali svagda izgubljeni za more.
         Smešan i usamljen sedim na ivici sveta dok galebovi kruže oko moje glave, iznad mene je razapeto nebo na kome je okačeno sunce. Na korak od pepeljasto-srebrne vode ispijam crveno vino, opijen lepotom koja se sreće samo kod poraženih.
         Gledam na pučinu i nazdravljam – Na spasenije?



*


         Branislav Banković (Smederevska Palanka, 1970 ). Završio je Bogoslovski fakultet u Beogradu. Piše prozu. Objavljene priče: zbornik Šumadijske metafore 2012, zbornik Kaži mi ko si, zbornik Crte i reze 8 („Andra Gavrilović“), zbornik Piši i objavi, zbornik „Miloš Crnjanski“ – Austrija, časopis za književnost, umetnost i kulturu Stremljenja, časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor, časopis za književnost, umetnost i kulturnu baštinu Bdenje, magazin Bulevar M, portal Crna ovca i dr. Osvojio je prvo mesto za kratku priču na West Herzegowina Fest-u 2017. godine. Član je književne zajednice Jugoslavije. Njegov prvi roman Ničija budala objavljen je 2015.godine. Živi u Mladenovcu. 

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".