У окриљу изворног средњевековља, Радомир Д. Митрић

У ОКРИЉУ ИЗВОРНОГ СРЕДЊЕВЕКОВЉА

─ Хронографија једног путешествија ─


1. Дан први


Намера овог скромног записа јесте да поближе осветли путовање, које пред крај Априла ове године беше организовала група професора Филозофског факултета из Бања Луке, у виду једне научне екскурзије, у којој су се могли наћи и студенти поменутог факултета. Беше то обилазак земље Немањића и неких од најлепших манастира које ова светородна владарска лоза завешта српском роду и племену. Кренули смо ноћу, полазак беше утаначен испред храма Свете Тројице.

Тако је и било, те вођени божјим наумом и изливом његове благодети кренусмо, а након што је минула ноћ, у раним јутарњим часима и са првим зракама сунца, пред нама блеснуше зидине кула и манастира Ресаве, познатог још и као Манасија, задужбине Стефана Лазаревића, у народу прозваног још и Високи Стеван, једне од најсветлијих личности српске историје, часног витеза и потоњег деспота, умног владара, који учврсти и повеза раслабљене и скрајнуте територије земље отачаства му, након Косовског боја, у она печална времена кад Селџукиди хараше српским земљама. Ресава је старо име манастира, према реци Ресави, изузетно питорескној, што је видљиво и из самог њеног имена, чија етимологија нам говори да је та река "урес божијег стварања". Манасија и након толико минувших векова и даље сведочи о величини некада моћне српске средњевековне државе, земље велике културе и некада моћних владарских династија, пре свега династије Немањића. Моћна архитектоника зидина, утврђеног града са 11 кула и остацима трпезарије, која је служила и као скрипторијум Ресавској преписивачкој школи, у оквиру које је деловао и деспотов биограф Константин Философ, и сада открива раскош овог простора из времена деспота Стефана. Манастирска црква посвећена Светој Тројици, која споља припада Рашкој а изнутра Моравској школи, некада беше центар српске духовности и уметности. Ту су се догодиле чувене језичке реформе као наставак реформи које је још Свети Сава започео. Ово свето место, које пострада највише од Турака и од Аустроугара, беше намењено као гробна црква Стефану Лазаревићу, а изграђена беше почетком XV века. То је петокуполна црква, са изузетно лепим подним мозаиком и живописом, којим доминирају фреске Светих ратника, карактеристичних за тадашње покосовске прилике које су параболисане са библијским темама. Ту су и фреске старозаветних пророка, па Служба Агнецу и нарочито лепо насликан циклус посвећен Христу. Азурно плаветнило небеса над земљом Немањића и Свети Ратници који нас дочекаше на фрескама нису само пуста симбологизација, јер су нас на крају овог путешествија и испратили из Каленића, још једног споменика Моравске школе, коју свету као особени правац црквеног грађевинарства, обзнани француз Габријел Мије. Поменутој школи припадају и следећи манастири које изволесмо посетити након смиреног предела у којем пребива Деспотова Манасија близу Деспотовца, а то су манастири: Раваница и Лазарица.

Раваница нас дочека у још већем смеренију, под покровом хлада столетних липа. У тренутку нашег доласка, звоно са цркве посвећене Вазнесењу, одзвањаше као позив на јутарњу литургију. Након што верник пређе праг раваничке цркве остаје затечен упризореним фрескама и изузетном осветљеношћу манастирске унутрашњости. И овде доминирају фреске посвећене Христу, пророцима, а ту су и чувене фреске Небеска Литургија и Исцељење слепорођенога. Можда је најфасцинантнија фреска Пантократора у изванредно лепој калоти куполе, за којом по лепоти не заостаје ни фреска Причешће апостола као ни фреске посвећене чудима Христовим. У фрескопису су насликани и медаљони мученика, репрезентујући још једна одлику Моравске школе. Раваница чува кивот са моштима свог ктитора, светог кнеза и цара српског Лазара Хребељановића који мученички пострада у чувеној бици на Косову Пољу, 1389. године. То је место где је и зачет његов култ. Околне рушевне зидине одају да је некад овај простор био важно место и није случајно одабрано као гробно место и вечно почивалиште једног од највећих српских владара. Турци су доста похарали Раваницу, и на осам камила однели златне сасуде, а нису поштедели ни оловни кров. Раваницу напустисмо с благом тугом и сетом.

Лазарица, следеће место наше посете, још је једно црквено здање Моравске школе, саграђено, након Маричке битке, вероватно око 1375. године, а смештено у централном делу старог града Крушевца, српске престонице из времена блаженопочившег светог кнеза и цара Лазара Хребељановића. То је била заправо његова дворска црква, у њој је, по предању, причешћена српска војска пред Косовску битку. Доста страдала кроз векове, данас обновљена, сведочи о свој раскоши тадашње Србије. Пиктуралност спољашње пластичне декорације овде добија монументални карактер, можда и више него на зидинама раваничким. Та ће неимарска вештина кулминирати, по својој лепоти, на зидинама потоњих манастира, по настанку, Љубостиње и Каленића. Део светих моштију Лазаревих и данас се чува у овом манастиру, где се налази један од најлепших иконостаса у српском православљу, новијег порекла, насталог под утицајем барока из времена првих граждана. Пређашњи камени иконостас, као и живопис манастирски би уништен за време турског ропства.

Идући даље, Савиним трагом, пут нас доведе Цркви Светог Спаса, код Краљева, манастиру Жичи, можда најотменијем немањићком храму, где су вековима миропомазивани и крунисани за краљеве бројни српски владари, почевши од првог краља у историји Срба, Стефана Првовенчаног, који је уз свога брата Светог Саву и главни ктитор манастира Жиче, до потоњих краљева из династије Обреновића. Ту је крунисано 7 краљева из једне династије што се није догодило нигде ни у једном храму у Европи. Жичу су у првим деценијама XIII века, дакле, заједничким трудом подигли, можда, два у слави највећа брата средњевековља уопште, ако се узме у обзир високоетички световни и црквени карактер делања сваког понаособ и важности учињених дела за свој народ. Црква Светог Спаса је једнобродна грађевина Рашког стила, у којој назиремо и неке одлике Атоског стила. Црква је грађена да постане центар православља у Србији Савиног времена, али и у надолазећим вековима. Зато је Жича, као симбол српског владарског култа, често била изложена стихијама ратова и освајачким походима, од стране Крсташа и Кумана, до Турака, Аустроугара и Немаца. А ови последњи су је гађали касетним бомбама разорне снаге, и право је божије чудо како је Жича опстала као сведок бурне српске историје на балканској ветрометини. Жича, као српска духовна ризница, је један од најлепших немањићких храмова, зидови су јој нарисани црвеном бојом, као додатни деихтички елемент који указује на њену особеност и важност. На фрескопису овог манастира први пут се појављују натписи на иконама написани на старосрпском језику, којим иначе доминира икона Христа Спаситеља, из XIV века, на јужном пиластару. То је заиста црква необичне лепоте. Остављајући Жичу за собом, ми настависмо путовање долином Ибра ка манастиру Студеница, где беше одређено и место нашег коначишта, на које стигосмо док је сунце већ западало за Радочел, у земљи немањићкој. Зачудо, умора не беше нигде, кад се пред нама указа здање Немањине и Савине лавре, манастира Студенице.


Манасија


Плаво и златно
последњи прстен видика
последња јабука сунца

Зографе
докле твој поглед допире

Чујеш ли коњицу ноћи
Алах ил илалах

Кичица твоја не дрхти
боје твоје не плаше се

Ближи се коњица ноћи
Алах ил илалах

Зографе
шта ли видиш на дну ноћи

Златно и плаво
последња звезда у души
последњи бескрај у оку


Васко Попа


2. Дан други


Након што преноћисмо у конаку манастира Студеница, звоно нас је позвало на јутрење. Ушавши у студенички манастирски врт не можете се отети утиску благородности места на којем се налази ово манастирско здање. Беше пролеће и цветови магнолије и јоргована ширише ваздухом благоухане и опојне мирисе. А ваздух је због веће надморске висине, на овом месту, посебно пријатан. Невероватан је доживљај бити на литургији у Студеници. Важност овог места кроз историју је изузетна и немерљива. То је лавра зачетника династије Немањића, Стефана Немање, потоњег Симеона Мироточивог, некада Великог Жупана српског, који обједини српске земље и удари темеље правој српској државотворности на Балкану. Богородичина црква у Студеници, саграђена је у последњим деценијама XII века, припада Рашкој школи, посебном стилу црквене архитектуре који се развио у зачетку српске државе у Рашкој, а који је примајући византијски утицај дао на овом терену особене, српске црте. Студеница је било веома важно место у духовном животу Немањине и Савине Србије, овде се развија Богородичин култ, ту се смештају мошти Симеона Мироточивог, донешене из Хиландара, из којих је потекло миро, када је, по предању распукао саркофаг да измири завађену браћу Светог Саве, Вукана и Стефана Првовенчаног. Та распуклина је и данас видљива, на истом саркофагу који стоји у унутрашњости Студенице са десне стране. Ту се налазе и мошти монахиње Анастазије, која беше супруга Стефану Немањи, као и мошти Стефана Првовенчаног. И док је садашњи игуман и настојатељ манастирски, Тихон, служио јутарњу литургију, имадох, прегрешан, помисао, да дух Светог Саве највише обделава простором око овог светог места. Живописом студеничким доминирају фреске Христово Распеће у наосу и Свето Причешће, на олтарској апсиди, као и најважнија икона овог храма насликана у солеји, на југозападном пиластару, икона Мати Божије Студеничке, из прве деценије XIII века. Ту су и ктиторске композиције и фреске посвећене животу Стефана Немање. Нарочито камено украшена с вањске стране, Студеница је класичан пример Рашке школе, по којој се градиле и прве грађевине с уписаним крстом у својој основи. Нарочито су лепи студенички портали с представама Богородице и Анђела, као и трифоре. Ту је са вањске стране и камени Студенички крст с представом крина и сидра у свом подножју као још једна стилизација и аутентичност студеничка. У оквиру манастирског комплекса налазе се још и цркве, Светог Николе с краја XII века и црква Светог Јоакима и Ане, из XIV века, познатија као Краљева црква, задужбина краља Милутина, највећег задужбинара међу Немањићима са изузетно лепим фрескама ктитора и светородне лозе Немањића и фрескама из живота Богородичиног.

По завршетку литургије, очекивао нас је пут, у срце Рашке, те након што заложисмо нешто хране, находисмо путем ка Сопоћанима, првом одредишту другог дана нашег поклоничког путовања. У одласку, с леве стране Ибра, на једном брегу пред нама се на преподневном сунцу златио средњевековни град Маглич. Путујући према Сопоћанима, прођосмо још неке светиње, Стару и Нову Павлицу, манастир Светог Николе Кончула и Српску православну цркву у Новом Пазару. Сопоћани су нас чекали у свој својој кроткости, удаљени тек свега десетак минута од извора реке Рашке по којој је једна средњевековна држава Срба и добила име. Име је манастир добио према старој српској речи сопот, која означава место неког извора. Тако да Сопоћани и именом указују на извориште духовности овога краја који плени невероватном лепотом. У близини манастира налазе се рушевине старог града Раса. Сунце је већ увелико било у зениту кад смо угледали Тројичину Цркву сопоћанску коју окружавају камене зидине и борови у свој својој кроткости. Место где лежи брод манастирске цркве пружа леп видик на долину Рашке, погодујући врло контемплацији и созерцанију. Задужбинар Сопоћана је Урош I, син Стефана Првовенчаног, звани још и Урош Храпави, због свога грубог и храпавог гласа, који је на оближњем извору исцелио ту мучну тегобу, те је у славу Тројственог Бога овде подигао манастирску цркву 1265. године. Цар Душан је посебно бринуо о Сопоћанима, те је овај манастир рано добио епитет царске лавре, примерице као Свети Архангели код Призрена, чија обнова и данас траје. Црква је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и припратом на западној страни, зидана сигом, подсећајући помало на романички стил, јер неимари беху из Приморја. Оно што је највећа вредност Сопоћана су фреске чудесне лепоте, откривају нам праве одсеве уметности ренесансе Палеолога коју су зауставили Турци својим пробојем ка Западу. Својом монументалношћу нарочито плени композиција Успенија Пресвете Богородице, затим фреске Распеће Христово, Силазак у Ад, Рођење, Сретење и Преображење. Нема много фресака, јер су фигуре насликаних светитеља прилично велике. Ту је наравно и ктиторска композиција. Манастир су највише уништили Турци, кад су однели оловни кров са цркве, те је манастир неколико векова био под ведрим небом. Манастир чува мошти Светих Врачева, Козме и Дамјана.

Са првим послеподневним кумулусима над собом напустисмо Сопоћане и упутисмо се Ђурђевим Ступовима, задужбини Стефана Немање, потоњег Симеона Мироточивог. Манастир се налази у непосредној близини Новог Пазара, изграђен је у Немањино време на једном брегу, на стени за коју се верује да је метеоритског порекла. По предању, приликом неког тамновања у које допаде Стефан Немања заветова се да ће на том месту подићи манастир. Ступови су много пострадали јер се налазе на јако видном месту што је вероватно сметало завојевачима. Очувани су само фрагменти појединих фресака. Са брега на којем се налази манастир лепо се види Дежевска долина, у којој су се налазили двори српске властеле и где је рођен Свети Сава. Манастир се у данашње време обнавља.

Недалеко од Ступова, у једном делу Новог Пазара налази се Црква Петра и Павла, коју је по предању подигао апостол Павле мисионарећи. Заиста је данашњи манастир настао на темељима ранохришћанске базилике, а у форми је ротонде, четворолиста, са уписаним крстом у основи. Има интересантан балкон за Оглашене. У овом манастиру крстио се Стефан Немања, ту се и одрекао престола, а на овом месту су се одржавали многи црквени и државни сабори. Фреске имају три слоја, први који је из IX века, други из XI века и трећи из времена краља Уроша. Поред манстирске цркве, на Црквишту се налазе бројни гробови са старим каменим крстачама.

Путујући даље, Земљом Немањића, у касним поподневним часовима дођосмо пред манастир Градац, у долину Ибра, који се налази у близини града Рашке. Подигнут је као задужбина Јелене Анжујске, потоње монахиње Јелисавете, која потиче из краљевске породице Анжујаца, а беше удата за краља Уроша I. Она је добила чак и своје житије као једина жена тадашњег времена. Манастирска црква посвећена Благовештењу изграђена би у другој половини XIII века. Градац је мешавина Рашког и Готског стила, и по том се и разликује од осталих Немањићких задужбина. Фрескопис је сличан сопоћанском, а редослед композиција истоветан студеничком. Неке фреске одају сличност са византијским манастиром Хором. Напуштајући Градац, и идући конаку манастира Студенице са носталгијом смо посматрали Долину Јоргована, засађених за племениту ктиторку Јелену Анжујску.


Сопоћани


Румени мир снаге
зрели мир величине

од златних птица под земљом
до силног воћа на небу
све је на домаку руке

Дивно су клесали облици
у зеници мајстора

(Време је уједало )

Млада лепота поноса
месечарска сигурност

И капије вечног пролећа
и светло оружје среће
све само на миг чека

У десници мајстора
дамари света бију

(Време је уједало
и зубе поломило )


Васко Попа



3. Дан трећи


По умину још једне ноћи, рано изјутра одосмо на литургију у Богородичину Цркву у Студеници. Беше трећи дан обиласка српских светиња Немањићког периода српске културе. Осванула је недеља, 29. Април, дан мога рођења, те ме је тог јутра нарочита унутарња радост испуњавала, па бејах у неком чудесном озарењу, јер сам на тај дан био у тако великој светињи. Сваке недељне литургије отварају се кивоти студеничких светитеља, те након што целивасмо свете мошти светог краља Стефана Првовенчаног, потоњег монаха Симона и његове мајке, монахиње Анастазије и након што узесмо нафору, време је било поласку. Трећи дан је био последњи дан нашег путовања те смо са извесном сетом напуштали Студеницу, свакако обећавајући да ћемо се поново вратити и посетити изнова ову свету лавру, која остаде да тихује у свом миру.

Путујући према Трстенику, ка оближњем манастиру Љубостињи, та ме сета није напуштала, сећајући се предања по којем је сваки камен узидан у комплекс Љубостињске цркве представљао неког јунака пострадалог у Косовском боју. Кажу да је над сваким тим каменом, света царица и кнегиња Милица, која је уједно и ктитор манастира Љубостиње, са окупљеним женама изгинуле српске властеле запалила свећу за њихов покој. Многе од њих се од силне туге постригоше и посташе монахиње, као и сама царица и кнегиња Милица. Беше топао пролетњи дан кад се пред нама указа храм посвећен Успењу Богородице, једно од градитељских чуда Моравске школе. Манастир је грађен након Косовске битке, у тим смутним временима, крајем XIV и почетком XV века, и што је врло интересантно, градитељи и сликари су овде оставили своја имена. Главни протомајстор љубостињске цркве беше чувени Раде Неимар из народне поезије, Раде Боровић, а сликар који је осликао сводове манастирске беше један из групе македонских сликара који су пред навалом Турака доспели на ове просторе, па су осликавали бројне манастире српске Деспотовине, именом Макарије. Уз Каленић то је најуспелији манастир Моравске школе, где се над тролисном основом уздиже купола која се ослања на четири слободна ступца. Прелепи камени преплети нижу се у повезаним аркадама дуж трију апсида или испуњавају архиволте. На каменој пластици овог манастира постигнута је готово илуминацијска прецизност. Од фрескописа остали су само фрагменти од којих су најбоље сачуване фреске Арханђела, са леве и десне стране потпорних стубаца куполе. Очували су се и ликови ктиторске композиције, царице и кнегиње Милице, цара и кнеза српског Лазара, њеног супруга, те ликови деспота Стефана и његовог брата Вука. Манастир чува мошти свете царице и кнегиње Милице, потоње монахиње Евгеније и мошти монахиње Јефимије, која извезе свој чувени покров на дар манастиру. Злато које некада беше сакривено у једну зидну преграду манастирске унутрашњости, Турци су пронашли одневши га са собом. Одавде су однели и владарску круну цара и кнеза Лазара, која се данас чува као посебно интересантан експонат музеја Топ-Капи у Турској. Љубостиња испреда једну од најтужнијих прича српске историје, али је свакако место где се учврстио Лазарев култ. Манастир је пострадао највише у време Кочине Крајине, јер се и сам Коча Анђелковић крио у једном тајном пролазу, данас видљивом. Па Турци чувши да манастир помаже устаничку војску, храном и осталим потребама, 1788. године запалише манастир. У манастиру се налази и леп иконостас из 1822. године. Са меланхолијом напустисмо љубостињску цркву и пођосмо даље.

Последњи манастир који намеравасмо обићи беше Каленић, задужбина протодохијара Богдана, племића са двора деспота Стефана. Анонимни мајстори су између 1407. и 1410. године подигли и осликали најлепшу цркву Моравске школе и једну од најлепших цркава православља. Цркву посвећену Богородици, у свој њеној раскоши и прелепој декоративној каменој пластици којом доминирају прелепе розете, које подсећају на орнаменталност рукописа, угледали смо касног поподнева трећег дана нашег путешествија. Не зна се шта је лепше на Каленићкој цркви, њена спољашњост или њена унутрашњост. Очувано је много фресака где су зографи насликали ликове који одају смирење и благу тугу. Ту је на северном зиду припрате, најпре ктиторска композиција Богдана, са женом Милицом и братом Богданом, а испред њих стоји деспот Стефан. У Каленићу је доследно спроведена систематичност у избору и распореду живописа. У куполи се налазе фреске са медаљоном Христа Пантократора, а у кругу тамбура, између прозора стоје фреске осморице великих пророка. У пандатифима седе јеванђелисти, ту су и Убрус, и Керамион, и Рука божија. У сводовима храма налазе се фреске Сретења, Благовести, Вазнесење, Силазак у Ад и Успење Богородичино. У касновизантијској теологији омиљене су представе олтара као симбола гроба Христовог, која је нарочито подвучена у Каленићу, где је у проскомидији насликана позната фреска Христос у гробу за коју би се смело рећи да је најлепша Imago Pietatis у византијском сликарству. У олтарској конструкцији насликано је још и Причешће и Поклоњење Христу-Агнецу. У средњем појасу су фреске посвећене Христовим чудима, циклус почиње у јужној конхи са Чудом у Кани Галилејској, наставља се на западном зиду са исцелењем кћери Ханакејине, а даље су насликана остала Христова чудесна исцелења. Карактеристичан је избор сцена, у првом реду сада уместо Апостола сликају се ликови Светих ратника који имају нешто мирнију природу него што је то случај са Светим ратницима из Манасије, редају се слике Светих ратника: Димитрија, Тирона, Теодора, Стратилата, Прокопија, Јевстатија, Никите, Никифора. У западном травеју насликан је Свети Симеон, Свети Сава српски, Свети Врачеви и бесребреници Козма и Дамјан, Свети Сава Стратилат, Свети Јован Милостиви, Свети Никола и Света Јелена. У највишем сводовном појасу, је живопис са илустрацијама из живота Богородичиног и пре њеног рођења.

Каленићки мајстори су тежили савршенству градитељске црквене уметности и фрескописања, то је најлепше видљиво, на чудесно лепој фресци Свадба у Кани. Изузетна опчињеност овим манастиром је потпуна у оку пажљивог посматрача. Ликови ових фресака, као и сам манастир одају неку невероватну узвишеност и невиђену синхронизацију склада. Манастирска ризница чува неке ретке минеје и молитвослове у својој ризници, а у манастирском је комплексу и музеј са бројним експонатима који говоре о томе да место где је изграђен Каленић одавно служи за намену коју и сада има овај простор. Свети ратници који нас дочекаше у Манасији, испратили су нас из Каленића и земље Немањића, која је светској и српској баштини завештала небројена архитектонска и фрескописачка блага.

Са радошћу и испуњењем у души напустисмо Каленић, обасјан ауром каснопоподневног сунца, окруженог цвећем и трешњама. Пут нас је водио преко Дрине, нашој Крајини коју са овим благородним простором спаја исти дух, очврснуо у истој вери попут камена уграђених у зидове Немањићких храмова. На вјеки вјекова.



Каленић

Откуда моје очи
на лицу твоме
Анђеле брате

Боје свићу
на ивици заборава

Туђе сенке не дају
муњу твог мача
у корице да вратим

Боје зру
на лакој грани времена

Откуда твој инат лепи
у углу усана мојих
Анђеле брате

Боје горе
младошћу у мојој крви


Васко Попа


Радомир Д. Митрић

(2008)