Metapoesis, Bela Hamvaš

Metapoesis


Poesis znači majstorsku delatnost; tom su rečju Grci označavali rad umetnika. Poesis je ona aktivnost koja se ne odnosi neposredno na biološki život nego prevazilazi celishodno držanje u prihvaćenoj borbi za egzistenciju. U onome što je poetično ima nekog viška, a upravo to je ono što je važno. U onome što umetnost čini ima ne samo idealiteta nego upravo kao da je ovaj idealitet smisao delatnosti. otuda majstorska delatnost stvaranja umetnika nije ono što je čovek već ono što je iznad čoveka i nije ono što je čovek već ono što je više od života, i ne ono što je priroda već ono što je više od prirode. Ono što je umetničko nije samo majstorso ostvarenje onoga u čemu se ispoljava višak bića., kako to kaže Niče, ne Schöpfung, već Überschöpfung (ne stvaranje, već stvaranje iznad sebe sama), odnosno ne poesis već metapoesis.

Izgleda verovatno da ovo metapoetičko držanje predstavlja karakternu crtu distinkcije celokupnog čovekovog bića. Treba odmah dodati da je misao o potpunom interesu i korisnosti svake aktivnosti unutar ljudskog bića fantazam, sasvim pouzdano fantazam onih koji nikada nisu videli šta čovek radi kada kopa ili bere pasulj, ili krpi rublje, ili peče slaninicu i nisu videli da svaki pokret svakog čoveka karakteriše potpuno otvoreni cilj, da to bude dobro, što opet odgovara nameri ugrađenoj u biće čoveka da postiže meru koja daleko nadmašuje takozvanu praktičnu svrsishodnost. U čovekovom biću ne postoji praktična aktivnost koja je potpuno usmerena na korisnost. Onaj određeni idealitet, koji je u delatnosti umetnika apsoulutan nalazi se i u tome kako neko meša zapršku. Čovek radi nešto da da bi bilo čega još nema: da se ostvari nešto što je nepostojeće i nalazi se samo u čovekovom idealitetu, nešto što je u odnosu na prirodu višak, jer nije iz fizičkog sveta, nego iza njega i nije biološki život (sastanovišta biološke delatnosti život nije ni shvatljiv), već prožima biološki život i uzdiže život iznad njega samog. A ovaj ljudski čin, pak, nije individualan i izolovan i prepušten sam sebi, on je karakterna oznaka svevremenog ljudskog poretka života. Nikada nije puko ograničavanje života, već uvek i u svakom slučaju i bez izuzetka kod svakoga više. Ljudsku delatnost u borbi za egzistenciju ne karakteriše korisna svrsishodnost, već smisao. a smisao, pak, u tome je što u ljudskoj delatnosti sledi neki sveukupni ljudski red, koji ovde ne postoji, nego čeka da bude ostvaren.

Umetnost je onaj oblik ljudskog metapoetičkog držanja koji potpuno ignoriše korisnu svrsishodnost u borbi za egzistenciju i svojom delatnošću ništa drugo i ne želi do da ostvarired smisla, da izgradi takvo uređenje egzistencije koje odgovara njegovom ukusu i potrebama i vrednostima i zahtevima. Metapoesis nije pod znakom ideja, već pod znakom vita nuova. Umetnost ne sledi ideje, već ostvaruje čovekov apsolutni i konačni potpuni život. Vita nuova nije realitet; vita nuova je istinskija od realiteta. Onaj koji bira samog sebe, bira samo život i prirodu i svet, on može živeti samo u stvarnosti, ali je to tek slepi produktivitet, taj čovek sam ovežba svoj talenat. Onaj koji bira samog sebe, bira samo ogledalo i ostaje daleko od istine. Lontana come in uno specchio, daleko kao u ogledalu. Umetnost polazi od toga da čovekovo biće nema objekt koji bi imao odgovarajaću potpunu vrednost. Umetnost je ona delatnost koja stvara svet potpune vrednosti koji odgovara ljudskom biću. To je metapoesis. Metapoetički svet nije realan, nego hiperrealan. Sadržaj metapoesisa je postojeća koncepcija koja je svakom data zajedno sa egzistencijom i nalazi se u ljudskoj egzistenciji, koncepcija o konačnom obliku i uređenju čovekovog bića. Ljudski hiperrealitet je sistem sa osobenim zakonitostima koji je u svakoj umetnosti isti: hijerarhija i poredak bitnih vrednosti, stila, ritma, proporcija, mera.

A osobenost je, pak, sledeća: po sebi se razume da se ljudsko biće oseća dobro jedino u prirodi uzdignutoj do umentosti, ali samo onda ako je priroda u potpunosti izdvojena iz prirode i metapoetički preobražena za čoveka. Nije nam dobro u prirodi, nego u umetnosti. Ali je čudno, kao da je i sama priroda potpuno spremna za život samo u tom slučaju i onda oseća sebe ako je čovek umetničkim bićem uzdigne do sebe. Ovo nema nikakve veze s onim što se uopšteno naziva kulturom. Ono što kultura čini, to je većim svojim delom samo korisno i svrsishodno, a u kulturi priroda (kao i čovek) uglavnom pati. Metapoetički preobražena priroda je oslobođena i srećna, što je više umetnička time je srećnija. Kako može biti srećna jedna kineska vaza, ili peruanski ćilim, mramor na kapitelu Partenona u Atini! Smeštanje u svoj konačni dom živa je želja i u zrncetu peska. Cela zemlja žudi za vita nuovom, jer nema oblutka koji ne bi želeo život potpune vrednosti. Metapoesis je kada čovek ne izražava sebe, nego stvara ono što je iznad njega više: umetnost, kada čovek sebe uzdiže iznad sebe. Samo tako se ostvaruje njegovo biće. I priroda očekuje ood čovekove umetnosti da je uzdigne do sebe u vita nuova.


Bela Hamvaš

Izvornik, Delo br. 6, jun 1985.
Prethodni Post Idući Post