lepo je koračati pod suncem
duž žutih zidina leta.
Koraci tiho zvone u travi; al’ vazda
Panov sin spava u sivom mermeru.
Uveče na terasi opismo se od smeđeg vina.
Rujno se žari breskva u lišću;
blaga sonata, veseo smeh.
Lepa je noćna tišina.
Na tamnoj ravni
susrećemo pastire i bele zvezde.
Kada se zajeseni,
javi se trezvena jasnost u gaju.
Skroćeni hodamo pored crvenih zidova,
okrugle oči prate ptičiji let.
Uveče bela voda tone u grobljanske urne.
U golom granju svetkuje nebo.
U čistim rukama seljak nosi hleb i vino
i mirno u sunčanom ambaru dozrevaju plodovi.
O, kako je ozbiljno lice dragih pokojnika.
Ali dušu veseli pravedno gledanje.
Ogromno je ćutanje opustošene bašte
kad mladi iskušenik ovenčava čelo mrkim lišćem,
a duh mu pije ledeno zlato.
Ruke dodiruju drevnost plavetnih voda,
ili u hladnoj noći bele obraze sestara.
Tih i skladan je hod duž prijaznih soba,
gde je samoća i šumor javora,
gde možda još peva drozd.
Lep je čovek i velik se javlja u tmini,
dok sa čuđenjem pokreće ruke i noge,
a u purpurnim špiljama tiho kolutaju oči.
Pred večernje se stranac gubi u crnom novembarskom razaranju,
ispod natrulog granja, duž ogubalih zidova,
gde je ranije hodao sveti brat,
potonuo u nežnu svirku svog ludila.
O, kako samotno okončava večernji vetar.
Glava na umoru tone u tmini masline.
Strahovito je propadanje roda.
U taj čas pune se oči posmatrača
zlatom njegovih zvezda.
Uveče tonu zvona što više ne bruje,
ruše se crni zidovi na trgu,
mrtvi vojnik zove na molitvu.
Kao bledi anđeo
stupa sin u prazni dom svojih otaca.
Sestre su otišle daleko: belim starcima.
Noću ih spavač nađe pod stubovima u tremu,
na povratku sa tužnih hodočašća.
O, kako im je kosa prepuna blata i crva,
dok on tu stoji na srebrnim nogama,
a one pomrle izlaze iz golih soba.
O, vi psalmi pod plamenim ponoćnim kišama,
kad sluge koprivama po blagim tukoše očima,
kad se detinjski plodovi zove
nadvijaju u čudu iznad praznog groba.
Tiho se meseci požuteli kotrljaju
preko mladićevih grozničavih čaršava
pre no što naiđu zima i ćutanje.
Uzvišen usud snuje niz Kidron,
gde se kedar, meko stvorenje,
širi pod plavim veđama oca,
gde pastir noću vodi livadom stado.
Ili se čuju krici u snu
kada tučani anđeo sretne čoveka u gaju,
kad se na žaru rastapa svečevo meso.
Oko krovinjara vreži se purpurna loza,
sumorno snoplje požutela žita,
zujanje pčela, ždralov let.
Vaskrsli se uveče sretaju na vrletnim stazama.
U crnim vodama gubavci se ogledaju;
ili u plaču otvaraju zablaćene haljetke
pred melemnim vetrom što piri sa ružičastog huma.
Vitke devojke kroz noćne sokake pipaju
ne bi li našle pastira ljubavnika.
Subotom blaga pesma bruji u kolibama.
Dajte da pesma pomene i dečaka,
njegovo ludilo, bele veđe, i kako odlazi,
istruleo, plavičasto dižući oči.
O, tuge u ovom ponosnom viđenju.
Stepenici ludila u crnim sobama,
senke staraca pod otvorenim vratima,
dok se Helijanova duša ogleda u ružičastom ogledalu
i sneg i guba tonu sa njegova čela.
Duž zidova su utrnule zvezde
i bela obličja svetlosti.
Iz ćilima niču kosturi grobni,
ćutanje trošnih krstača na ćuviku,
sladunjav tamjan u purpurnom noćnom vetru.
O, vi skrhane oči u crnim grotlima,
dok unuk u blagom pomračenju
samotno snuje o tamnijem okončanju,
a tihi bog plave kapke nadnosi nad njega.
Preveo B. Živojinović
