moje su ruke
mesnate oči, paleta
od noktiju i ljuspice boja, stepenište
vijugavo niz koje silazih leti
na gizdavi trg Tetr,
tamo gde je, okovan suncem
drvored,
prskajući modrim padao u moje
vreme i plavi period pijanog
avgusta. Dora, nedostaje mi naša
ljubavna priča u tri minute. milonga
koju sada plešeš
s nekim kreolskim
dripcem u prljavom baru
četvrti La Boca, sa razvučenim
bandeneonom i skučenim večerima,
prohladnim pogledima i
vrelim dlanovima. Dora
Maar, moj puteni vodomar
smaragdnih krila,
kriči očima samo
jalovu bol. žali rastinje dalekih
pampasa koje samo
od sebe
plane, detinje.
razmahano
u sliku unosim
Minotaura i procepe iz kojih
ništa ne teče, niti se cepi
od bolesti prenosnih
groznica
i crni se Pigal za njom povlači
Iz knjige Poznajemo li se, Malinovski, Beograd, 2015, autorsko izdanje
