POVRATAK
Uvek se nama neki prostor vrati,
označen kao važan u prošlosti;
i s njim se vrate minuti il sati
kada smo tamo, jednom, bili gosti...
To osećanje dušu skroz pozlati,
te ona trepti u tihoj radosti,
a čudna neka tajna izmaglica
sleće na misli kao nežna ptica.
I ćutiš tada, jer nešto svečano
u novo-starom vazduhu se zbiva:
poznavanje je ovo obostrano,
to ispredanje mističnog prediva...
Prostor i duša otvaraju tajno
prozore svoje, vreme se uliva
u večno sada koje ti obznani
da čudesno su povezani dani.
Uvek se nama bitan prostor vraća,
il bolje reći: mi stižemo tamo.
Kao odavno razdvojena braća
sa radošću se naglo prepoznamo.
(U nekom trenu, dok nam život kraća,
čega smo svesni, al to ne gledamo.)
Prostor i vreme, u tihoj radosti
trepere dušom kao dragi gosti...
STVARANJE
Naiđe tako nekad, iznenada,
spoznaja da si nove pesme žedan.
Od tog ti dušom lagano ovlada
osećaj nežan, redak, izvanredan...
Slatko čekanje i nemirna nada;
liči na ljubav taj doživljaj čedan,
želja da krene pesma zvučnog sklada
i prostor tajne, prostor nepregledan.
U nekom trenu sve se zaleluja,
uz titraj svesti: to novo počinje.
Dok se u telu budi topla struja
koja odnosi neprijatno inje,
radosno kao pozdrav aliluja
nestaju brige u nestvarno sinje
more, a počne šifrom srećnog bruja
da se otvara ključ dušine škrinje...
Dočekaj takvo osećanje, kreni
njemu u susret, ne daj da nestane.
Nek se listovi prolećno zeleni
peteljkom smisla privežu za grane...
Ostavi vreme, blaženo se preni –
u takvom trenu svet svakako stane.
Liči na ljubav... taj dolazak sneni
što ti unese zlatni sjaj u dane...
(iz zbirke Zimsko sunce, 2014.)
KUTAK
Kad novi prostor pogled ti dozove,
usamljen kutak usred vreve grada,
liči pomalo na ulaz u snove...
Neplanirano, sasvim iznenada,
pokrenu neke osećaje nove
klupa i malo dvorište kod zgrada...
Neizrecivost i tišina plove
dok s krošnje žute list za listom pada.
Izdvojen prostor i jesenja slika,
tepih od lišća, biljna isparenja...
Kô na platnima Đorđa de Kirika
osetiš treptaj onostranih vrenja...
Visoke zgrade, kosa perspektiva,
u jednom oknu sunčev odsjaj šeta;
klupa i krošnja s koje mir se sliva –
doživljaj da si izvan spoljnog sveta.
I izvan sebe i granica svojih,
jer stupa čudno širenje trenutka:
kao da Vreme začarano stoji
u nedirnutom disanju tog kutka...
Do kad će ova slika da postoji,
da l će je svetska zaglušiti buka?
Ili joj možda trajni život kroji
ova oktava – nova, zvučna luka?
PRASKOZORJE
Čudno je ovo vreme, i opasno,
ovo razmeđe noći i svitanja.
U nesanici i tišini glasnoj
počne teskoba, drama postojanja.
I svi bolovi prikažu se jasno
u naglom času snovnog razlamanja...
Na dušu padne kosmička težina
dok se kroz prozor nazire svetlina.
No, još je tama, a san se ne vraća,
i raste nemir u bol-proticanju.
Telo se skuplja, duša kô da kraća.
A opet, slutiš liniju sve tanju,
kad noć i dan se, zavađena braća,
posredno mire u plavom svitanju...
I moć njihova na sav svet se sleže
dok besana se duša grči, steže.
Čudno je ovo doba, praskozorje,
ovaj trenutak odlaženja noći...
Napolju muk je i sivo obzorje,
u duši muk je u smrtnoj samoći...
No evo trena – na drveću hor je:
bude se ptice... zrenik u punoći...
Rastuća svetlost možda nemir skloni,
a možda bolnim kontrastom zazvoni...
Maja Belegišanin (1980, Beograd) završila Filološki fakultet, grupu: Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Piše poeziju, eseje i prikaze, objavljuje u književnoj periodici.
Tri zbirke pesama: Ispod neba (2007), Svetlosna pruga (2011) i Zimsko sunce (2014), knjiga za decu: Pesme raznih boja.
Živi u Beogradu.
Slika Goran P. Junior
