Spavaš danas, gusta lepoto leta,
zriš u srcu avgusta,
kao žena koja je poznala da ljubav je
sve, i pepeo, i opet neiscrpna
žar što ga prvi dah raspiri
i drugi dah ugasi,
i treći dah opet raspiri,
i tako redom,
za decu rođenu i decu nerođenu
bujan talas za to ne mari.
Spavaš, gusta lepoto leta
o, ti zaslepljujući nedogledu,
sjaj do sjaja, sjaj u sjaju,
ambis do ambisa, ambis u ambisu,
svi krici svih brodolomnika u tebi su izjednačeni
i smireni danas u tvom izlišnom dijamantnom skladu.
Spavaj i ti pred tim nedogledom,,
pred tim sjajem od sjaja svakog sjajnijim
spavaj na nemirnom uzglavlju uspomena,
krnjih uspomena i promašenih trenutaka,
spavaj, pijana od zaborava,
spavaj na ivici čarolija koje nisi znala da vidiš
na jalovoj ivici saznanja,
na ivici slepila i izgubljenog ukusa
i na dodiru oluja,
i tamo gde se deli zora,
i gde te nema
ni krikom ni zimzelenom
trajanja.
Spavaj,
šta su htele smešne gajde smisla,
šta ruke na nepoznatom poslu,
post večnosti ja neću ni po cenu ove nedonoščadi,
ni po cenu svanuća za decu buduću žena obeščašćenih,
kad zemljom prođu bezazleni osvajači
na puste fatamorgane,
to su samo ćelavi vrhunci
gde zalaze večeri i pesme nedopevane,
sitih sebičnih ljubavnika.
Na prvom krevetu rasklopićeš mapu sveta,
ispisaćeš sve koordinate i raširićeš sve šestare
odavde pa do Afrike,
isti je stroj, isti je šum vetra, isti zov pustare
i iste turobne ruke u zamci mesa kao u srcu prvog prolaznika.
Bolje spavaj.
Ne smej se kad zavoliš što nisi znala da ćeš zavoleti,
glavu svoju obujmi rukama obema,
taj obruč od tuči ko će moći da slomi.
Prsnuće damari i kletve tek kad skrušeno
spustiš neuslišene usne na gorke usne
što cepaju svet na užas radosti i na užas patnje.
O, ružo slatkog užasa, o ružo nesvarene odsutnosti,
o, ista ružo užasa,
o, divlja ružo pomešane krvi,
dan, a nema dana
noć, a nema noći,
zvezde i krvotok ugašeni.
Bolje spavaj,
mačka se proteže na osenčenom zidu,
grožđe zri na čokotima,
bonaca je polegla nad svetom,
spavaj,
dva pozna leptira žure varljivom suncu
i dolaskom noći nestaće ih
i dve lepote s njima.
Spavaj, kad ništa drugo ne preostaje ti
spavaj, ljubav čeka na sutra i na tebe i na omamljena
krila prostora gde gore boje večnosti,
i kad je tama u korenju tvog vida i u tvojim ranjavim grudima
i kad te mami izgubljena prašuma tvoje krvi
tvoje smrtne istine.
Spavaj,
večnost je taj sjaj, taj nedogled
taj uzaludni sklad nad paperjem brodolomnika,
i tvoj san preko svih pravdi i svih nepravdi,
večnost je taj talas što nesmiren vrvi pred tvojim
smrtnim nogama,
taj talas silan ciklon što lomi katarke
i poslušno pašće pred nemilosrdnom, ljubljenom, zaspalom
nogom tvojom.
Dušan Matić
