Hodajući na rukama, Miroslav Antić

Hodajući na rukama


I


Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast. Obilje nesigurnog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.

Možda prenaglo rastem. A možda prenaglo raste ovaj svet oko mene i gubi osećanje pravednosti i obraza. Nešto nije u redu.

Recimo: vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije. Prepoznam starost novog. Jalovitost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju velikodušnosti i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa.

Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.


II


Ili mi kažu: ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim: ne izgleda.I krivo mi što vidim.

Još deda mi je govorio: « Treba pustiti svakoga da radi kako radi. Ako je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš. Što više njih u zabludi, sve više si u pravu».

A ja tako ne mogu. Prislonim uho na tle i učim sebe slušanju. Mnogima je to vredelo.

Slušam šta govori zemlja. Valja joj verovati. Zemlja ne govori napamet.

Zasučem onda rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala. Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno.


III


Prosto mi neprijatno kad vidim na nekoj slici nešto nedoslikano, a ne smem to da priznam ni drugima ni sebi, da ne ispadnem priglup. Ili kad čujem u pesmi gutljaj nedopevanog, pa se od toga zagrcnem i gorko mi u grlu, jer moram da progutam.

Za mene nauka nije nešto već naučeno, nego mučenje učenja mimo gotovih znanja.

Kad se nagnem nad cveće, znam da to nije miris, već njegov zadihan pokušaj da razgovara sa mnom.

Kad se nagnem nad potok, znam da to nije pena, već njegov uspaničen pokušaj da me na nešto upozori.

Sve češće imam potrebu da menjam redosled zbivanja. Da desno premeštam levo.

Cedim boje iz belog. Vraćam mora u izvore. Pravim od vetra klikere kao od plastelina.

Uopšte, tako se ponašam kao da sam ja priroda. Ili da sam ja prirodi nekakva njena priroda.


IV


Krišom već usavršavam neka od tih umeća.

Mahnem, na primer, rukom i – preda mnom je more. Vidim da nije dobro. Onda izgužvam more, malo osušim, izmesim i ispečem na suncu.

Uveče dobijem planine. Ni to mi nije dobro. Ujutro oparam planine, pa od njih pletem oblake.

Držim u ruci oblutak kao beonjaču sunca. Držim pšenično zrno: zub-mlečnjak Mlečnog puta.

Menjam se od mene do mene i opet od mene do mene, i u svakoj toj promeni nekakav drugi ja prestaje iz začetka i začinje se iz prestanka, dok korača u gomili sa bezbroj svojih tajnovitih i neslućenih bića.

Onda se dižem u vazduh i lepršam nad prostorom. Presvlačim krljušt vetra.

U kakav kosmos da žurim, kad sam i ja taj kosmos?


Miroslav Antić