Posvećeno uspomeni na Huga fon Hofmanstala[1]
Pronaći reči za
ono što ti je pred očima – to je ponekad tako teško. Ali, kada jednom dođu, one
lupkaju po stvarnosti svojim malim čekićima, sve dok iz nje ne iskuju sliku, kao
iz bakrene ploče. „S večeri, žene se okupljaju oko česme kod gradske kapije, da
bi nasule vodu u velike krčage“ – samo jednom kada sam našao te reči, zaista
se, iz onoga čime sam u stvarnosti bio suviše zaslepljen, pojavila slika, sa
svojim grubim izbočinama i dubokim senkama. Šta sam znao od ranije, o zapaljenom
vrbovom pruću, čiji se plamen svakog popodneva dizao ispred gradskih bedema? Ili
kako je nekada trinaest kula moralo biti stešnjeno, da bi onda mirno zauzele
svaka svoje mesto, a da između njih opet ostane dovoljno prostora.
Ako dolazite iz
daleka, grad iskrsava odjednom, bešumno, kao da ste kroz neka vrata zakoračili
pravo u pejzaž. Čini vam se da mu nikada nećete prići bliže. Ali, ako uspete,
padate mu u naručje i onda više ne možete dopreti do sebe, od pesme zrikavaca i
dečje graje.
Tokom vekova,
njegove zidine postale su još zbijenije; jedva da ima neka kuća koja ne nosi
tragove velikih, zaobljenih lukova iznad njegove uske kapije. Otvori, na kojima
se sada lagano njišu prljavi laneni zastori, kao zaštita od insekata, nekada su
bili bronzana vrata. Tragovi starih kamenih ukrasa kao da su ostali
zaboravljeni u ciglanim zidovima, što im daje pomalo heraldički izgled. Ako
uđete kroz kapiju San Đovani (Porta San Giovanni), imate utisak da ste u dvorištu,
a ne na ulici. Čak su i trgovi u stvari dvorišta i osećate se zaštićenim na
svakom od njih. Ono što se često sreće u gradovim na jugu, nigde nije tako
opipljivo kao ovde: naime, da biste pribavili ono što vam je potrebno za život,
morate se napregnuti da to zamislite, zato što od linije lukova i zidina, senki,
jata golubova i vrana, zaboravljate na svoje potrebe. Teško je umaći toj
prenaglašenoj sadašnjosti, misliti izjutra na veče, i po noći na dan.
Svuda gde se
može stajati, može se i sedeti. Ne samo deca već i žene zauzimaju svoja mesta
na pragovima, telom bliže podu i tlu, svojim običajima i, možda, svojim
bogovima. Stolica ispred kućnog praga već je znamen gradske inovacije. Tu
nečuvenu priliku za sedenje koriste samo muškarci po kafanama.
Nikada ranije
nisam ovako gledao izlazak sunca i meseca u prozorskom oknu. Kada noću ili
popodne ležim u krevetu, tu je samo nebo. Počeo sam da se redovno budim malo
posle svitanja. Onda čekam da se sunce popne iznad planina. U početku, na svega
nekoliko trenutaka, nije veće od kamena, malog, sjajnog kamena na planinskom
grebenu. Ono što je Gete rekao za mesec, „Tvoj rub sija kao zvezda“,[2]
nikada nije bilo rečeno za sunce. Ali, to nije zvezda već kamen. Drevni ljudi
su sigurno znali kako da čuvaju taj kamen kao amajliju, i tako okrenu sate na
svoju sreću.
Gledam grad sa
zidina. Ova zemlja se ne razmeće svojim zdanjima i naseljima. Ima ih mnogo, ali
sva su zaklonjena i senovita. Dvorišta, koja je izgradila samo nužda, elegantnija
su od svake vlastelinske kuće podignute u dubini imanja, ne samo u obrisima,
već i u svakoj nijansi cigala i prozorskog stakla. Ali, zidine, na koje se oslanjam,
čuvaju tajnu maslinovog stabla, čija se krošnja otvara ka nebu, kao tvrdi, krti
venac, s hiljadu naprslina.
1929.
Walter Benjamin, „San Gimignano“ (jul 1929), Frankfurter
Zeitung, 23. VIII 1929; Gesammelte schriften (GS, Sabrana dela) IV.1,
str. 364–6. „San Gimignano“, Walter
Benjamin’s Archive: Images, Texts, Signs, Verso Books, 2007, translated by
Esther Leslie, str. 175–176. Orig., Walter Benjamins Archive:
Bilder, Texte und Zeichen, ed.
Ursula Marx, Gudrun Schwarz, Michael Schwarz, Erdmut Wizisla, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main, 2006.
Preveo Aleksa Golijanin
Izvornik Anarhistička biblioteka
[1] Hugo von Hofmannsthal (1874–1929), austrijski pisac, pesnik, dramaturg, libretista, jedna od najvećih
figura bečkog impresionizma. Iako je bio blizak pokretu „Konzervativne
revolucije“ (Die Konservative
Revolution), imao je ogroman uticaj na mladog Benjamina, s kojim je kasnije
započeo redovnu prepisku i pružao mu veliku podršku. Umro je 15. VII
1929, na Benjaminov rođendan.
[2] J. W. Goethe, „Dem aufgehenden
Vollmonde“, 1828 („Glänzt dein Rand herauf als Stern...“).
