Kroz ogledalo otiče orahova dvorana kao reka.
I sve pesme pesnika
Kroz dušu moju otiču u polja daleka.
U polja, gde ogledajući se jezerom brda silaze u ponor,
Sa njima prastari hrastovi i bela krda i sveo bor
Pod kim se skuplja slovenska gospoda na dogovor;
Bor, divni zeleni bor,
Dedova mojih zeleni bor.
Nad jezerom se oglednu lovac iz srednjega veka,
Na dnu ugleda nepomičnog strelca da luk zateže;
Trulu mu kožu spiraju talasi pristižuć iz daleka,
Kao meka dlaka il' runo, alga po njemu leže.
Dok rascvetane kosti belinom sijaju snega.
Izmeđ ogledajućih šuma,
Čini se kao da streli sa zelenoga brega
U hitrog jelena podignuta s lega.
I priroda sva diše opojnim mirisom truljenja:
Nadimlju zato brda, nadimlju gore stenja,
Pod koje pođe kadifena gospoda na dogovor;
Bor, divni zeleni bor,
dedova mojih zeleni bor.
Nad jezerom se oglednu lovac iz srednjeg veka,
Na dnu ugleda nepomičnog strelca da luk zateže;
Trulu mu kožu spiraju talasi pristižuć' iz daleka,
Kao meka dlaka il' runo, alga po njemu leže;
Sa dna jezera lovcu dižu se isparenja:
Otrovan njima lovac malaksava, usamljen, bez leka;
Kroz dušu otiču mi pesme u polja predaleka,
Kroz dušu, kroz mlaka ogledala uglačanih reka,
Sve do čudnih jezera kojima nebesa silaze u ponor,
Silazeći maticom svojom ko šibljiku odnese i zeleni
Bor
Kome je žurio negda gospode zbor na dogovor;
Taj bor, taj divni zeleni bor,
Dedova mojih zeleni bor.
