Mali monolog, Đuzepe Ungareti

Ispod kore, kao da ih praznina prenu,
Sokovi već se bude,
Rastaču se, izluđujući pupoljke:
Uznemirena u svom snu –
Zima pritajena
Nije modrikasta više;
Kao iznad biblijskog stradanja,
Obzorjem podiže se zavesa
Uz obalu koju ovog trena istražuju
Da je nestane:
S časa na čas, naglo, iskrsavaju kule,
Kao da se, izranjujući, nižu;
I ponovo tražeći Ararat,
Sa samoćama svojim luta kovčeg otisnuti;
Zidarski radnik se penje do golubarnika,
Iznad sasečenih kupinjaka
Popala je jugovina po Maremi,
Dok se, ovde-onde,
Još može čuti
Kreštanje i pijukanje ptica
Što se gnezde;
kada se ide iz Fođe
Tamo u Lućeru
Kola uzbunjuju svojim svetlima
Mladunce na legalima;
U korzikanskim brdima, u Vivariju,
Ljudi oko ognjišta, na poselu,
Zgureni ispod petrolejke, u odaji,
Sa dugim belim bradama,
Što zastiru im šake zgrčene na štapu,
Glockajući lagano lulu
Slušajući kako Ors Antone peva
Praćen ćurlikanjem rivergole
Što treperi između zuba
Mladog Giuvanija:

Tantu litea e la sua sorte
Quantu torbida e la mia.


Napolju je učestalo trupkanje,
Meša se sa kričanjem i roktanjem
Svinje koje na klanje vode,
Ili ih već kolju,
Jer sutra počinje Karneval,
Kroz mainu opet provejava sneg.
Prođu li se tri male biskupije
Niz obronke nanizane,
Ugleda se krovlje od crepa crveno
Na kućama skoro sazidanim,
A one starije,
Škriljcem pokrivene,
Ne vide se skoro
U sumaglicama praskozorja.
Prolazimo
Kroz mirišljavu šumu Vizavone
Ne videći kroz prozorče
Na proplancima ništa sem panjeve tisovine
Već iskomadanih,
A potom od Levanata
Preko brda prelazimo
I vozača glas vijuga:

Sulia, umbria, umbria,

Vrludav se uspinje, obnavlja
zamiče u brda, uvek u brda, ka Levantu ili Zapadu,
Pa se u neko čvorje sapliće
Ili, još gore,
U neko samovanje što davi:
O zar čamotinji nigde kraja nema?
A onda
Na visini od hiljadu metara
Putem što se useca u strminu,
Uzak, poleđen,
Kola se udevaju –
Kotarica nad ponorom.
Nebesa su modra
I imaju onu prozračnu boju
Svojstvenu ovom mesecu,
Boju februara,
Boju nade.
Tamo, tamo daleko dosežu,
Sve do Ajača dopiru ta nebesa
Što se koče, ali ne zbog studi,
Nego što su tajnovita;
Tamo u daljini pružaju se
Ta modra nebesa, mračno obrubljujući more
Koje u svojim nutrinama guši
Riku neprestanu:
Pojavljuje se brod Neptunija.
U Pernambuku se usidruje
Među lađicama što se gibaju
I ljuljkajućim barkama za pretovar,
Po gipkom ljeskanju vode,
Celu ovu neveliku luku zakrčuje, mrk,
Izvitim svojim pramcem.
Svuda, po brodskim stepenicama,
Po ulicama što vrve,
Na papučicama od tramvaja,
Sve igra, ništa ne miruje,
Stvari, životinje, ljudi,
Danju i noću, noću i danju:
Karneval je počeo.
Ipak bolje se igra noću
Kada pomrčinom zastrvene,
Svetiljke lampiona, ti cvetovi
Saučesnici tame,
šireći nejasnoće,
Između neba i zemlje pljušte poput grada
I brazdaju modru morsku ravan.
Vrućina guši:
Polutar je na dva koraka odavde.
Teško se svikava Evropljanjin
Na sezonu dugih kiša,
A još teže da se njegova
Ukršta krv:
No, zar februar nije mesec kalemljenja?
Još mučnije biva
Njegovoj krvi
Što mulasta postade
U hudoj podjarmljenosti ljudskih duša
Na ropskom radu;
Ali u južnjačkoj ovoj zemlji,
Kada pripeke skole,
Staviće napokon
Masku najmanje očekivanu.
Prestati neće da opčinjava
Ovaj neprirodni februar
Dok natruli
Od znoja i nečistoće
raspamećeni igraju bez oduška
I pevaju bez zastoja, promuklo,
Sa ovdašnjom prostodušnošću:

Ironia, ironia,
era so o que dizia.

Sećati se – starosti je znak,
A danas sam se sećao počinaka
U mom dugom boravku na zemlji,
I oni su vazda dolazili u februaru,
Jer u februaru budnije no igda
Pratim sve što se oko mene zbiva.
Za nj sam, više nego životom, vezan jednim rođenjem
I jednim odlaskom.
Ali nije vreme o tome da zborim.
U tom mesecu čak sam i ugledao svet.
Bura je bila, kiša prepotopna lila
te noći nad Aleksandrijom u Egiptu,
A tamo su Šiiti
Svetkovali mesec zvani amuleti:
Galopira jedno dete na belcu konju,
A oko njega gomila se tiska i
Krugu predznaka pristupa.
Sećahu se Adama i Eve
zemaljska se obzani kob:
U tome času se uho napreže
Da dočuje i dosluti,
Iz gungule neka Arapkinja se izdiže,
Pokazuje munju što stenu kandžama kida
i zapanjenim izgovara glasom:

Jedan mahdi, još bezobličan u kamenu,
Ocrtava svoje užasnute ruke:

Ali mati moja, iz Luke rodom,
Na to uzvraća smehom
I izreku navodi:

Kad se u februaru sneg stane topiti,
Vina i ulja za svakog će biti.

Pesnici, pesnici, svi smo
Mi stavljali maske;
Ali čovek je samo ono što je.
Sa groznim nestrpljenjem,
U ovoj praznini koja po prirodi
Nailazi svake godine u februaru,
A čije se granice utvrđuju u kalendaru:
Od dana Maslinovog,
Kada iz tame izroni
Slabašno titranje plamičaka
ponad prečistog voska
Što se ugrejan topi,
Pa do dana, posle nekoliko nedelja,
dana u kome kazano bi:

Prah jesi i u prah ćeš se vrnuti;

U toj praznini, a posve nestrpljivi
Iz nje da iziđemo,
Svi, pa i mi razboriti starci,
Sa našim patnjama –
A niko, dok ne iskusi, ne zna
Koliko nas razdire iluzija
Koja se samo našim jadom hrani –
Svi, nestrpljivi, svi se pomamljuju
Lakoumno, Ništavno se upinju
da se ponovno rode
u nekoj maštariji
Koja će i sama uzaludna biti,
Pa su i tame prestravljeni,
Jer vremena se varke smenjuju
Prebrzo i ne možemo ih razaznati.
samo još deci snovi dolikuju:
Ona imaju onu čar bazazlenosti
koja od svake rane leči,
Ako se ponovi ili se načas u dahu
Jav njen nasluti.
ali detinjstvo, zašto ono
Ubrzo postaje sećanje?
Na zemlji ne postoji ništa
osim plamička istine
I ništavila prašine,
Pa ipak,
Svim onim što čini,
Svim onim što misli,
Živi stvor, ta luda neizlečiva,
U susret blesku varki
Izgleda uvek stremi.

Prevod: Milan Komnenić

Iz Osećanja vremena, Biblioteka `Vrhovi` `Bigz` Beorad 1975.