„Imaju knjige svoju sudbinu“, kaže pesnik. Koje knjige? Homer, Biblija, Božanstvena komedija, Šekspir ili Rasprava o metodi uvek su tu; sudbinu imamo mi, što dolazimo i odlazimo. Sudbinu nemaju one knjige što samo dođu i prođu kroz antikvarnicu, knjige koje su uvek nekom potrebne, koje su ispratile svog prvog vlasnika, i ispratiće sve ostale. Ali ima knjiga koje dođu u antikvarnicu, i tu ostanu. Došle su, jer nisu bile potrebne; ostale su, jer isto tako više nisu potrebne. Ima ih svakakvih: od onih koje su bile potrebne samo onima što su ih napisali i nikom više, do onih koje su nekad bile potrebne svima, da vrlo brzo ne budu potrebne nikom.
To su tužne knjige. Čovek ih gleda – nema potrebe da ih uzme u ruke – i nehotice misli na one koji su ih napisali: šta je sada sa njima? Šta rade? Jesu li napisali još nešto? Najstrašnija pitanja koja se mogu postaviti knjizi. Možda su prestali da pišu, posle prvog uspeha (ako ga je uopšte bilo) za koji su znali da ne znači ništa; ili su (još gore) nastavili da pišu, a o tome ni antikvarnica ne zna ništa. Ali najgore je u sredini, sa knjigama koje nisu ni sasvim nepotrebne, ni sasvim potrebne, koje bismo mogli i pročitati, ali isto tako i ne pročitati. Uzimamo ih u ruke, prelistamo, a onda gotovo krišom vraćamo na mesto. Krišom i od sebe, i od drugih: jer ipak bi je možda trebalo pročitati, jer nam neki mogući čitalac stoji za leđima, i ne treba ga obeshrabrivati.
Nema boljeg učitelja književnosti od antikvarnice. Kao na groblju, tu spadne sve: i sjaj, i bogatstvo, i slava, i pokaže se go kostur književnosti, ono bez čega se ne može, i ono bez čega se može. Prošle kroz mnoge ruke, knjige kao da započinju nov život u antikvarnici, neki pravi i stvarniji život, život u „drugoj instanci“ o kojoj je govorio, koju je čekao, ali nije sasvim dočekao Žid. Nije sasvim, jer već nedeljama vidim jednu njegovu knjigu kako stoji na polici antikvarnice, i čeka. Rasečena je od korica do korica, što znači da je prošla prvu instancu; ali nemam utisak da je mnogo čitana, što znači da drugu nije dočekala. Nije dočekala ni treću, jer je došla i ostala u antikvarnici. Zaželeo sam da je kupim, iz poštovanja prema piscu koji nam je nekad toliko mnogo značio, ali koga je vreme, kao i tolike druge, gotovo sasvim ispraznilo. Da sam bogat, kupovao bih po antikvarnicama samo takve knjige, one koje više nikome nisu potrebne. Šta bih sa njima? Ne znam. Stavio bih ih u neku sobu u koju niko ne ulazi (kao i hleb, knjigu je grehota baciti), i tako ih poštedeo dugog i ponižavajućeg čekanja mogućeg kupca. Kakva bi to biblioteka bila! Da sam američki milioner, od nje bih stvorio institut za proučavanje književnosti – tačnije rečeno, školu za sve one koji osete da ih obuzima (kako je govorio Dositej) „črezvičajni svrabež knjigopisanija“. U običnim školama, učimo kako se uspeva one koji nikada neće uspeti; ovde bi se oni što bi i mogli uspeti učili tome kako izgleda neuspeh, što je daleko korisniji nauk. Ne znam da li se stvaranje može naučiti (trebalo bi prvo raspraviti je li ono što nazivamo stvaranjem uopšte bilo kakvo stvaranje), ali ako se može, onda nas njemu neuspeh uči koliko i uspeh, ako ne i više.
U ovoj školi, profesori – koji, za razliku od profesora drugih visokih škola, ne bi smeli da pišu ništa – govorili bi svojim učenicima otprilike ovo: „Vidite, mladi čoveče, sve ove knjige napisane su sa čvrstim uverenjem da govore nešto veliko i značajno. Vremenom, našle su se na policama raznih antikvarnica u svetu, i tu ostale, jer više nikome nisu govorile ništa. Danas samo znamo ono o čemu one ćute. Svaki čovek koji drži do sebe mora da pročita desetak takozvanih velikih knjiga; ali bi svaki pisac morao da pročita i bar desetak ovakvih knjiga, knjiga koje su zaćutale i pre nego što su počele da govore. Ako ni zbog čega drugoga, ono zbog toga da bi naučio najveću mudrost pisanja, mudrost koja nije u tome kako se pišu dobre knjige, jer to, pravo govoreći, i nije mudrost – Valeri je govorio kako nam je to dato, ili nije dato, i mi tu nemamo nikakvog udela – već kako da ima obzira prema svojim knjigama, kako da ih nikada ne izloži beskrajnom poniženju da mesecima, pa i godinama stoje na policama antikvarnica, a da ih niko ne pogleda. Nemojte biti surovi prema knjigama koje pišete, i onima koje mislite da napišete. Nemojte misliti na biblioteku Britanskog muzeja, mislite na antikvarnice.
Izdali ste knjigu ili dve, ali to još ne znači da ste pisac. Svako može da izda knjigu ili dve, na svetu ima sasvim dovoljno izdavača, nekom se može učiniti da mu je potrebno baš ono što vi pišete. Ali postali ste pisac onog dana kada na polici antikvarnice više ne ugledate svoju knjigu, koja je juče ili prekjuče dospela tamo. I nemojte nikada zaboraviti: nema boljeg učitelja književnosti od antikvarnice. Nema pouzdanijeg i nepodmitljivijeg učitelja.“
Izvornik: Jovan Hristić, Izabrana dela, Antologija Deset vekova srpske književnosti, Matica srpska, Novi Sad, 2016, knj.89. (Priredila Bojana Stojanović Pantović)
Slika knjigoantikvarijata u Veneciji, sa gondolom unutar nje, foto Gardijan
