Svi stalno nešto prevodimo, Dragoslav Andrić

Svi stalno nešto prevodimo Na neki način svi smo prevodioci Kada kažemo jao (tu valjda prvu reč iz koje se pre milion-dva i nekoliko godina rodio čovek) to nije originalan tekst našega bola nego samo naš prevod jer inače bi ta reč bila ista na svim mogućim jezicima Prevodimo i ljude koje srećemo ili kojih se sećamo najčešće ne u obliku neke tzv. misli već nekako difuzno te zato i sveobuhvatnije Prevodimo i sebe sebi šunjajući se bliže središtu svoje svesti A pri tom neprestano prevodimo i sam svoj život nastojeći da građu uobličimo u nešto što bi bilo čitljivije pre svega za nas same (ne držeći se striktno redosleda poglavlja kako nam stižu od Velikoga Urednika) poredeći bezbrojne ranije verzije tih prevoda revidirajući ih stalno ponekad i u vrlo širokim potezima (A prevodimo ponekad nešto i samim svojim životom ili bar njegovim delom ali to je već duža priča) Uzgred budi rečeno dok prevodimo svoj život (ili to slavno Ono Nešto u kome nam se životi pretapaju) i ne slutimo katkad da se suočavamo prosto sa nekom slovnom greškom načinjenom tamo negde u Štampariji samog Vremena (Uopšte i sam je život obično netačan prevod nekakvoga impulsa u nekakvom vremenu) A što je naročito važno istaći sve prevodimo uvek na neki drugi jezik jer svi mi iz dana u dan bezmalo od trenutka do trenutka nekakvim drugim jezikom govorimo (jer sve što nam se desi i što uopšte biva menja i sam naš jezik te nam se i reči uvek javljaju sa nekim novim svojim iskustvom najčešće stečenim drugde) I kada sanjamo prevodimo sve ono što se samo u snu i može zamisliti Pa čak i kad spavamo a ništa ne sanjamo prevodimo i tada ono i u snu Nezamislivo I ne samo da smo svi mi prevodioci nego je i sve prevod (kao u našem prvom primeru onom u vezi sa iznenadnim bolom) naprosto zato što ništa nije identično ni sa čim drugim osim sa samim sobom kada god nastojimo to da definišemo (a i svaki je prevod pokušaj definisanja) opirući se jeziku kao preuskoj i prestrogoj disciplini nametnutoj našem duhu A pri tom reči samo ukazuju na nešto što je na granici onog što znamo i onog što ne znamo Te tako kao da živimo u dvostrukome svetu svetu onog što jeste (ili se čini da je) i svetu onog što se tako i tako zove A ako uvek postoji neki jezik između dva jezika koliko li tek neznanih jezika ima između jezika i svih mogućih Nejezika a i koliko nemuštih reči između reči i Nereči