0
Bosna IV - odlomak iz knjige Crno jagnje, Sivi Soko


(...) Iza Vakufa prošli smo dolinom koja je ličila na kineski pejzaž, sa šumama koje su se nagnule jedna prema drugoj preko dubokih, vertikalnih ponora. Onda smo se odjednom zatekli pred vodopadom kojim se Jajce najviše ponosi. Taj grad je smešten na jednom bregu, odvojen dubokim kanjonom od široke planine prekrivene šumama i selima, a reka juri iz grada da bi skočila stotinu stopa u jednu drugu reku koja teče kanjonom. Naš šofer i Konstantin su otrčali do ruba vodopada vičući. Svi južni Slaveni smatraju vodu svetom tvari, a vodopad gotovo otelovljenim božanstvom inkarnacije. Moj muž i ja smo malo prošetali, poskakujući preko klizavog kamenja, da iz daljine vidimo meko krilo i zapenušane zavese vode, a kada smo pogledali iza sebe, videli smo da je Konstantin seo na jednu stenu. Po mahanju njegovih ruku i kruženju njegove crne, kovrdžave i zaobljene glave, shvatili smo da gleda kako nad vodopadom leprša neka ptica, zaneta svezanom, čije je lako telo izloženo udarcima pene, što je bio pravi izazov hrabrosti za njena krila. Po pokretu njegovih punačkih ručnih zglobova i krugovima koje je opisivao njegov kratki vrat, bili smo sigurni da se o tome radi. Njegove ruke i glava su nam takođe otkrili trenutak kada je vetar sa litice zaduvao i lepršao poput vela, izazivajući kod ptice slatku jezu. Konstantin je pravi pesnik. On sve zna o onome o čemu ništa ne zna.
Čuli smo smeh. Na planinskom obronku iznad reke tri seoske devojke su šetale, u svetlim haljinama na kojima su se videli tragovi turske elegancije. To nas je podsetilo da engleski izraz “dobro stojeći” u ovom kraju znači “obučen u kadifu”. Konstantinov ptičji ples privukao je i njihovu pažnju. One su smejući se zastale i posmatrale ga neko vreme, a onda su počele da mu podrugljivo dobacuju i da same parodično mašu rukama i glavom. Kada je Konstantin ustao i počeo u šali da besni one su, tobož preplašene, zavikale i pobegle stazom preko cvetnog polja do jedne čistine, pa do drugog polja. Ptice koje su lepršale nad penom vodopada preplašeno su odletele do ponora, odakle su skretale desno i levo. Tri devojke su se uhvatile za ruke i smejale preko ramena, glasnije nego ranije i sa glavama zabačenim unazad, a onda su otišle u gustu šumu i više ih nismo videli. Konstantin se sklupčao, sa glavom na kolenima, i činilo se da spava.
Kada je postalo hladno, probudili smo ga i polako odšetali do grada pod rascvetanim drvećem. Reč “Jajce” znači malo jaje ili, u poeziji, muški polni organi, odnosno mošnice. Ne znam samo u kakvoj vrsti poezije. Sam grad je neobično lep. Nalazi se na ovalnom bregu koji se u obliku jajeta diže nad jednom zaravni iznad reke, a kuće i bašte se penju po oblim obroncima sve do ogromne tvrđave. Oseća se nešto svetlucavo i lako u tom izgledu predela gde ima dosta vode. Ima i nešto kraljevsko u tom izgledu, što je sasvim prirodno budući da je tu bilo sedište bosanskih kraljeva. A jednako prirodno, u gruboj izradi gradskih zidina i utvrđenja, ogleda se i neka tvrdoglavost: ovaj grad se ceo jedan mučan vek odupirao Turcima, a 1878. godine tvrdoglavo samoubilački suprotstavio se Austrijancima. Sada izgleda prilično bogato, delimično zahvaljujući imetku kolonije bogatih turskih trgovaca koji su se ovde naselili, a izgleda da su ponešto svinje i šljive, a nešto opet izrada čilima i kožne galanterije učinili svoje da stvari ne idu tako loše.
Austrijanci su pokušali da ovde pokrenu turizam, i otud se u Jajcu nalazi jedan ogroman starinski hotel tirolskog izgleda. Kada sam videla visoki krevet sa snežnobelim čaršavima, koji toliko podsećaju na planinske cepine i rano ustajanje, rado bih utonula u san da Konstantni, koji nikada nije umoran, već nije našao vodiča. Bio je to bled, suvonjav momak, verovatno plućni bolesnik jer je tuberkuloza pošast u ovoj zemlji. Tokom celog dana čovek vidi seljake kako sede na zemlji, čak i posle kiše, a niko ne pati od reumatizma. Ali tuberkuloza je ovde raširena isto kao na zapadnim škotskim ostrvima. Izgleda da tome doprinose zagušljive noći u prenatrpanim kućama. Mladiću je bilo još teže s obzirom da je bio hrišćanin. Nije, naime, imao izgled nekog ko se može osloniti na tajne duhovne zalihe koje su tako primetne kod siromašnih muslimana. Kašljući, poveo nas je belim ulicama, ispred cele lepeze dece koja su zurila u nas ali nisu prosila, sve do jednog baštenskog predela odakle su stepenice vodile pod zemlju.
Obreli smo se u nekim crnim hodnicima i dvoranama, hladnim od vlažnog daha žive stene. Crni svodovi su lebdeli nad nama, poput neke teške tajne. Sa jednog crnog trona bila je davana naredba za žrtvu koja bi na jednom crnom oltaru bila ponuđena, a u jednoj crnoj grobnici bivala sahranjena. I tron i oltar i grobnica bili su označeni crnim polumesecom i zvezdama. “Ovo su bogumilske katakombe”, rekao je vodič. To, međutim, nije sasvim izvesno. To su verovatno pogrebne kripte neke plemićke bosanske porodice iz koje su Turci uklonili kosture. Ali one ukazuju na imaginaciju kojoj je hermetična vera mogla biti privlačna. Podzemna palata približila se, onoliko koliko je materija to u stanju, ostvarenju fantazije toliko drage detinjstvu i nikada potpuno zaboravljene. Mislim na ono maštanje o hramu iskopanom iz mrkle noći, u kojem zabrađeni sveštenici ćutke, iako se zna da je svaki basso profundo, sa bakljama vode novog obraćenika, prolaze kroz galerije sa stubovima gde dominiraju monolitni bogovi, i dolaze do središnjeg i najtamnijeg svetilišta gde se bestelesnim šapatom ili magičnim ritualom, jarko osvetljena na tamnoj pozadini, otkriva Tajna.
Bila sam prijatno uzbuđena. “Ovo je idealan prostor za neku divnu dramu”, pomislila sam. Ali kada sam počela da razmišljam, ništa mi nije padalo na pamet osim slike bdedog i moćnog Gospodara Misterija kako sedi na svom crnom tronu i gromoglasno izriče svoju strašnu presudu. Nisam mogla da zamislim nijedan događaj kao pravi uzrok krajnjem bledilu koje bi imalo intenzitet crnila žive stene. Zato sam bila prinuđena da se upitam zašto je taj Gospodar Misterija morao svoj posao da obavlja pod zemljom ako je bio tako moćan. Onda sam se setila da je Mocart, kada je pisao svoju Čarobnu frulu, u nameri da obradi privlačnost pećinskih kripti i svečane simbolike, on i njegov libretista morali su na kraju da okrenu leđa nerazrešenoj fabuli, i da se vrate kući zviždeći, sa rukama u džepovima. Takođe sam se setila da je ovakvo fantaziranje u početku bilo identifikovano sa hrišćanstvom, ali je iščilelo kada je hrišćanstvo steklo ugled, a crkva postala državna zgrada koliko i kovnica novca ili sud. Potom se takva fantazija identifikovala sa jeresi. Ali, kada se religiozna tolerancija proširila po Evropi i jeres postala sektaštvo, ta ista fantazija je u političkim nemirima i revoluciji našla svoje novo područje. Tako se desilo da su evropska tajna udruženja, naročito ona koja su bila osnovana na univerzitetima, odgovorna za četrdeset osmu godinu devetnaestog veka. Sada, u katakombama suočena sa materijalnim ovaploćenjem ove fantazije, shvatila sam zašto ne mogu da je upotrebim kao stepenicu za neku novu imaginativnu poziciju. Mogla sam razumeti zašto je četrdeset osma dovela samo do četrdeset devete i pedesete, i svih drugih jednoličnih i bolnih godina. Razumela sam zašto levi politički pokreti, koji su tako često obojeni romantizmom, moraju da izblede nakon početne drame preuzimanja vlasti.
(...) Krenuli smo nazad u hotel, zaustavivši se u crkvi da pogledamo kroz staklo, koje je ličilo na izlog u zidu, kovčeg poslednjeg bosanskog vladara, uzurpatora i progonitelja, slavljenog jedino stoga što je bio slavenski vladar a ne turski. Pola sata sam se odmarala na visokom i sjajnom krevetu u svojoj sobi, a onda sam sišla u restoran gde nas je čekala tako obilna večera kakvu nisam pojela još od detinjstva. Dobili smo pileću supu i jednu ogromnu zdelu grimiznih slatkovodnih rakova, pa veoma dobru pastrmku i gomilu palačinki sa džemom, onih istih kakve smo jeli u Splitu kada me je kelner nagovarao da nekoliko ponesem sa sobom, za slučaj da ogladnim po noći. Uz sve to smo pili i izvrsno dalmatinsko vino. Ispričala sam Konstantinu o svojim osećanjima na koja su me potakli jajački prizori, a on je odgovorio: "Da, čudno je da su neki utisci tako divni a ipak nisu stimulativni. Postoje prizori pred kojima drhtimo od veoma rafiniranog i suptilnog zadovoljstva, a da ipak ne otvaraju nove puteve našem umu, koji liči na starog vojnika i voli da maršira zato što je to njegov posao. A to je, verujte mi, jako tužno jer su nam potrebni novi putevi. Potrebni su nam stoga što neki putevi, kojima um sav srećan korača, vode u lošem pravcu.”
Nego, da vam ispričam nešto o Jajcu. To je bilo veoma značajno mesto za Turke. Bio je to ključ za Centralnu Evropu, i oni su godinama nastojali da ga se dočepaju. Sedam godina ga je branio bosanski general Petar Keglević, sve dok nije došao neumitan kraj.
Znao je da se neće moći odupreti sledećem napadu. Upravo tada je čuo da su turske trupe napustile logor, i da su se počele skupljati na jednoj klisuri kako bi, pomoću merdevina, poduzele iznenadni juriš na tvrđavu. Onda je poslao jednog špijuna koji je Turcima rekao kako je general primetio njihov odlazak iz logora, kako mu je bilo veoma drago, i kako se sledećim rečima obratio svojim vojnicima: “Sada se možete smejati i radovati budući da je neprijatelj daleko, možete pevati, piti i spavati, a sutra, na Đurđevdan, po našem starom običaju, vaše žene i ćerke mogu da odu na uranak u goru, da se umiju u rosi, da igraju i pevaju.” Ali Turci su bili sumnjičavi i čekali su do zore, a kada su videli da sve jajačke žene i devojke izlaze iz kuća svečano obučene, da silaze niz strme ulice do travnjaka i čistina sa druge strane reke sve do mesta gde su one bezobraznice bile danas posle podne. Tamo su umile svoja slatka mala lica, neko je počeo da gusla, druge su pevale, a ostale su se uhvatile za ruke i počele da igraju kolo. Prsti su im, jadnicama, morali biti potpuno hladni i ne verujem da su baš dobro pevale, jer svaka je nosila bodež u nedrima za slučaj da smišljeni plan zakaže.
(...) Tog jutra smo krenuli nekoliko milja uzvodno od vodopada, prema izvoru reke. Reka je punila korito jedne široke i lepe doline, i na oko svakih pola milje samu sebe je zaustavljala plitkim kaskadama, divno smeštenim u zalivima i zdelastim plićacima, u senci vrba u baštama. Na izlazu iz doline četiri-pet mlinova stoje u nizu iznad kaskada. To su, u stvari, drvene kolibe na stuboviima koje u vodi imaju drvenu napravu poput neke primitivne turbine. "Ovde je moj narod, pre više stotina godina", rekao je Konstantin krupnim i zadovoljnim glasom, "pronašao princip turbine." Ali ti mlinovi se danas nalaze poviše, u strani, jer pre nekoliko godina u Jajcu je bilo dvadeset i tri zemljotresa i klizanje zemljišta je promenilo rečni tok. Da bismo zadovoljili Konstantina, zaustavili smo kola i odšetali do mlinova, ali onda smo se i sami oduševili kada smo ugledali naočitog čoveka, koji je ležao na podu pokriven ćebetom, i koji se samo na tren probudio da bi nam svojim osmehom rekao kako smo svi mi saučesnici u ovom životu, a onda je zatvorio oči i nastavio da spava. Zatim smo prošetali uz reku, koja se sada proširila u jezero u čijem se kišovito sivom ogledalu videla svetla, iako neizoštrena slika pastoralnih padina, koje su se uzdizale do tamnih šuma na vrhovima i koje su, kao toliko toga u Bosni, izgledale kao neki odviše brižno uređeni vrtovi. Na kraju se reka trijumfalno podelila na dva potoka, između kojih je bilo smešteno jedno selo sa drvećem u cvatu, i sa minaretom koje je bilo postavljeno jednako lepo kao i cvat na tom drveću.
U jednoj gostionici pored reke pili smo kafu. Prišao nam je žandarm da vidi ko bi mogli biti ti stranci. Bio je to krupan stari vojnik bez jednog oka i sa srditim sedim brkovima. "Pa kako je, brko?", upitao je Konstantin, prebacivši ruku preko njegovih ramena. Način na koji mu se Konstantin obratio pokazao je da ga on ceni kao starog vojnika, buntovnika i potomka hajduka. Čovek je pocrveneo i zadovoljno se nasmejao. Gostioničarev sin, jedan mio mladić, izražavao je svoju predusretljivost tako što nam je pokazao smeđu pastrmku i golemog vodenog raka koji su se koprcali u njihovom rezervnom akvarijumu. Na drugoj obali videla se jedina bogata muslimanska kuća, koja je blještala kao božični poklon upravo skinut sa jelke, a u bašti te kuće rastinje je imalo onu dekorativnu preciznost koju očekujemo jedino od odsečenog cveća u vazi cvećamice. Kući je pripadao i senik na obali, i ja sam se, po drugi put, setila Bata iz vremena Džejn Ostin. Takvi mali prikladni zakloni, za one koji vole svežinu, hladovinu i mogućnost da posmatraju ljude koji njih ne vide, mogu se naći na obalama Ejvona i kraj baštenskih zidova velikih kuća pored kojih se prolazi. Doista bi se moglo reći da Bat i njegova okolina, sa mestima koja su često mala ali se razlikuju od prostačkih sela, sa svojim uživanjima koja su privatna ali ne i pohlepna, predstavlja najviše muslimanski deo Engleske za koji znam.
U gostionicu je dolepršala žena pod feredžom, uskih ramena koja su bila zaobljena od težine nečega što je nosila pod žarom. Nešto je u jednom uglu prošaputala sa gostioničarevom ženom, a onda je ponovo odlepršala. Doneli su nam da pogledamo tri bolera koje je žena sa sela, iz neke ugledne ali sada osiromašene porodice, želela da proda. Stavili smo ih na klupu i postideli se kada smo čuli da koštaju samo jednu funtu. Svi su bili od somota: tamnoružičast, nežno grimizan i svetloljubičast, i svi su bili tako bogato opšiveni zlatnim gajtanima da je somot delovao samo kao čvrsta osnova ispod šare, koja se pomaljala i rasprostirala tako moćno da se nametala kao nešto što nije tek puki ukras.
(...) “Strašno je kad čovek pomisli da je vreme jednostavno izbrisalo nekog ko je stvorio ovako nešto lepo”, rekla sam. “Ali ja ću spasiti delo te žene, poneću ga kući i pokazati ljudima, i svima će se dopasti, a onda ću ga zaveštati nekome kome se dopada, i na taj način izbaviti ga iz prošlosti.” “U to ne možete biti sigurni”, reče Konstantan, “jer prošlost sve proždire. Doći će dan kada niko neće misliti da je ovaj bolero lep, kada će izgledati sasvim običan, ili smešan, ili čak grozan onima koji ga izvade iz vreće sa starim krpama.
Vi mislite da postoje merila koja se ne menjaju. Ali ispričaću vam priču o gradu koji smo upravo napustili, o Jajcu, koja će vam dokazati da predmeti koji su lepi, ili čak sveti u očima celog jednog naroda, mogu da izgube svoju vrednost kroz svega nekoliko naraštaja. Kada je Bosna pala u turske ruke, mnogi franjevci su ostali u svojim samostanima, ali jedno bratstvo iz Jajca pobeglo je na obalu i otplovilo za Veneciju. Pobegli su da bi sačuvali mosti svetog Luke, tu najveću dragocenost svoje crkve. Mosti im je poklonila ćerka Đurđa Brankovića, srpskog despota, koji ih je za trideset hiljada dukata otkupio od Turaka kad su zauzeli Epir. Ali kada su jadni franjevci stigli u Veneciju, sve je krenulo naopako. Bili su optuženi za paganstvo zato što su doneli lažnu svetinju. Jer u Italiji je već postojalo jedno drugo telo svetog Luke. Neki benediktinci iz Padove čuvali su ga već tri stotine godina, i to je bio predmet strasnog narodnog kulta.
Jajački franjevci morali su da brane svoje pravo na suđenju pred Papskim legatom u Veneciji, i to je trajalo tri meseca. Na kraju je Papski legat izjavio: 'Vi ste u pravu, vaše blago su doista mošti svetog Luke.' Ali franjevca su i dalje ostali siromašni i nesrećni, budući da su Padovanci i dalje uporno nastojali da obore tu presudu. To me i ne čudi s obzirom da su imali jak argument. Njihovo telo je bilo bez glave, dok je jajački Luka bio ceo. Ali zna se da je imperator Tiberije oko 580. godine dao svetom Gregoriju glavu svetog Luke, koja je još uvek bila u Vatikanu, i bila pokazivana ljudima čak i pošto je Papski legat izjavio da jajačko telo sa glavom pripada pravom svetom Luiki. Bez sumnje je Legat bio u situaciji u kojoj je teško bilo slediti logiku, budući da su u jednoj drugoj crkvi u Rimu bolesni već dugo bili lečerui pomoću ruke nekog trećeg svetog Luke.
Danas nema čoveka kome ova priča ne bi bila apsurdna, osim možda veoma jednostavnih ljudi, suviše jednostavnih, da ne kažem idiota. Oni koji uzvišeno veruju u čudotvorne moći relikvija zamoliće vas da im ne govorite o takvim stvarima, kako ih ne biste podsećali na gluposti kojima su naši preci upropašćavalli nešto lepo. Ali većina ljudi, bez obzira da li su vernici, samo će se nasmejati. No, pre pet stotina godina ljudi nisu videli ništa smešno u čudotvornom mrtvacu sa dve glave i tri ruke. Oni su videli nešto drugo što im je omogućavalo da dve glave spoje u jednu glavu, i dve ruke u jednu ruku, a mi ne znamo šta je to drugo bilo. U istoriji uvek mrzim kada otkrijem da je jednom postojalo nešto čega danas više nema. To mi pokazuje da je čovek jeo hranu koja mu nije prijala, koja je iz njega izašla nesvarena."


Rebeka Vest

Post a Comment Blogger

 
Top