Juče sam počeo
da te ubijam srce moje
i sad volim
tvoj leš
kad budem mrtav
moj će prah vrištati za tobom
Autoportret u dva posle ponoći 20. avgusta 1959.
Sedeti za pisaćom mašinom. Prelistavati
krimi roman. Na kraju
znati ono što već i sad znaš:
nalickani sekretar sa gustom bradom
ubio je senatora
i ljubav mladog narednika istražne policije
prema kćerki admirala je uzvraćena.
Ne želiš međutim da propustiš nijednu stranicu.
Povremeno prilikom listanja brz pogled
na prazan papir u mašini.
To će dakle da nas mimoiđe. Bar nešto.
U novinama je stajalo: negde su neko selo
bombe sravnile sa zemljom.
To je žalosno, ali šta te se to tiče.
Narednik upravo treba da spreči drugo ubistvo
iako mu admiralova kći (po prvi put!)
pruža usne, služba je služba.
Ne znaš koliko njih je stradalo, novine su nestale.
Pored tebe tvoja žena sanja svoju prvu ljubav.
Juče je pokušala da se obesi. Sutra će
da prereže vene ili štatijaznam.
Makar ima neki cilj pred očima
koji će ostvariti, ovako ili onako
a srce je jedno prostrano groblje.
Članak o Fatimi u Novoj Nemačkoj
tako je loše napisan da si se smejao.
Lakše je naučiti mučenje nego pisati o mučenju.
Ubica je upao u klopku
narednik steže svoju nagradu u naručju.
Sad možeš da zaspiš. Sutra je novi dan.
Miler u hotelu „Hessischer Hof“
Ta nevinost bogatih u hotelskom restoranu
Ležeran pogled na glad u svetu
Moje mesto je između dve stolice moj san da
Naborani vrat udovice za susednim stolom
Prerežem nožem kelnera
Koji joj u tanjiru tranžira jagnjeću plećku
Neću prerezati ni taj grkljan
Ceo život neću da uradim ništa slično
Nisam ja Isus koji donosi mač
Ja sanjam o mačevima
Znajući da će me nadživeti
Eksploatacija u kojoj i ja učestvujem
Nadživeće me glad koja me hrani
A pesnici znam to isuviše lažu
Vijon bi još možda mogao da razjapi čeljust
Protiv aristokratije i sveštenstva
On nije imao krevet ni stolicu
I upoznao je zatvore iznutra
Breht je poslao Rut Berlau u Španiju i napisao
U Danskoj Oružje gospođe Karar
Gorki je dok se vozio kroz Moskvu u dvopregu
Mrzeo siromaštvo zato što ponižava zašto se
Samo siroti Majakovski revolverom ućutkao
Laži pesnika su potrošene
Od strave stoleća
Na šalterima svetske banke
Miriše skorena krv kao hladna šminka
Užas nasilja je njihovo slepilo
Beskućnik koji spava ispred Esso snack & shop
Osporava liriku revolucije
Prolazim pored njega u taksiju
Mogu sebi da ga priuštim
Lako je Benu bilo da priča on nije
Svojim pesmama zarađivao novac i krepao bi
Da mu nije bilo kožnih i polnih bolesti
Noć u hotelu moja pozornica
Nije više otvorena nerimovani
Naviru tekstovi jezik se opire blankversu
Pred ogledalom se rone maske
Nikakav glumac mi ne otima tekst ja sam drama
MILERU VI NISTE POETSKI SUBJEKT
PIŠITE PROZU
Mom stidu je potrebna moja pesma
Frankfurt, 3.10.1992.
Juče u sunčano popodne
Dok sam se vozio kroz Berlin mrtvi grad
Vrativši se kući iz nekakvog inostranstva
Osetio sam po prvi put potrebu
Da iskopam svoju ženu sa groblja
Dve pune lopate sam bacio na nju
Da proverim šta još od nje tu leži
Kosti koje nikad nisam video
Da držim njenu lobanju u ruci
I da zamišljam šta je bilo njeno lice
Iza maski koje je nosila
Kroz Berlin mrtvi grad i druge gradove
Dok je lobanja još bila ogrnuta mesom.
Nisam zadovoljio tu potrebu
Zbog straha od policije i ogovaranja prijatelja.
Sam među ovim telesima
državama utopijama
na peronima
trava raste
reči trule
na papiru
oči žena
postaju sve hladnije
opraštanje od sutrašnjice
status quo
Kvarni zub u Parizu
Nešto me ždere
Previše pušim
Previše pijem
Presporo umirem
Dani sa Oljom i tako to
devojka golih grudi
na motociklu
skriva njihovu lepotu
iza leđa svog mladog vozača
voleo bih da sam mogao da ih vidim
u punom cvatu davno
dok sam još gledao u cveće
(sad samo vetar
dira moju ostarelu kožu)
jedne noći u Egeju
na barci između ostrva
možda pod punim mesecom uz
poslednji skok u crno more
i zracima na planinama
purpurnim od krvi napuštenih bogova
Ponovni susret sa zločestom rođakom
koja mi je iza leđa slomila igračku
pokaži mi je i ja sam je pokazao i ona je uzela
i čuo sam je kako se lomi između prstiju kao kobasice
video sam njen osmeh koji ne zaboravljam ni danas
lomljenje u uhu pred očima osmeh koji se ne zaboravlja
govorim li loše o onome što volim iz opreza
jer sad sedi pokraj mene i ničeg se ne seća
užas se ohladio postao meso i salo
svakodnevica dečje dranje otpad roda
Prevela Jelena Radovanović
Literatura:
Heiner Müller: Gedichte 1949-89, Alexander Verlag Berlin, 1992
Foto Heiner Müller in Milwaukee, Wisconsin, December 1975. Photo courtesy of Jack Zipes. With writing from Heiner Müller.
