Ako čuješ moje zadnje reči
Ne
plači.
Pogledaj
suncem okupan grad,
ulice
kojima nikad nismo prošli.
Potraži
me u uglu usana,
gde
stoje još slova mog imena.
Slušaj
julski vetar koji ti šapuće,
mojim
glasom,
kao
nekad davno.
Oseti
kapi kiše koje su pale zbog tebe,
u
želji da ti dotaknu lice još samo jednom.
Dodirni
put kojim sam hodao,
oseti
njegov greh,
njegov
bol.
Uhvati
moj zadnji dah,
zaključaj
ga u malu sobu tvojih uspomena.
Na
kraju,
odlazi,
isto onako kako sam ja otišao.
Pocepana slika
Mojim
rođenjem,
otkinulo
se prvo parče platna moje slike.
Palo
je na pod,o
farbano
belom bojom,
prekriveno
sjajem ulja.
Sveža
farba brzo se sušila,
upijajuci
u sebe tonove tog vremena.
Drveni
ram,
pozlaćen,polako
je tamnio,
dobijao
boju kestenove kore.
Okačena
na zid,
trajala
je,
mamila
poglede,davala nade.
Tragala
za ljubavalju o kojoj sanjamo,
sve
više tonula sama u sebe.
Sitni
delovi puni šarenila,
cepali
su se sve brže.
Ostavljali
su taman trag,
iskasapljen,
neprolazan.
Ćutala
je,
žalila
za danima,
tražila
i dalje nešto lepo u nama.
Imala
je još par boja,
par
nijansi,
koje
je čuvala od dodira.
Unakažena,
i
dalje je tu,
stoji
negde u sobi
daleko
od gospodara.
Izgubila
je slavu i čast da bude na klinu,
umotana
u jeftini papir
čeka
otkrovenje.
Skrivena
od svih,
služi
gospodaru,
čuva
delove koje je on zaboravio.
Pokušava
da sačuva i tu dušu,
koju
senke pokušavaju da uzmu.
To
je sve što imam,
sve
čemu se nadam,
dok
gazim putem kojim slabo ko ide.
Dok
zadnje parče tog platna ne otpadne,
dotle
postojim,
dotle
živim.
Tiho,
skriven
između redova,
pronalazim
reči kojima ću živeti zauvek,
duboko u Vašim dušama.
Akustika noći
Nemam
nameru da nastavim tom cestom,
ni
da pratim stranu liniju.
Ni
da se vratim,
ni
da odem,
ne
želim ni da ostanem.
Sve
što radim,
može
biti zadnje,
zadnja
slova pocepanog sećanja.
Dezorjentisao
sam misli,
zastao
u mašti izgubljenog pogleda.
Ćelije
grada gase svetla,
asfalt
isparava poznate note,
U
svaku pukotinu duše uđe po jedna,
probode
me oštricom straha.
Kao
beskućnik bez duše,
hodam
pločnikom sećanja.
Isprecesan
sam zamišljenim linijama,
debelim,
isprekidanim,crvenim.
Naizgled
prazan park,mokar,
ne
više zelen kao nekad.
Gura
me u svoju utrobu,
granama
zatvara pogeld ka nebu.
Gubim
dah.
Opet
si tu,
sediš
pored mene,
dok
ti kažiprstom ocrtavam lice.
Ne
gledaj me u oči,
samo
u usne što govore prazne reči.
Odlaze
u dahu vetra,
pretvaraš
se u pepeo,
deo
po deo.
Neću
da te pratim,
ni
tebe ni vetar
ni
glas koji doziva.
Tišina
pokazuje put za bekstvo,
vuče
me iz vlasititog kaveza.
Kroz
uske rešetke osećanja,
prolazim,
izgreban
po licu,
krvav.
Trag
hoktiju po telu govori,
odaje
tajne noći sjajnog meseca.
Zavaravam
sam sebe,
kao
nekad,
osetim
dodir dok koračam preko mosta.
Čujem
srce,
ispalo
iz harmonije,
lupa
preteško,
iz
daha u dah.
Preko
reke svetova sapliće me vetar,
baca
me na ogradu,
udara
u lice.
Svetlo
daje odraz,
iluziju
tvog lika,
bdi
nad besom plavog crnila.
Prepuštam
se,
probija
me dahom severa,
stavlja okove Alpa.
Fotografija Adrijan Limani
