Зачело и Есхатон, Радомир Д. Митрић

Зачело и Есхатон


(Жан Д'Ормесон, Бог, живот и дело, Плато, Београд, 2006.)


Позорница ове драме јесте свет.

Пол Клодел


Ову својеврсну аполонијску књигу постанка, дело великог француског академика Жана Д'Ормесона, немогуће је читати без назнака везаних за дело једног Ничеа, Шпенглера, Борхеса, или пак Шатобријана чије је име највише пута споменуто унутар њених корица. То је обиман књижевни подухват кроз који је видљива тежина оваквог начина конституисања књижевног дискурса и раскошан таленат аутора, који има изниман дар синтетисања, аналогисања и дијалектике. Ово је на есејистички начин написана историја света, простора и времена, којој претходи реч и мисао творачка. Бог је свеприсутан, на страницама ове, рекли бисмо, чудесне књиге, где је приказан као онај који уноси поредак у иницијални хаос првотног ништавила, и чија природа, апофатична или катафатична у свом пре-бивању, дакле појавна или непојавна, али могућа, је извор и увир свега бивствовања. Ово је књига о нечему што је Ниче именовао Űberschöpfung-ом, стварањем, али и стварањем изнад самог стварања, у којем се покушава дослутити Неизрециво и ехо божијег гласа који губимо још од Пиндарова времена, али који се да наслутити. То је струјање вечите садашњости у свему, људима чије се мале судбине налазе у божијем науму, и када говори о њима Д'Ормесон у њима гледа могућност остварења каквог вишег циља, који је свима њима дат у генеалошком коду и хабитусу. Затим, говори се о појавама, цивилизацијски битним, од класичне антике до садањег времена, али акценат је на томе да се у свему сагледа удео Бога кроз било коју димензију. Историја света је заправо историја Бога.

Прича нам најпре доноси слике хаоса, затим постања, које на крају овог метапоетикума, а капиталног књижевног дела, претходе животу, и начелно преко смрти и сна опет доводе постању. То је и историјски принцип философема ауторових преко којих нам настоји објаснити библијске и ине митове о есхатологији света, тј. да смрт ипак упућује на рођење. (Циклички принцип без праве антиномичности. Јер живот physis-a, a тиме и појавног света, пре свега, има смисла тек у метафизици.) Оних дакле, философема које је још опоетизовао један Бела Хамваш. Елементи демитологизације и деконструкције су присутни када се приповеда (и проповеда ) о Богу.

Ово је књига глагола, динамична и архетипална, она је путоказ освешћењу људске мисли од времена пропасти и хибернације.

Сакрално је овде у доброј мери депатетизовано, са добрим елементима ироније, кроз нпр. портрет Бога као романописца и то на готово сервантесовски начин. Разум и осећања, смрт и живот, добро и зло су неке исходишне тачке које преиспитује поетика овог писца, са алузијама и симболима једног Дантеа, Хијеронимуса Боша, или пак Мадам де Рекамије. Унутрашњи агон је потка ових поларитета у сваком понаособ, па чак и у Богу јер све је у Богу, па чак и Луцифер, којега Бог поражава кроз љубав. А Бог воли све, ипак највише људе. То нам и Д'Ормесон поручује на крају књиге.

Реч је о књизи која се ненаметљиво препоручује читаоцима, књизи која иде од руке до руке, као у време првих Хришћана, сведочећи о снажном медијуму кроз који сам Бог шаље тајне поруке, видљиве само верујућим у Бога, његов живот и његово дело, као пример потпуног остварења. А књига заправо почиње тамо где је писац завршава, у читаочевој машти. Само је потребно разлистати странице.


Радомир Д. Митрић