Онирички пев у сутону света, Радомир Д. Митрић

Онирички пев у сутону света

(Срба Игњатовић, Слепи путник, Апостроф, Београд, 2007.)


Простор и време које у ткиво текста сажима и које васпоставља песничка књига Слепи Путник, Србе Игњатовића, башларовски казано, "превазилазе појмовно-семантичку ограниченост и укорењеност у физис сам по себи", преводећи означено у надсвет де шарденовске пројекције, где речи, које изговара песнички субјект ове књиге, творе једну особену поетску стварност безусудне свевремености, коју је претпоставио један Борхес. Те речи сежу до саме сржи колективног памћења где се заправо поезија најпре и зачиње, у свом путовању од архајских, митолошких представа до ововремености где се примално очитује у сенци каквог билборда док у позадини фрагментирана свакодневица, уљуљкана у звук регеа хибернира.

Одсечци таквог поетског универзума наслућују живе слике, у кратким резовима и флеш-бековиима који у својој коначности експлицирају динамичнан дискурс упечатљивог словесног мозаика. Поетика ове књиге је поетика динамизма. Именовано је подређено глаголу, а лирски оглашена атмосфера архетипалног наслеђа повремено иронизира тренутно стање, што је видљиво нарочито у песми која је и даровала наслов књизи или пак у песми хелдерлиновске провинијенције Узалуд те будим.

Слепи путник је метафора за човека New Age-a, скрајнутог у потпалубље, у подземље, у катакомбичну стварност, дезоријентисаног и упућеног у Ништа и Нигде, али којега спашава једино то што још увек може да памти. Отуд и зазив Хомера на почетку путовања на првим страницама ове књиге, и немоћ пред зидом на самом његовом крају. Песник је фасциниран каменом као симболом трајања и суровошћу којом се плотно камени, мрвећи се најпре у прах, па стога није случајна ни симбологизација човека и крчага који се расипа у шаку крхотина, по умину (песма Крчаг). Светло и тама помешани у истом сасуду, казану, сервилно воде игру без победника и побеђеног, али у томе је и најизвеснији трагизам.

Па ипак, у промени је садржан оптимизам, у оној врсти промене, у којој је Тесла "са гранчицом из Архимедове руке по меком трбуху земље почео да мења свет". Реч је о томе да треба премостити садашње стање ствари и кренути у лековиту преобразбу. То је ваљда мисија песника у данашњем свету, али и мисија сваког човека понаособ. Мењати се да би могао остварити везу са вишим сферама духа, јер су мостови који нас повезују с таквим ентитетима урушени или их треба изнова саградити. Мостови ка Логосу у ово непоетско време, у сутону света, су речи које требамо даровати једни другима, речи у којима љубав све превазилази.


Радомир Д. Митрић