Прича о Гралу, још једанпут, Радомир Д. Митрић

Прича о Гралу, још једанпут



Као ретко која прича у цивилизацијском и културном одрастању човечанства, прича о Светом Гралу, заузима посебно место и посебан поглед на исту. Реч је о теми која је везана за библијско наслеђе, и која је у западнохришћанском начину поимања религије и света добила посебно обликотворење. Када данас помислимо на Свети Грал, мислимо да је то заправо посуда у коју је истекла крв Христова по његовом распињању. Но, Гралом се, према неком ширем схватању, сматра сасуд мистичне снаге и моћи, који има еухаристијски карактер, и који представља лековиту везу између човека и Бога, која се тешко достиже, а која помаже исцељивању, срећи и искупљењу.

У време кад је мит обликован, у Француској, у XII веку, најпре се о Гралу говори као о светлећем камену, или пак посуди која ствара храну ex nihili. Беше то време трубадура и трувера, време потраге и време витештва. Први песник који се бави темом Грала и који је заправо зачиње у литератури, јесте француски песник Кретјен де Троа, који записа епску сагу о Парсифалу, витезу, који је трагао за Гралом, симболом чиста срца, покајања и богоугодништва. На сличан начин, у том времену, о Гралу пише и један немачки песник, Волфран фон Ашенбах као и енглески прозаиста Робер де Борон. Истовремено, тадашња Европа, била је опседнута причама о реликвијама такве врсте, оснивају се редови крсташа и шаљу на Исток, да поврате изгубљене светиње од Исмаилћана. Прича о Гралу, сем за Парсифала, везује се за још једну личност, краља Ричарда Лавље Срце, који је, у сврси покајања и зарад искупљења пошао у крсташки поход. Оно што је записао Кретјен за Парсифала, у стварном животу остварује се у Ричардовом лику. Реч је о вези између божанског и световног краља, познатог још и у легенди о краљу Артуру.

Осим за литерарног јунака Парсифала, и историјску личност, краља Ричарда Лавље Срце, прича о Гралу, везује се за још једну личност, немачког писца из XX века, Отоа Рана, који тајну о овом светом предмету, настоји пронаћи у Монсигуру, цитадели и некадашњем упоришту Катара, који су 1244. године, већином, истребљени од стране инквизиције. Ран је сматрао да је ово тајно хришћанско друштво, било чувар тајне о Гралу. Па се тридесетих година прошлог столећа, упутио у тај мали француски градић у нади да ће пронаћи неки траг о том светом предмету. По повратку у Немачку пише књиге о Гралу. Идеал Грала настојао је досегнути и нацистички лидер, Адолф Хитлер, који је идеју Грала спознао преко Ранових књига. Идеја Грала је злоупотребљена у тадашњој ксенофобној Немачкој, која је веровала у аријевски карактер Грала и у његову мистичну моћ. Разочаран оваквом интерпретацијом, али и будући да је искориштен од стране нациста, Ран, на крају несретно скончава живот на једном брегу изнад Куфштајна.

Прича о Гралу је прича о потрази, људској потрази за истинском везом са божијом милосрдношћу, а непосредан повод за овај чланак јесу књиге "Мистерија Грала", Јулијуса Еволе (издање Утопије, Београд, 2007. год.) и књига Жозеа Сарамага, "Јеванђеље по Исусу Христу" (издање Лингва Франке, Београд, из 2003. год.), које третирају проблем Грала, свака на свој специфичан начин, једна на литерарни, а друга на аналитички начин.

Вероватно најбољи познавалац суштинске мистерије Грала, барон Јулијус Евола, који је живео у XX веку, исписао је невероватну књигу горепоменутог наслова, која је најбољи суме сумарум ове теме. Евола, открива древне изворе ове централне легенде западне културе и показује који су главни мотиви за њено иницирање. Гралска легенда почива на мотивима из нордијских сага, из индоиранских митова, библијског наслеђа, којој Евола, припусује езотеријски карактер. По Еволи, у гралској легенди превазилази се антитеза између ратника и свештеника. Евола, као један од најкотроверзнијих мислилаца са почетка XX века, демистифукује ову легенду, повезујући је са Темпларима, Катаримa, заоставштином Светог Римског Царства, Розенкројцерима, алхемијом и гибелинском традицијом царства.

За разлику од Еволе, Сарамаго своју књигу "Јеванђеље по Исусу Христу", заснива на метафори о Гралу, али на књижевно-уметнички начин. По Сарамагу, Грал има моћ разрешавања судбине људског постојања на Земљи, само је проблем у томе ко га поседује у одређеним тренуцима, Бог или Ђаво. Мит о Гралу, је, у суштини, аскетски мит који говори о преобразби, о победи срца и душе над плотношћу, над материјалним светом, кроз катафатичку спознају.

Радомир Д. Митрић