„Znate li“, govorio
je Napoleon Fontanu,[1] „čemu se najviše divim na
svetu? Nemoći sile da sazda nešto. Postoje samo dve sile na svetu: sablja i duh.
Na kraju uvek duh pobeđuje sablju.“[2]
Osvajači su, kao što
se vidi, ponekad melanholični. Treba ipak platiti neku cenu za toliku pustu
slavu. Ali, ono što je pre sto godina važilo za sablju, danas više ne važi u
istoj meri za tenk. Osvajači su imali uspeha i sumorna tišina predela bez duha
prostirala se godinama nad iskidanom Evropom. U doba strašnih ratova u
Flandriji, holandski slikari su možda mogli da slikaju petlove iz svojih
živinarnika. Isto tako je zaboravljen i Stogodišnji rat, ali molitve šleskih
mistika još uvek žive u nekim srcima. Ali, stvari su se danas promenile, slikar
i kaluđer su mobilisani: mi i ovaj svet smo jedno. Duh je izgubio onu
kraljevsku sigurnost koju je osvajač znao da mu prizna, i sada se iscrpljuje
proklinjući silu, jer ne ume da je savlada.
Dobre duše kažu da je
to zlo. Mi ne znamo da li je to zlo, ali znamo da je tako. Zaključak je da se
treba prilagoditi. Dovoljno je da znamo šta hoćemo. A ono što hoćemo jeste da
više nikada ne povijemo glave pred sabljom, da više nikada ne damo za pravo
sili koja nije u službi duha.
To je zadatak, istina
je, kojem nema kraja. Ali, na nama je da nastavimo. Ne verujem dovoljno u
razum, da bih računao na progres ili na bilo koju filozofiju istorije. Ipak,
verujem da ljudi nikada nisu prestali da napreduju u razumevanju svoje sudbine.
Nismo prevazišli svoje stanje, a ipak ga bolje poznajemo. Znamo da smo u
protivrečju, ali i da moramo da odbacimo protivrečnost i učinimo sve što je
potrebno da bismo je smanjili. Naš ljudski zadatak jeste da pronađemo onih
nekoliko formula koje će umiriti beskrajnu zebnju slobodnih duša. Treba da
okrpimo ono što je pocepano, da učinimo pravdu pojmljivom u jednom svetu tako
očevidno nepravednom, da vratimo veru u postojanje sreće narodima zatrovanim
nesrećom veka. Prirodno, to je natčovečanski zadatak. Ali, natčovečanskim se
nazivaju zadaci za koje je ljudima potrebno mnogo vremena da ih ispune, to je
sve.
Znajmo, dakle, šta
hoćemo, ostanimo čvrsto pri duhu, čak i ako sila, da bi nas osvojila, preuzme
lik neke ideje ili udobnosti. Pre svega ne treba očajavati. Ne obraćajmo
previše pažnje na one koji predskazuju kraj sveta. Civilizacije ne umiru tako
lako, a čak i ako se ovaj svet sruši, to će biti posle tolikih drugih. Istina
je da živimo u tragičnom dobu. Ali, mnogi brkaju tragičnost i očajavanje. „U
nesreći“, govorio je Lorens (D. H. Lawrence), „tragedija bi morala da bude kao
dobar udarac nogom.“[3] Evo jedne zdrave smisli,
odmah primenljive. Danas ima mnogo stvari koje zaslužuju takav udarac.
Dok sam živeo u
Alžiru, strpljivo sam provodio zimu, jer sam znao da će se preko noći, jedne
jedine februarske noći, hladne i čiste, bademi u Dolini Konzula[4] prekriti belim cvetovima. I
bivao sam zadivljen kako taj nežni sneg zatim odoleva svim kišama i vetru s
mora. Uporno se držao, svake godine, upravo koliko je bilo potrebno da zametne
plod.
To nije simbol. Svoju
sreću nećemo osvojiti simbolima. Za tako nešto potrebno je više ozbiljnosti. Hoću
samo da kažem da se ponekad, kada teret života, u ovoj Evropi još prepunoj
svoje nesreće, postane suviše težak, okrenem tim blistavim predelima, gde još
ima toliko netaknute snage. Poznajem ih toliko dobro da bih morao znati da su
oni obećana zemlja, u kojoj se kontemplacija i hrabrost mogu dovesti u
ravnotežu. Razmišljanje nad njihovim primerom podučava me da ako želimo da
spasemo duh, moramo preći preko njegovih plačljivih osobina i uzdizati njegovu
snagu i preimućstva. Ovaj svet je zatrovan nesrećom i izgleda da uživa u njoj.
Sav se predao onom zlu koje je Niče nazivao duhom tromosti. Ne pomažimo mu u
tome. Uzaludno je plakati nad duhom, dovoljno je raditi za njega.
Ali, gde se nalaze
osvajačke vrline duha? Taj isti Niče ih je nabrojao kao smrtne neprijatelje
tromosti duha. To su, po njemu, snaga karaktera, ukus, „svet“, klasična sreća,
čvrst ponos, hladna umerenost mudraca. Te vrline su nam potrebnije no ikad i
svako može da izabere onu koja mu odgovara. Pred ogromnošću te borbe, nikako ne
treba zaboraviti snagu karaktera. Ne govorim o onoj snazi koju na izbornim
govornicama prate mrštenje čela i pretnje. Mislim na onu koja svim vetrovima s
mora odoleva snagom čistote i životnog soka. Ona će, u zimi sveta, othraniti
svoj plod.
(1940)
Prevela Ivanka Marković
Dostupno i na Anarhistička biblioteka
[1] Louis-Marcelin de Fontanes (markiz de Fontan, 1757–1821), francuski
pesnik i političar. (Sve naredne napomene: AG.)
[2] Poslednja rečenica je uklesana i
na Napoleonovom grobu, na ostrvu Sveta Jelena. Te reči je izgovorio pred
Fontanom, u vreme kada je ovaj bio „veliki majstor“ Univerziteta u Parizu
(1808–1815).
[3] Iz pisma A. W. McLeodu, od 6.
1912: „Mrzim Benetovu (Bennett) rezignaciju. U nesreći, tragedija bi
morala da bude kao dobar udarac nogom.“ Letters
of D. H. Lawrence, ed. Aldous Huxley, 1932. Kami prvi put beleži ovaj citat
u svom dnevniku u novembru 1939.
[4] La Vallée
des Consuls (ili Avenue du Général Laquière), put koji vijuga alžirskim
predgrađem Buzarea (Bouzaréah), u kojem se nalazio posed generala Emanuela Lakijera, zvani
„Konzulat“.
