/Izbor/
KASNO LETO
Park je bio pust.
To gorelo je kasno leto
U pesku među
travom gde gušter se u žuto sakriva.
Utrčah među klupe
i prazno se okretoh -
Bile su gole kao
paluba bez mornara što pliva
U svoj svršetak.
Okolo je bilo žuto kao tamjan i kao malo sveto.
Sedi na klupu.
Već sediš sa senkom svojom izlomljenom
Od kosog sunca.
To je tvoja crkva ta kutija od samoće
U svakom džepu
koju nosiš. Izvadi to taj dom
Tu kućicu od
puža. Razgrni kreč kao što otvaraš voće
Sam si. Nije to
ni tužno ni glupo. I daleko je o brodolom.
Otvaraš kutiju
ključem koji je jedini. Tiho je
Kao mahovina
unutra. Sam pred životom kao senka što stoji
Pored tebe
prelomljena. Možda si praodavno krenuo niz boje
Mora. Ko ziba
mahovinu? (Ali ko pita iz tebe kao da broji
Sve stvari sa
senkama njihovim?) Reč je a usta ne postoje.
I park je bio
pust. To gorelo je kasno leto
U čelu. Klupe su
bile prazne kao leđa nosača
Nezaposlenih.
Ustao sam i senku šuplju okretoh -
U daljini se
topio trouglast lim kao vrh mača.
Veče se kao rana
otvaralo. Okolo je bilo malo sveto.
Pođi sad niz
more. U srebru tamariska
Na malom pesku s
jednim galebom sam ostajem.
I vriskom
njegovim u ušima koji je i vriska
Moja. Odjek mog
ćutanja za potonulim sjajem
Ljubavi. Večer
silazi i već je do ruke bliza i niska.
Tu sada opet
traži ono što nećeš
Dodirnuti nikada.
Ono na čijem si tragu
Se nalazio toliko
puta uzalud. Umrećeš
Je l da bez
krajnjeg lika tog ostrva ili čega? Na pragu
Tajne se nalazeći
tajnu ćeš u sebi još veću da okrećeš.
Te ruke koje
pronosiš sad eto dodiruju i bilje
Večernje. Ti ne
znaš čak ni imena tom svetu
Pod čije krilo
ulaziš samo znaš da je okrilje
Sveta. O uđi onda
što dublje u srž njegovom pracvetu
U oštri miris
koji spaja prah jave s prahom uobrazilje.
Sad zgusni se u
nemisao sa biljem u nešto daleko
Kao što se
zgušnjava galeb sa zamračenim krajem.
Po žalu prohodi
ljubav kao nepoznati neko.
Otišla si niz
more ili bilje. Ja ostajem
U hramu svog
života malo kleko.
Po suncu još uvek
biva toplo. Ali
U senkama od
građevina kuda se takođe
Proći mora: prva
nas studen zali.
Neko se kraj nas
u čudu pita: zar prođe
Zbilja već leto
kao miris kratkotrajni i mali?
Izgleda da smo
stajali baš kao u ovom času
Celo to dugo
vreme što se oko nas ovi
Jer ostrva u
dalekim morima netaknuta su
Od nas i ovog
puta ostala. Daleki gradovi
Ostali sami su
bez nas u trenu kad ih lišće zasu.
O da nas nije bar
ljubav mimoišla koju
Neki su između
nas čekali stojeći duboko u žitu
A neki na pesku,
sred buke plaža, menjajući boju
Polako telu...
Kroz grad putnika je sve manje. U ritu
Gube se neke
vrste ptica. Podrhtava već voda u rečnome koritu.
Vraćamo se,
odande gde nismo bili, u sebe, kao puž u
kuću svoju.
I eto: dok zvučne
reči tako tražiš
Zar ne bi bilo
bolje, kao jednom, daleko otići.
Sedeti negde, međ
močvarama: kao da stražiš
Na kraju sveta,
dok mitraljiraju detlići
I ti se, sam u
sebi, u blagom strahu snažiš.
Sedeti u
ritovima, sred ostrvca, na panju
S nogama u prastarome
čvoru od korenja
Svejedno u noć,
svejedno u sumrak ili danju
Dok se oko tebe
skoro ništa ne menja
Sem meseca i
sunca koji prelaze putanju.
Pa šakom, tu
ispod čela, navući rezu mraka
I osetiti se ko
deblo da si obrastao u koru.
Kao jedini sok, kroz
sve to, prostruji misao laka:
Da li si to ti
nestao, kao kamen na dnu, u moru
Ili je svet
iščezo, polako bez traga, bez znaka?
Pa onda, vetar,
odnekuda: okolo zahuji
I učini se da je
nestanak bio još davnije.
To šuplja kost
vremena od svoje praznine bruji.
Otvaraš oči: ovaj
svet i jeste i nije
Dok ruka ti,
pružena u kasno sunce, gle - sva ruji.
Pokreni se polako
iz žila. Panj ostaje.
Pred tobom, sa
sumrakom, treperi barska trska.
Čuj, šibljak,
pred san, za dan sutrašnji baje
I pritajena divljač,
u logu, koru rska.
Svet izgleda
postoji dok nemir o njemu traje.
Kroz pukotinu u
daščari piljim u srebro reke.
Kako pomeram
glavu - tako pomeram i reku.
Dosta je bilo
pesama u kojima sam zvao daleku
Sliku koju ne
videsmo, ni ja, nit iko kroz pamtiveke.
Svet je ono što
gledam: ta iskomadana riba
Koja se na vatri,
sa moje desne strane, puši.
Svet je ono što
čujem: ta vatra koja mi pevuši
O krtom deblu što
je trulilo sred sasušenoga gliba.
Kao šlep da sam,
gle ja - pipam svet pristima:
Pljosnato gvožđe
na vratima i šuplje oko od čvora.
Zašto sam se
sklonio ovde, na reku, posle mora
I posle reke pod
krov u vazduh vruć od dima?
U daščari sam
zbog kiše koja se sručava koso.
Piljim u reku:
sjaj gasne, srebro se pretvara u olovo.
Izgleda da nisam,
kraj mora, svu pustoš sasvim izbolovo
Jer evo,
osluškujem je kako se prikrada, boso.
Tu je već, blizu.
Kucka li to sad ona
Preobučena u kišu
sa prstima od kapi
U crep, nad
diglom glavom, sred koga tanko zjapi
Približeno nebo
ko parče zarđalog zvona?
Gledam sad kako
tanki vidik preseca jedna ptica.
I evo: isklizla
je iz očiju, al osta u mom životu.
(Sam sebi ličim
na kavez u koji zatvaram stotu
Pticu po redu. O
koja li će mi od njih, pred
smrt, da zaleprša
sred lica?)
Kao da je bila
mala noć, gle: reka sviće.
Kako pomeram
glavu - pomeram i srebro njeno.
Nad glavom, kroz
prsli crep: i nebo je pobeglo
eno.
Otvaram vrata:
svet stoji, sa nešto tajne, kao
prastaro otkriće.
U rit, sve
dublje, ulazi crni čamac
I na njemu se,
gle: i moj život probija između
vrba.
Zaobiđimo natrulo
deblo što čuči kao samac
Obrasto u
mahovinu i sa stotinu grba.
Prema skrajnutim
lopočima ili gde?
- da uputimo naš
pramac!
Zašli smo ovde da
se mir i niz nas slije
Al tek se u
njegovom srcu, gle: naš bol
rasprskava.
Okolo nas su
stvari, ko nikad, najistinskije,
A naša se bit međ
njima ko pesak potkopava:
Čamac je crn od
katrana, a život naš - kakav
li je?
Već danima sam u
ritu (tek slušajući ptice i žabe)
Skupljao po kap
melema u oko, u uho, u grudi,
Al izvrgnu se
tišina u kandže koje grabe
I melem posta
otrov od kog se tiho ludi
A moje snage -
bez pravca, otupljene i slabe.
Sad gledam: vode
su mirne - to trske drhte iznutra
Kao što se njišu
devojke, same, iz svoje
mladosti.
Daleko je grad -
ali krenuti u njega već sutra
I utonuti u
život: u zaborav do kosti!
(Ove reči, kao
paniku u sebi, ponavljati do
jutra.)
Ovo je tek svet
bez pravca: tonući sve dublje
Između travnatih
ada, izgleda - zalutali smo.
Ne vredi sad
širiti oči nit veslo stezati
grublje
Već jednostavno:
čekati sunce (kao spasonosno
pismo)
Da kroz rupu u
krošnji zapali svoje zublje.
Izvornik: Kasno leto, Lykos, Zagreb, 1958
