Koje te miluju. Vetar zaspi sa noći, u kojoj
Spuštamo našu jedrilicu na more bez obala.
Bezvremenost zamiriše na slanu rosu kože.
Bežimo u sebe, tvoje telo je sunčeva vatra, koja pleše.
Vazduh na tvojim usnama je ranjen od dodira.
Padaš u mene: dugo putovanje počinje.
Slapovi neizrecivih reči dobili su
Težinu belih anđeoskih krila, skrivenih u tvojoj tamnoj kosi.
Nema jezika zemlje, koji bi mogli da izreknu ime tvoje lepote.
Tela govore reči ptica i talasa
U obliku drhtavih žitnih polja pod dugim
Letnjim svetlostima. Sklopiš oči
Na šumskom proplanku usred sobe i pijem te
Kao reku koja izvire u prostranstvima gora.
Tako dolaziš u moje snove te noći.
Sa slovenačkog prevela Ana Ristović
