Ispitujući prirodu, recimo vode, hoćemo li joj time tvoriti nove izvore? Tako i o Poeziji možemo korisno govoriti ostaviv je neprikosnovenu, a tražeći mogućnost da se ona što čistijom ostvari. (Jer hoćemo li krupniji cvet, onda biljci rastresemo zemlju.) I ne dirajući, dakle, u nju otkloniti što je čini nečistom i nepotpuno izraženom, a, ako najpreče, obelodaniti laži koje ometaju da se ona u punoj meri prati. Jer vrednost sile raste sa sve većim obiljem njenog dejstva.
Neka se ne zaboravi: poezija je jedna, poetike bezbroj mnoge, i za svaki slučaj druga, ali sa istovetnom svrhom, da se sila što moćnije oslobodi i što potpunije ostvari u svoj oblik. Postojanje kaste poetičara time se ne da pravdati, jer je u prirodi ove stvari da svaki tvorac bude svoj rođeni zakonodavac. Ali ako li ko, radi zabave, iz mnogobrojnih sličnih i napravi vrhovni zakon, to se Poezije ni najmanje tiče. Spoljnji nalog za nju je u suštini neprijateljski; ona ga se čuva kao živo od onog što bi mu donelo smrt. Poezija za vlade akademizma, nije li bolesnik koji se sav lekarima predao u ruke?
Negativno dejstvo posrednika: Je li poziv žene nerotkinje, ili majke, da se zalaže za dete? Šta će onda posrednik između onoga koji daje i onoga koji prima Poeziju? Ne pokreće li ga, nije li na dnu njegove delatnosti otrovna žaoka neplodnosti? Drugo je ne osećati poetski nagon u sebi: time je Poezija hrana, oni gladuju za njom. A sasvim drugo osećati ga u nemoći oplođenja: Ti se stave između davaoca i primalaca, i što su sami nemoćni dati, bajagi tumače svetu; u stvari, po nagonu zavisti zapleću i mute, te su reakcija neplodnosti na plodnost. A često se i osmele i samim davaocima popovati. Ima li, međutim, smisla da regulator bude van motora, i nije li sušta istina da se tu pokret rođenom snagom usmerava?
Poezija je da prožme, a ne samo dodirne. I možda bi načelo samovaspitanja za Poeziju moglo ovako glasiti: Bez trunke uticaja posrednika, dugim i neposrednim primanjem pronaći prema njoj lični ugao najmanje otpornosti.
Ima je oslobođene i neoslobođene: u ruci koja zabrane dodiruje Beatovog anđela, to je neoslobođena – u anđelu. Nepojmljiv zakon: čin oslobođenja istovremen sa zarobljenjem u oblik. Kao duša emanujući, da se time ovaploti u nadtelo. Iza tog veza je narazdrešiva. Koliko će trajati Rembrantova Poezija? – Koliko lanena vlakna njegovih slika. Života tu posle smrti nema; propast materijalnog povlači nestanak duhovnog. Tako i otac nanovo umire smrću neplodnog potomka.
Pesničko nadpoštenje: Ništa s predumišljajem. Početnim otkrovenjem u sve nova, i svako da sadrži klicu daljeg, da mu bude proročanstvo, i tako na sve dozive isti odjek da se oglasi. I zaborav sebe, da svoja rođena snaga ne dela pravcem “tako hoću ja” već “tako mora”.
Gradivo za Poeziju homogeno je. To ne znači da se isto žito požanje, samelje, umesi. Baš tu se ogleda moć: jer čemu najširi zahvat najbogatije žetve kad žrvanj ostane nemoćan samleti? A sve je u tome. I nisu li možda najmoćniji koji nam od čkalja, gljiva i valjda pokojeg zrna pšenice umesiše plemeniti hleb! Jer snaga prema sebi traži otpor. I sva utrošena znači sva ispoljena. Ne treba se, dakle, varati: bez mlevenja nema hleba.
Kad je reč o stilu, valja imati na umu: Pokožica je samo granica rašćenja, trenutak saznanja srži da bi ma i za dlaku dalje bilo laž, junaštvo zaustaviti se gde prestane domašaj žiže. No zarad čistine, bolje da se ta reč ukine, jer njome snabdeveni kovači šarenih laža najlakše se ušunjaju u Poeziju.
Snob: oličenje laži prema sebi, najteži slučaj gde laž kao elemenat ulazi. Snob, na primer, sluša Betovena, i ne čuje ga. Nema ni kad, jer lako je čuti ga, to može svako s ušima; a samo on, snob, videći i misleći Betovena, nikad ga ne čuje. Tu je čvor.
Ukus: Laž se zaodene oblikom istine; Onda je najopasnija. Slučaj s latinskim ukusom. Naposletku neka se ostavi ženama, kad je reč o modi. Ali je smešno, kad neko pruža dragoceni poklon, isprsiti se i primiti. Čemu to stalno isticanje svog cedila kad, što je za primanje, bezuslovno se i u najvećoj mogućoj meri mora primiti? I zašto baš ukus? Kao da ima otrovne i hranljive Poezije; a ukusi budući lični, dakle razni, onda je ovome ovako, onome onako, i slične gluposti. U stvari ukus je nužno jedan za sve. A pometnja je otuda što mnogi, prevareni i zavedeni lažnom Poezijom, ne prečiste se da prime istinsku, i onda svoju zastranjenost, svoje nesavršenstvo pripišu sebi u zaslugu i to krste svojim ličnim ukusom. Nije li to žalosno priznanje da se neće ili ne može ići dalje putem istinskog usavršavanja sebe?
Odenekud postoji težnja da se zanavek rastavljeno spoji. (Mogućnost ostvarenja Poezije rečju, tonom, oblikom, sve se čistije odvajaju i udaljuju jedna od druge) Uobražava se da je trojici, pesniku, slikaru, muzičaru, moguće svakom sa strane i svojim sredstvima sarađivati na istovetnom ostvarenju. Radi, makar i prividne, organske veze jednom se da vođstvo. Uistini, svako vođen svojim nagonom daje nam istovremeno tri ostvarenja. A ima li čulne mogućnosti da se ona istovremeno prime? Međutim, mnogo češće desi se ovo: Jedan otme maha, ostali se snize do žalosne uloge ilustratora. To se onda zove celinom. Ili, što je najgore, svaki kurtoazno pomišljajući na drugog, ostavi mu maha, i kao po dogovoru, zajednički propuste što je glavno, te do ostvarenja i ne dođe. I sva muka radi toga da se gledaoci – slušaoci dovedu u dvočasovnu čulnu nepriliku, ako su iskreni prema sebi te ne zažmure ili ne zapuše uži. U tome je smisao opere.
Igra je nešto sasvim drugo: korenita, magična, tamna. Muzika tu bije iz praizvora, iz tela. Tek tada videti istovetno bude što i čuti.
Za pričest sprema se postom i molitvom. A za muziku čime? Već se svetost moći je primiti, već prvi korak u hram tek naslućene apsolutne religije. Obamreti čulima i kao sva moć da se na uho, jedino budno, prenese, i ono jedini primalac da bude, jer njime najkraći, najneprevareniji put je otkroviteljskih saopštenja tonom. Umeša li se oko, onda se udari u nesmisao i bespuće. Ko zna, možda nije daleko vreme da će se i od same primisli na to zapeti kao pred obesvećenjem.
Isto tako neka se čistim viđenjem primi likovno ostavrenje Poezije. Jer, na karaju krajeva, ne svodi li se sve na ovo: Dubina, bogastvo čulnih saznanja retkih pojedinaca izraženo da se podari svetu. Te kad se ovaj obraća uhu, onaj oku, zašto ih onda i ne primati samo odgovarajućim čulom? I da na svetu nisu nastajali okrovitelji, kolika bi danas bila moć osećanja lepog?
Jeste, sve se razgranalo iz jednog. Ali na izvesnoj tački razgranalosti zašto težiti združenju sa susednom granom kada podmlađujući sokovi iz zajedničkog korena biju kroz smerom sve veće odvojenosti? A radi prvobitno celog je li moguće da u koren se povratiti?
Humor: Uzan se obim daje pojmu, a možda nije smelost baš u humoru naslutiti najčistiju prirodu odnosa između pesnika i sveta. Imati topline za sve, predigra je oplođenja od svakog dodira. Šta mari ako je mnogo smešnog i ružnog u svetu kad pesnik nadmoću svoje prirode odgovori simpatijom, i onde gde je prosečan odgovor poruga i gađenje. Sažaljenje nije na ovoj čistini: ja nepovređen žrtvujem se ne povređenom, delim s njime bol, ali svestan da to ne moram: ma i nesvesno, dakle, očekujem nagradu. Međutim, pesničkom nadljubavlju najplemenitija bivanja do zaborava izlijemo iz sebe na ljubljeno, u divnoj samoobmani da nam se otud daruje što u stvari sami dadosmo. Tako se lična moć rasprostre do svemirskog opsega, i svet bude samo suprotni pol za plemenita oplođenja. I ne u idejama i namerama, več u humoru, pesničkoj nadljubavi prema svetu, valja tražiti visoku etiku Poezije.
Likovno ostvarenje: Poniranje u tajnu materije i oblika, otkrovenje viđenjem. Čime da se ostvari? Neposredno sredstvima koja neposredno deluju na oko: materijalnost, uobličenost. Jačini nagona adekvatno odgovori gustina pronađenog testa, koje mada koji put do ludila konkretno, i mada kompleksno, deluje jednostavnošču i vantelesnošću fluida. Onda u odsudnom trenutku jedna okruglina, ili negde iskrivljenost, ili oštri preleom, bude sudbonosno za proces sveg uobličenja, te sva brda, ljudska obličja, kuće i drveta, istim zakonom sazdani, naličje kao rođena braća i sestre. Možda se ima samo jedno otkrovenje i u obnavljanju njega može se ostane doveka, i to bude vjeruju svih ostvarenja. Ovo je moramo naslutiti ko god je video samo dva platna, recimo, Leonardova, Botičelijeva, Rembrantova.
Suština obnavljanja: Istovetno ponovljeni znak je odsustva žive sile. Ima oštrica koje se posle svakog ostvarenja istupi. Za novi boj onda se naoštri oružje, inače dalje pobede nema. Ili ovako: neko se izvešti u pravljenju obuće, To je majstor. Ako sad, pred kožom koju valja krojiti, taj najednom oseti uzbuđenje početnika, cipele će mu biti umetničko delo. To je nepojmljivo zaboravljanje savladanog, večito početničko iskustvo i uvek savlađivanje sve novih otpora, znak stalnog prisustva stvaralačke moći.
Ostvarenje rečju: Apsolutne Poezije rečju do iznenađenja je manje no što se misli, jer ovde Poezija se ostvari govorom, instrumentom razuma i logike. (Probije kroz reč, te dva i dva bude pesma, te i sama logika bude desimetrisana, pomerena iz statičkog momenta razuma.) I ma šta se prigovorilo, danas je natčovečanski napor pesnički progovoriti. Nije li to, na instrumentu za svaki dan, imati moći da se božanskim tonom zasvira? I da bi čudo još veče bilo, koji put vrlo je neznatna naoko razlika između obične i Poezijom visoko potencirano te iste fraze. Niti vredi što su pravila ritmike već nađena, te je tajna slika već uhvaćena: Novi talas Poezije svaki put drukše poremeti svakodnevnu, sitnu reč pomeri, ili joj značenje izvitoperi, i dovoljno bude. Najednom kroz maločas škripavo, kristalno bistri zvuk zazavuči. Iz oveštalih saobraćajnih izraza čudom se izvije neslućena melodija. Time nam se otvara pogled unazad: posigurno s početka je bilo da pesma i melodija istovremeno, iz istog poleta nerazdvojno nastanu (narodne popevke): u odsudnom trenutku nešto se iskaže ustalasalim glasom, u kome pulsira neka dublja, dublja sadržina; kroz reči prostruji tajanstvena sila, i kao opiljci u magnetnom polju, usklade se smerom nje. A što se muzika, našav sebi šire i čistije mogućnosti ostvarenja, izdvojila iz Poezije rečju, to ne znači da ova i dalje ne nosi u sebi osnovno, ali skrivenije fluidno bivanje muzike.
Bez kolebanja se sme trvditi: Najčistije, najobilnije, najmoćnije Poezija se ostvari muzikom. Drugde, ona je srž svojom rođenom korom zaslužena. Bivanje tu, nužnošću ostvarenja, vezalo se, i što bi da se muzički vine, ovde ustaljeno treperi kroz prividno mirovanje oblika u prostoru. Jer šta zrači iz Miloske Venere, šta svetluca iz tela, iz tkanina Veroneza, šta Đokondu čini nedostižno dalekom, šta rastapa obličja Rembranta? Likovno, dakle, ostvariti znači oblikom i materijom nužno vezati za prostor. Bivanje je tu u nepomičnoj ustreptalosti ekstaze iz koje se nikad ne povrati, i koja u svakom trenutku, i do konca postojanja, ostane ravna samoj sebi. Tek u muzičkom, što je u likovnom ostvarenju srž, kao da nastane u čistom bivanju: nešto do ushićenja i užasa blisko svoje, a nemerljivo razumom, nadživotno događa se, kao da ono najdraže i najtananije u življenju, oslobođeno nastavi teći dalje, van prostora i vremena, kroz oblast nepsritupačnu razumu. I ko god je imao sreće da ga odnese tim stranama, nije li kroz nju, ma i za trenutak, osetio dragocenost apsolutnog bivanja, i u tome nazreo vrhovnu nagradu za stradanja ovog sveta?
Relativna merljivost: U Poeziji jedina moguća merljivost je odgovarajući stepen reakcije. Ja, do savršenstva izrađen instrument, kojom jačinom zatreperim, tolika je mera. Ali ni po čpemu ne možemo saznati da li je i najsavršeniji među nama imao toliki obim osetljivosti da primi celog ili samo deo Betovena, čija je nadmoć možda žalosno degradovana našom merom. (Tako se nasluti džinovska moć božanstva beskonačno silno reagovati pred beskonačnim tokom sveta.) Ali je čudna moć Poezije da prečišćava onoga ko je prima, da širi i pojačava sposobnost njegove reakcije na svet. Pa čak i onda kad osećamo da bi za stepen jače treptaja doprli do krajnje granice, možda i pomračenja naše osećajne moći, kao da nas kopka naslućenje nečega što još nismo usposobljeni primiti. Posle sličnog saznanja greh je prema samom sebi ograditi se svojim ličnim ukusom, ili zadovoljiti se nekom svojom skučenom impresijom, u samoobmani da se ništa dalje ne može dobiti.
Tačka belog usijanja: Pred izraslim nije nam prva misao, ni pitanje kako? i od čega? nego ovo je to i to. Tako se svuda iza ostvarenja građenje ne vidi. U poeziji to je tačka belog usijanja. Zaista, dođe trenutak kad se silinom srži građa toliko preobrazi da se prvobitni pojam o njoj izgubi. To više nije boja, nije ton, nije reč, već nešto živo, dosele neosećajno ni neslućeno. Stepen više nestane i toga, i nađemo se lice u lice sa čistim bivanjem Poezije, koje kao da nam se bez materijalnog sredstva i samo sobom saopštava.
Sabrana dela, Eseji, beleške, misli, DN-SKZ, 1991.
Slika Pejzaž sa crvenim nebom, Nadežda Petrović, 1904.
