Књижевно сазвежђе Амина Малуфа, Радомир Д. Митрић

Књижевно сазвежђе Амина Малуфа


1.


(Амин Малуф, Леон Африканац, Лагуна, Београд, 2005.)


Када неко, као што је то случај са писцем ове књиге, има несрећу да под присилом мора напустити родну земљу, завичај, све што је некад волео, а притом бивајући осуђен на вечно лутање, онда је за очекивати да у делима која потписује, провејава дах таквог усуда, дах луталаштва. Кључни мотив дела овог аутора јесте странствовање, однос појединца и универзума и одређена поaнта која увек даје оптимистичку нијансу. Три су деценије прошле откако се овај мајстор писане речи отиснуо у свет, са своје родне груде, Либана, ка Француској, и свету подарио неколико заиста изузетних књига. Леон Африканац је једна од њих. Овај писац је прави посвећеник писању, приступа томе у маниру старих мајстора, занимљив податак је да књиге пише на једном малом острву у Ламаншу, у рибарској кућици. У сопственим делима Малуф најчешће носталгише и ламентира над некада великим државама Оријента, о људима и судбинама Истока, али треба пре свега напоменути да и када пише о тим егзотичнним крајевима то ради на начин како би то радио писац западне културе.

Предложак или подтекст књиге Леон Африканац јесте својеврсна легенда о човеку који је живео једним животом који би најпре наликовао луталаштву једног Чајлда Харолда, али ту историјску потку Малуф користи да би домаштао стварност, што је одлика готово свих његових књига. Увек полази од чињенице да је неки лик из његових романа некада заиста живео да би га затим сместио у неку приповест најчешће авантуристичког контекста, која се вероватно никад није догодила. Али у томе нам Амин Малуф открива све чари литературе која је понекад стварнија и од саме стварности и чињеница које замагљује историјски ниво тематизованог. Ова књига је писана као имагинарна аутобиографија, која полази од приче о Хасану ал Вазану, дипломати из Магреба, светском путнику из 16. века који сплетом чудних околности, постаје славни географ Ђовани Леоне де Медичи, звани још и Леон Африканац. Како наратолошки низ тече тако се радња овог романа, из првобитне Гранаде сели у Рим, све преко Феса, Томбуктуа, Каира и Цариграда. Малуф нам током читавог тока причања, у овој књизи и иним, открива све чари и све лепоте медитеранских пејсажа, превирања разних царстава, султаната, калифата, трзавице у друштвеним односима из којих увек израња велики алтруизам његових ликова.

Ретки су они писци који попут Малуфа мисле о цикличности и структури функционисања књижевно-уметничког текста, о заобличености књижевне материје. Такав лирично-исповедни тон ретка је појава код писаца западног "кова". Ликови су срдачни, топли, наликују пејсажима у којима се огледа њихово собитије, тескоба и јад, каткада тужних судбина које они прихватају беспоговорно, јер се ништа не дешава ни узалуд нити случајно. И када су на губитку, условно речено, ти "мали" људи нам откривају принципе вишега устројства и шта заправо значи живот. Малуф нас настоји уверити да свако ко је некад видео комад азурног неба над собом на неки начин је морао бити сретан, без обзира на својеврсну шопенхауеровску опаску да је ово најгори од свих светова који постоје.

Књига Леон Африканац савршено кореспондира једној другој књизи са којом је на неки начин у дослуху, реч је о књизи У сенци нара, Тарика Алија, која поетизује сличан ниво проблема, а и говори се, пак, о истом комаду света где нарација почиње. Упечатљиве слике одрастања у Гранади, главног лика, заиста нам нуде једну спонтану атмосферу, присну и скривену, док ће се како књига одмиче та атмосфера у којој пребива главни лик мењати, и успут нам откривати духовно зрење једне заиста инвентивне и мистичне особе каква заиста јесте била личност Леона Африканца који изриче чувену мисао на почетку приповести "како његова мудрост живи у Риму, страст у Каиру, тескоба у Фесу, а у Гранади његова невиност". Тако нам Малуф открива главне тачке догађања везаних за дело о којем је реч. Ово је на неки начин модернизован Заратустра, а то се може поткрепили још једним цитатом којег изговара Леон Африканац на самом почетку књиге, када говори о томе како он "припада само Богу и земљи, и да ће се њима и вратити једног дана". Лирска историја ове личности одаје како једна племенита тежња каквог писца може послужити као узор животном делању, сам Јејтс рекао је: "Ипак не сумњај да Леон Африканац, / Леон путник бејах и сам". На крају уместо закључка неминовна је једна стара кинеска пословица која каже да " живети значи путовати".


2.


У првом делу ове приче о делима Амина Малуфа било је речи о неким основним постулатима на којима почива поетика овога писца и које проблеме тематизује. О чину путовања биће говора и у овом фрагменту, најпре стога што дело о којем ће бити речи има везе са делом Леон Африканац, које смо поближе осветлили у уводном делу овога фељтона. Следећа књига коју настојимо приближити читаоцима је насловљена као Балдасарово путешествије, авантуристичко дело о Балдасару Ембријаку, Ђеновљанину са Оријента, трговцу реткостима, чију животну причу Амин Малуф користи како би нам испричао причу о једној од најмистичнијих књига Арапског света, Стотом имену, некој врсти књиге која попут Јовановог Откровења или пак Попол Вуха, нуди есхатолошку димензију као одговор запитаности једног homo religiosus-a.

Амин Малуф, најсличније Борхесу, полако испреда нит својих прича, увек их контекстуализујући у одређени историјски период, са богатим пресеком битних артефаката за сам ниво приповеданог. Тако добијамо нешто што се зове Псеудодокумент, који нарочито користе писци Постмодерне и који на читаоца делује истинитије од саме истине, коју Малуф увек чува за сами крај. Ипак атмосфера коју стварају дела овог писца ближа је атмосфери у којој ужива један Харун ал Рашид него пак какав лик бартовске пројекције. Књиге су најбољи прозор којим гледамо свет, у њима се крију највеће истине о свету и животу, оне су моћан медиј који се ослања на најличносније у нама, пројектујући путем наше маште судове које превазилазе стварносно и прелазе у надсвет о коме пише један Тежар де Шарден.

У књизи Балдасарово путешествије, лик на којем почива осовина приче проналази сушт свога живота у једној верској књизи, која му даје одговоре на суштинска питања које тражи ходећи по ветрометинама Истока. За такве књиге се у ранијим вековима мислило да могу спасити свет који почива, у готово вавилонском шуму, у расулу у којем појединац и универзум не кореспондирају како би требало и како је сам Творац назначио. Тако неке одређене књиге постају нечије судбине, као што је случај са Стотим именом и Балдасаром Ембријаком.

Балдасар Ембријако, потицао је из породице ђеновских трговаца који се настањиваху на Леванту, ширећи трговачке путеве имену града из којег су долазили. То име увек је пратило генерацијама потомке тих породица, такав случај беше и са Балдасаром, који се увек осећао Ђеновљанином, ма где живео и ма где се налазио. Налик писцу ове књиге Балдасар мора напустити место у којем пребива у Малој Азији, где губи сав свој иметак, топлину родитељског дома и љубав. У његовом случају љубав вољене жене је остала недохватна, водила је преко гусарске хорде, као неразмрсиви морнарски чвор. У Малуфовим делима љубав је најчешће таква, остаје као једна трајна чежња, неухватљива. Вољене особе, готово увек, дистанцира нека невидљива сила, те тако ликови постају луталице које ламентирајући над сопственим судбинама покушавају пронаћи оно што им недостаје, у љиховим путовањима и лутањима. Главни лик овог дела, отиснувши се на пут, 1666. године управо је у таквој ситуацији. Симболика броја и године је јасна. Некад се веровало да је то Година Звери. Трагајући за смислом сопственог живота, он прелази један дугачак пут од Библоса до Лондона и Ђенове, у једном медитеранском озрачју. У озрачју у којем проналази и књигу, чије крајње странице Балдасар ипак никада не отвара. Писан као нека врста дневника, овај роман је можда понајбоља Малуфова књига.

У форми неке врсте лирско-исповедног дневника написане су и остале Малуфове књиге као што су Самарканд или пак Левантски Ђердан. Медитеран и Левант као непресушни извор прича и причања су вечита тема и инспирација овог писца. Левантским Ђерданом звала се ниска градова који су чинили трговачке центре Истока. Јунак романа Левантски Ђердан је Осијан, један од људи преокренуте судбине као Леон Африканац, или Балдасар Ембријако, као и Омар Хајам из романа Самарканд. Радња се дешава на местима која више не постоје као таква, који некада беху светионици Историје на Путу свиле, који сада нестални почивају испод песка, заједно са причама људи који некада обитаваху на таквим местима. Малуф нас виргилијевски води кроз такве просторе и древна времена. У причи о Осијану, он нам прича о агонији Отоманске империје, а радња сеже све до Другог светског рата. Малуф нам прича приче које и сада разједају Исток, подељен у својој сржи. Осијан у Левантском Ђердану објављује како не постоји случајност, како се ниједан разговор не води случајно нити узалуд, на један платоновски начин, приповеда о сопственом детињству, о племенитом пореклу, будући да му је предак био један султан, затим о бунтовном оцу, о заблуделом брату, о трагедијама своје сопствене породице, о љубави која ишчезава, о боравку у Француској за време окупације, а затим и својеврсни орфејевски силазак у Пакао. То су неки од битних разлога зашто треба читати дела овога писца, јер у ова испразна времена добрих књига и писаца је све мање. Амин Малуф је један од њих.


3.


Врло су ретке књиге којима се у ово летаргично време прилази као неким својеврсним реликвијама, како се прилази неким давно заборављеним успоменама које нас понекад толико порадосте, најчешће говорећи нам више о нама самима него било шта друго. Такве књиге, које нам откривају највеће тајне о свету и животу, проналазе неке скривене стазе до најдубљих закутака наших срца, творећи притом чудесне светове измаштаног у нашим мислима. А највеће онтолошке и гносеолошке чињенице нам говоре да човек заправо највише пребива у мислима. Књиге Амина Малуфа нам управо прилазе на такав начин, без лажног кокетирања, лишене јефтине модерности и испразности. Свака од тих књига стоји као монумент, заузимајући своје место у литератури на један тако особен начин да је овај књижевни посвећеник из Ламанша већ постао светски класик. У прва два фрагмента овог фељтона, у којем смо настојали нацртати обрисе поетике овог писца те овлаш прећи кроз његова дела, јер на овај начин и није могуће нешто више, задатак је био да се та дела приближе читаоцима и иницирају их да поменута дела прочитају и тиме заправо доврше мисију књига, пуштајући да се тематизовано обликотвори у њиховом уму. Остала су још два дела о којима ће данас бити речи, реч је о делима Самарканд, и Крсташки ратови у очима Арапа.

Самарканд је књига која у својој основи има два нивоа и два тока причања, први, готово хроничарски али са дубоком нотом лиризма, прати и поближе осветљава личност Омара Хајама, чувеног персијског песника и једног од највећих вишва-кавија кога је свет икада познавао и други, који прати пут Бенжамина Лезажа, пустолова који проналази изгубљени Хајамов рукопис, свету познатији као Рубаије неколико векова доцније. Тако нам Малуф, заправо увек, када приповеда о одређеним људима настоји и испричати причу о некој књизи. Самарканд је романсирана историја о приликама у персијском царству у време када је живео Омар Хајам, а то је дакле XI век, о времену пре времена у којем су монголски ратници опустошили те велике ризнице светске баштине, али радња сеже и у XIX и XX век, осликавајући Оријент и неке универзалне истине које су ту заувек присутне и непроменљиве без обзира на патину промаклих векова. То је и приповест о реду Асасина, секти, давној претечи фундаменталног ислама, који је свет у глобалним размерама упознао у појединим догађајима текућег века. То је књига о љубави, књига о интригама, хроника града који својевремено беше пупак света, чвориште важних путева, град којег један Едгар Алан По назива градом "који је краљ Земље", а уствари незаобилазно место ако трагамо за необичним судбинама. О судбинама појединих персијских владара и њихових мудрих жена, растрзаних у стихијама ратова или мирној доколици, напосе судбини једног таквог песника какав беше Омар Хајам.

Са изузетним приповедачким умећем Малуф нам приповеда о Хајамовој судбини, о томе како живот као остварење вечне среће увек измакне из руку, како прође поред нас у отелотворењу неке жене коју је немогуће задржати, а која је можда више ви него што ви то сами јесте. Малуф нам на један изванредан начин прича причу како рукопис Рубаија завршава на потонулом Титанику, или пак како се објављује свету. Али то су, мислим, већ довољни аргументи да се странице Самаркандаразлистају у вашим рукама, у вашем уму.

Са одређеном намером, прва Малуфова књига Крсташки ратови у очима Арапа, остала је за сами крај. Ова књига руши сваку погрешно пројицирану слику о арапском свету као о заосталом и немудром делу планете. Настала на предлошцима бројних арапских хроника које бележе догађаје из овог двестагодишњег периода, ова књига открива домишљатост арапских војсковођа који ратоваше са крсташима. Најављени раним освајањима Турака Селџукида, крсташи на одређени начин арапску равнодушност претварају у Свети рат. Малуф на један спонтан начин прича причу о султанима Нурудину, Саладину и иним арапским војсковођама, причу о најездама Франђа, како су Арапи звали Крсташе, о пределима који сведоче о судару двеју војски. Избијају пред очи пејсажи Рамзесових статуа, споменика клинастог писма, затим плоче Септимија Севера, међу којима се сусрећу Запад и Исток. Ова књига одсликава приче које су се причале са друге стране, које имају свој одсеве и у догађајима везаним за садашњу геополитичку ситуацију. Везано за овај период упутно би било прочитати и Књигу о Саладину Тарика Алија, која као и ова књига осветљава један од најбурнијих периода Историје, у којем и данас леже корени поделе ова "два света".


Радомир Д. Митрић