Лук тишине над вртовима првим и потоњим, Драшко Ређеп

Лук тишине над вртовима првим и потоњим, Драшко Ређеп

Лук тишине над вртовима првим и потоњим

(Радомир Д. Митрић, «Носталгија за пуноћом», Арт принт, Бања Лука, 2004.)


Најпре се стиче утисак како је Радомир Д. Митрић своју географију духа засновао на атласу већ добро познатом и често опеваном. На њему се Бели Анђео из Милешеве јавља као дијалошка партија са каденцама Светислава Мандића које су ходале светом још и пре препознатљиве сад репродукције, а Бањска се јављала као тајанствена тачка читаве струје наше лирике посвећене косовским темама. То исто важи и за песму Византија која остварује двогласје с Иваном В. Лалићем који је и иначе врло упечатљиво и разложно присутан у овој свесци рилкеовског самоговора, непојамне тишине вртова. Но, како протичу, у неком светом тренутку недељног поподнева, у медовини растакања, странице ове књиге све су више пројекција « читаве једне одевене некадашњости», пејзажи су увек препоручено лепотански снени као код Ђорђонеа, а када наиђе стих: « обрубљен као крошња са свих страна» онда је асоцијација на знаменитог нашег савременог сликара Михаила Ђоковића Тикала, не само неминовна него разрешава једно једно од превасходних питања ове лирике, ликовност саму.

Митрићева кључна именица јесте Скадар, онај бајковити град наших легенди и наших пораза, али је плетиво одавно, бар за њега, у рукама и у имагинацији богова. Онај крчаг који један млад, раздраган бог држи у руци и који је читав наш свет, Палада и Одисеј, све се то јавља као неочекивана потврда реченице коју ми је, пре више од четрдесет година, из Лондона написао, пре би се рекло: поручио Милош Црњански:: «А што се тиче Одисеја, није он лутао драговољно, него су богови тако хтели.». Наиме, радило се о скоро гневном одговору на стална, или бар учестала наша питања, међу којима и моја, када ће се Милош вратити на своју Итаку.

Митрићева песма пева свим својим вокалима истовремено, и у густим налетима не баш само наоко упечатљиве химничности, остаје траг младићког, полетног, дрчног гласа који тршаво трепери у нашим бурама и ветровима. Митрић је poeta doctus, раздешене речитости, богови давних цивилизација су увелико пробуђени његовим гласом, а византијски стег тишине и свечаног казивања тек само повод за тзв. истиниту легенду о младићу који спава и помало сања, као у песмама Весне Парун и Радована Павловског. Пространства безмерно маме на путовања, али је ипак шљунак са дна некадашњег Панонског мора лековито изнађен, освешћен, издвојен.


Драшко Ређеп

Слово на додели Бранкове Награде, Радомиру Д. Митрићу, 2005. године, за књигу Носталгија за пуноћом

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".