Sve na ovom svetu prepušteno je zubu(ima) vremena od kojih je najopasniji onaj nevidljivi – vlaga. Tragovi njenog ugriza prisutni su svuda: trava po uglovima stepenika, mahovina na drvenom molu, alge na kamenoj klupi i rđa na kvaki od gvožđa. Bela linija na zidu od crvenih cigala označava granicu do koje je ona dospela. Skoro nevidljiva uvlači se u sve; u odeću po kredencima, u slike po muzejima, u ljudsku dušu. Truli drvo i kamen i duša. Drhti čelik. Sve stari i nestaje različitom brzinom. Vlaga ponajpre, ona umire na prvom suncu. Samo niko ne zna da li pre ili nakon što ispari. Jedino večna voda nikad ne umire. Jedinjenje vodonika i kiseonika je najvažniji element na svetu. Ništa jednostavnije i ništa potrebnije. Njoj je sve izloženo i od nje sve zavisi.
Vlaga brusi i najtvrđe metale i daje im novu sudbinu, drugačiju od one koju su imali kada su nastali, pre nego što se njena senka nadvila nad njima. Gvožđe, bakar i olovo pretvara u rđu raznih boja: smeđu i crvenu. Mnogo kasnije rđa pocrni i nestane. Svojom rukom šara sve predmete, kako carske tako i one sirotinjske. Stvari se ponašaju kao da nam otkrivaju neku tajnu vezu između ovog i onog sveta. Naslućujemo ples koji neprestano traje. Igru večnog privlačenja i odbijanja. Ljudi takođe, na svoj način, izmiču vremenu, postaju čudne i neobjašnjive figure, nepravilne i neobične. Tada pihtijasto oko mora sve vidi obavijeno izmaglicom i lišeno banalnosti.
Vremenom sve izgubi sjaj, izliže se i ostari. Samo je Serena s godinama sve lepša i mlađa. Njena raskošna patina nalik je na pozlatu obrađenu sa ukusom.
Svako svoju jesen nosi u sebi.
Ja nisam na moru ono je u meni.
Prvotno objavljeno na konkretno.co.rs
Slika Venecija by Sergej Akatov
