Memento, Мирко Вуковић

Memento

(Дневник Носталгије VIII)



ПРИЗИВАЊЕ

Бориславу Радовићу


Једаред тај неред
у ред ће стати.
И омекшаће зрње
на влажни дах времена
и долазак кише.
У миру, у дугом шпалиру,
у једном низу
на фризу каменом стајаће све –

опсадници и опсађеници!

Збило се оно што мораде,
граде...
Кад јара паклине мине,
једаред,
тај неред у ред ће стати.
На љубав се дуго чекати неће:
Јави кад срце
расколе на двије поле
зазваћеш Бога,
у мраку најмрклијем,
нијем.



УГРОБЉЕЊЕ

Војиславу Илићу


Срце кад клоне
у там свој тоне извечери.
Заземљени; живи угробљени.
Свирепе чекаху звери
И људи чекаху сунце,
а тамно долази подне.
У дому плача пребивајући,
мрући у кући бола,
допола већ на оној страни...
И крвник
у тој тишини
може да поневини.

Заземљени – живи угробљени.
Ноћна нам рапсодија прија –
Соколов кликтај за крај.

О, блажен
ко се раскаја прије краја.


ОНАКО КАКО СОВЕ ЛОВЕ

Св. Данилу Бањскоме


А љубав да не престане;
нити у смрти.
Вјетра се змије
таласају у гају.
Безброј нас гласова дозива.
У неразмрс
кад јав се љета испреплета,
смрт ће нас зовући вући
под брижно пазухо своје.
(Пјесма је љена
пјесма сирена на жалу!)
Умримо да свагда живи будемо.

По слуху, онако како сове лове,
ријечи ловићемо нијемо.

О, нека тврђава спава...
Свијет добоњи доњи.


СНАГА ПОКОРНОСТИ

Даринки Јеврић

Чиниш вјетрове да су ти анђели.
(Псалам 103.)


Сад вјетри ти дароносе носе;
с висоте Истока ноте.
Дотичу те лако анђеоска крила;
над тобом свила вјечности шушти умјесто свода.
О, ко да све је богокрето и свето!
Голетне, бескосе косе,
дах што се сјурује лудо
до у до,
гдје трава метанише док удише
зов свише валоносни
и недостиж.

Снага покорности...

Кости,
у самости кости су кавали наде,
граде, слутиш,
огрнут шапатом као орнатом -
златом ћутања свог.


РАСТОК

Радомиру Д. Митрићу


Како се расточила сила?

О, шта нас,
и кад нас низврже брже?
Ко изнебуха
у мирне воде слуха,
тај упит,
та нит треперава,
стријела
ка срце свијета одапета:

Како се расточила сила?

Стравична је цена памћења.
У бој ослабљен ући ћеш
(све је већ срачунато на то):

Обеснажујеш
мач свој док кујеш
убојити.


Мирко Вуковић


Запис о књизи:

ТАЈНА МЕДИТЕРАНСКЕ СВЕТЛОСТИ

(Мирко Вуковић, Memento, Арт принт, Бања Лука, 2006.)


Прошло је нешто више од пет година откако сам се први пут сусрео са поезијом Мирка Вуковића, реч је о песмама које ће касније постати део његове песничке књиге "Јектенија"; те су песме за мене биле нешто попут откровења, у њима сам први пут открио раскош песничког талента и богатство метафора којима се Вуковић служи у свом песничком раду. Треба бити посебно вешт да би се могло приступити тумачењу поетског дела Мирка Вуковића, на првом месту треба споменути да је то аутор особеног аутентичног песничког сказа, да је реч о песнику широке културе чији стваралачки импулс сеже од ововремених поетика до библијског наслеђа и светоотачке литературе одакле најчешће црпи плодотворне тематске обрасце који бивају инпрегнирани у песнички текст његових књига. То је песник који је дубоко свестан традицијске вредности књижевних дела сопственог национа, песник који ниво националног подиже на ниво универзалног, и песник који се креће у озрачју поетских назначења које је у зачелу српска књижевност добила још у време Светог Саве.

Не мало пута били смо сведоци истинитости мисли која каже да је добар онај песник "чије је дело подстицајно", често се овај суд чуо када је било речи о Хомеру, или пак, краљу Давиду, а и када је реч о Светом Сави мора се мислити на такав начин, јер књига коју треба да приближимо читаоцу почиње и завршава се поменом Светог Саве, тог родоначелника културног кодекса у Срба. Када смо на неки начин означили поетску мапу којом се понајприје руководи Мирко Вуковић неће нам бити тешко да закључимо да је реч о песнику који се креће духовном вертикалом, где се вера и нација, род и језик међусобно оплемењују. Kњига "Memento" је девета Вуковићева књига и најзрелија његова књига досада, сам начин на који је књига уобличена у ткиво текста заиста је изузетан, то је књига завета, књига-залог, књига-поменик и памјатник, молитвеник и цветник који сабира мисли аутора који, по аутору, чине централну линију српског песништва, од већ поменутог Светог Саве, Данила Бањског или Стефана Лазаревића, преко Гаврила Стефановића Венцловића, Војислава Илића, Змаја и Јакшића, Дучића, Ракића и Шантића до Попе, Раичковића, Ивана В. Лалића, Матије Бећковића,Нога и иних савременика, чији су стихови постали део ове књиге.

Инкорпорирани у текст, такви стихови добијају неки нов смисао, у чему се види дивна артефицијелност Мирка Вуковића да кроз сопствену поетску визуру сагледа оно суштинско у сентенцама које уграђује у сопствене песме и које издваја као оно највредносније што сваки писац или песник поседује. У том својеврсном поетском мозаику око таквих сентенци Вуковић исписује својеврсно "плетеније словес" и те сентенце су одмах контекстуализоване, рефлектоване на нов начин. Цитатност у овом случају представља детаљ који додатно везује аутора за песника или писца којем се обраћа кроз ову "књигу захвала" како је именује рецензент ове књиге Ранко Рисојевић. То је унутрашњи дијалог који сваки песник води у себи, само што је он у овом случају добио своје уобличење у овој несеријској књизи, у којем је архитекст произвео изванредне рефлексије. Сам песнички поступак јесте антологијски, то је песников лични дневник одбране, кула у којој утврђује сопствени идентитет, зденац из којег извире и еманира есенцијално и исконско за чим овај песник трага кроз носталгију и сећање, на чијем је трагу и ова књига.

Структурно и тематски књига је подељена у девет делова, битно је истаћи да је свака песма обраћање поједином писцу или песнику, али то није учињено по хронолошком реду, што доприноси свевремености страница ове књиге, јер аутор не мари за временску константу која важи када је реч о земној реалности већ упућује на време које има свој бескрајни правац пружања, време које Творац дарује вечности. Ова књига је на неки начин и песниково обраћање Богу, и кад се обраћа вољеној жени, садругу или нечему другом, Вуковић потврђује реч творачку чији се ехо најбоље гласа у књигама, којe су како је говорио Максим Горки "најбољи прозор којим се гледа свет" и материјално сведочанство божије објаве и објаве његових закона. Свако од ових девет поглавља отвара поједини напис који доноси посебну поруку роду о језику и његовој важности за очување цивилизацијског бивствовања о којем највише брину песници, будног духа. Тиодор Росић је једном лепо написао да Вуковићеве песме поседују "нешто од патине старих рукописа али и да поседују једну нову врсту осећајности", оне дакле откривају и традиционални и модерни песнички поступак. Језик тих песама препун је речи које су Срби заборавили у свом језичком осећању, у томе је Вуковић препознао и сопствени песнички задатак као баштиник и градинар
тих речи које призивају некад богату прошлост српског рода и племена.

Боја тих речи је боја светлости, медитеранске, која најбоље осветљава наше душе, изнутра. Те су речи можда некад нарисане, написане и илуминисане братски у неком манастиру или неком песничком сарду, а њих на неки начин и призива ова књига или их пак домаштава. Руски формалисти су говорили да је највеће богатство поезије у томе што онеобичава реалност, али и у томе што наслућује свете просторе надматеријалног света. Ова је књига у потпуности у таквој мисији и служби. Налик је каквом старом Србљаку, а опет невероватно иновативна, потврђује се у јако домишљеном обликовном карактеру, тематско-мотивском јединству. "Memento" твори неку врсту живог песничког документа, сличног Енценсбергереровом "Маузолеју" од којега је богатији по разложности, ширини и мотиву. То је борхесовско читање литературе
којој Вуковић даје нов печат кроз особену литерарну црту.


Радомир Д. Митрић